У време епидемије колере 1830, Александар Сергејевич Пушкин је три месеца био у карантину у Болдину. С обзиром на његов немирни темперамент и на то да је оставио тек верену лепотицу Наталију Гончарову и пријатеље у Москви, он је неколико пута покушавао да побегне из села, али безуспешно. А да му је успело, данас вероватно не бисмо имали његова понајбоља дела, која је створио у том периоду изолације, његовом најплодотворнијем периоду, такозваној Болдинској јесени. Јесен у Болдину је најблиставији стваралачки период у песниковом животу. Kада је после тромесечне изолације стигао у Москву, написао је пријатељу Плетњову: „Рећи ћу ти (као тајну) да сам писао у Болдину како већ давно нисам. Ево што сам донио отуда: 2 задња поглавља „Евгенија Оњегина“, осмо и девето, спремна за штампање. Приповест написану у станцама (око 400 стихова) коју ћемо издати анонимно. Неколико драмских сцена, или малих трагедија, и то: „Шкрти витез“, „Моцарт и Салијери“, „Пир за време куге“, и „Дон Жуан“. Осим тога написао сам око 30 мањих песама. Добро? То још није све: (Јако тајно) Написао сам 5 приповести, због којих Баратински ржи и удара – и које ћемо такође штампати.“
Заразна и смртоносна болест у јужне делове Русије дошла је из Азије 1820, а у Москву на јесен 1830. У то време Пушкин је био заокупљен припремама око венчања са Наталијом Гончаровом. Намеравао је да преведе на себе очево имање и да среди своју материјалну ситуацију. Пушкин је у Болдино стигао 3. септембра 1830. године, три недеље пре проглашења карантина у Москви.
Остао је заточен у старој кући, са нешто књига. Имао је у оригиналу збирку поезије Милмана, Вилсона, збирке Kолриџових стихова, Шелија и Kитса, други том „Историје руског народа“ Николаја Полевог, антологију афоризама Жан-Пола. Имао је и своје старе свеске с рукописима које је увек обично свуда носио. У пустињаштву му је само преостало да пише. Разговарао је са сељацима, проучавао њихов језик и дијалекат, преко кнегиње Голицине интересовао се за дешавања у престоници.
Пушкинов гнев, карактеристичан за свакога чији су планови били брутално прекршени, осећа се у стиховима. Укључујући песму „Опроштај“, у којој се чини да се опрашта од Гончарове, и „Жалбе на путу“, где исмева своје присилно затварање и „нехотични пост“. Он је био затворен у селу, док су његови другови и невеста остали у Москви, што је било крајње опасно. Смртност од колере је била огромна, умирао је сваки други, трећи.
Песниково стање понајбоље открива песма „Елегија“, у којој он сажима доба безбрижне младости и опрашта се од ње на прагу уласка у нови живот. Али то је песма која отркива још нешто.
«Элегия (Безумных лет угасшее веселье)»
Безумных лет угасшее веселье
Мне тяжело, как смутное похмелье.
Но, как вино — печаль минувших дней
В моей душе чем старе, тем сильней.
Мой путь уныл. Сулит мне труд и горе
Грядущего волнуемое море.
Но не хочу, о други, умирать;
Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать;
И ведаю, мне будут наслажденья
Меж горестей, забот и треволненья:
Порой опять гармонией упьюсь,
Над вымыслом слезами обольюсь,
И может быть — на мой закат печальный
Блеснёт любовь улыбкою прощальной.
ЕЛЕГИЈА
Угаснуло весеље лета лудих
Мучнином меље, ко мамурлук љути,
ал туга старих дана као вино,
са старошћу нараста и јачином.
Мој пут је сумор. Туга и рад творе
Будућности ми узбуркано море
Ал ја не желим, друзи, умирати.
Желим да живим, да мислим и патим.
Јер знам и задовољства да ће доћи
У јада, брига, искушења, ноћи.
Опет ћу каткад хармониију пити.
Над новим плодом маште сузе лити,
И можда ће – док мрем, да ми блесне тајно
Сјај љубави и осмеха опроштајног.
Препев: Миодраг Сибиновић
„Болдинска јесен“ је била и време за резимирање. Душевни песников преокрет зачет коју годину пре када пише песму „Пророк“, сада је постао јасан и снажан. Писао је песник да започиње ново раздобље. То је ново доба и у његовом стваралаштву, у „Евгенију Оњегину“ песник открива „промене облика Музе“, почиње да се креће од романтизма ка реализму, од поезије према прози. Песников преокрет није само на стваралачком плану, он темељно ревидира не само пословне папире, већ и своју душу, схватајући да ће се од сада његов живот заувек променити.
У Болдину су се родили стихови о томе да су „луде године избледеле од забаве“ («безумных лет угасшее веселье») оставиле у песниковој души горчину и бол због великог губитка. То „бујно безумно весеље прошлих дана“ је чемер који души смета. Елегија је у облику монолога и упућена је пријатељима, онима који разумеју и деле мисли лирског јунака, тада, сада и увек, да је живот леп иако је пун искушења и суза, да треба да се замислимо над њим, поготову над оним безумним весељем које ће се свакако угасити. Лирски субјек тежи савршенству, животу вечном: Но не хочу, о други, умирать; Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать.
Песник умире тада када престане да мисли и да страда. Kретање мисли је живот, развој и самим тим тежња ка савршенству. Страдање је састрадавање. Живот за другога. А „љубав ће бљеснути опроштајним смехом“, како каже у последњем стиху.
Мала трагедија „Пир за време куге“ је Пушкинова интерпретација-превод само једне слике из Вилсонове драме „Град куге“, у којој у јеку епидемије куге у Лондону свештеник прекорева људе, оптужујући их за безбожност и светогрђе и моли их да се разиђу и пођу својим кућама. Валсингам (или Предсједник) који предводи пир, свој страх од куге утапа у баханалије и приговара да је у кући суморно, а да млади воле радост. Свештеник га подсећа да је пре три недеље он плакао над мајчиним гробом и додаје да јадна жена сада плаче на небу за њим. Председавајући тражи од свештеника да оде. Свештеник му каже да његов пали дух никада неће стићи до места где су сада његова мајка и жена и заклиње га именом његове покојне супруге, што овога збуњује. Свештеник одлази, гозба се наставља, а Валсингам остаје у мислима. Узнемирава га дух вољене мајке.
„Пир“ је био својеврсни ауторски превод те исте представе, али је невероватно одјекнуо у руском животу у карантину: у писмима у Москви, Пушкин је осуђивао своје другове због тога што су неозбиљни у односу према колери, а такође и због неактивног живота.
Приредила Марија Живковић
извор: mitropolija.com
отићи ће све бриге и паника,
опет ће путеви постати равни
и вртови ће опет бити пуни цвећа.
Позовимо у помоћ разум,
Победимо болест силом знања,
И дане тешког испита
преживимо као једна породица!
Постаћемо чистији и мудрији
не подлегли мраку и страху.
Уздигнимо се духом и постаћемо
ближи и бољи једни према другима!
И нека се за празничним столом
Сви опет радујемо Животу,
И нека и на овај дан Свевишњи
пошаље комад среће у сваки дом!
Нема коментара:
Постави коментар