ТАЈНА ПРАЗНИКА, 2018.
Никола Попмихајлов и Никола Шенер
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања
при манастиру Вазнесење
Ево их!
Христос је дошао и у њихов град. Окупила се маса. Не могу сви да уђу у кућу у којој Учитељ проповеда.
Стигли су и њих четворица.
Чули да Христос исцељује и дохватили свог пријатеља паралитичара са све лежаљком, попели се на кров куће, као вагабунди развалили кров - прашина, хаос, малтер труње - направили узбуну међу народом окупљеним око Христа, спустили конопцима лежаљку са узетим пред Христа и... као дечица која направе неред гледају Господа. Чекају шта ће им рећи. Шта ће урадити.
"А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!"
Због њих, због те луде четворке пријатеља, због њихове луде љубави и вере он опрашта петом, њиховом пријатељу. Нису тражили ништа за себе, тражили су за онога коме је од свих њих најтеже. И због тога је њихова молба-молитва тако јака.
Наравно, сумња и неверица осталих, којима је пажња расута, који размишљају о себи, о законима физике и медицине, о реалности свакодневног - велика је.
Христос им чита срца и опомиње их, све њих уредне, паметне и чисте, све сем оних прашњавих и изгребаних што су од силне љубави развалили кров и направили неред. Свима који сумњају показује - да би се запамтило тад и памтило до века.
Говори узетоме:
"Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме".
И на запрепашћење свих узети устаје, узима своју лежаљку и пробија се кроз гомилу ка излазу.
Молите се за друге, не за вас саме. Чините другима без рачунице, колико можете, волите лудо... И онда храбро пред Господа.
Хришћанство је много тога, али сигурно није разумна себичност, малограђанштина, формализам и успијање.
Газимо даље кроз Велики пост.
Ако треба, љубави ради рушимо и кровове.
свештеник Ненад Илић
 |
| фото: Дејана Кићановић, Чачак |
Нема коментара:
Постави коментар