Kад год би дошао, смислио би неку пажњу, извадио би нешто однекуд и дао некоме од нас, а ми бисмо то сматрали за највећу реликвију и журили да покажемо једно другом и ставимо на неко посебно место у кући. Приликом једног боравка на факултету позвао ме је и рекао: "Узми овај штик (=флеш меморију) и пребаци оним твојим мутавима оно где пише 'пиле и пролеће'“. Враћам му флеш, а Он озарен коментарише: "Kако се само загњурило у цвет. Не знаш где престаје пиле а почиње цвет!"
Иако је Његова фасцинираност овом сликом била усмерена на топлину призора на њој, мене је обузела и једна друга мисао - ово пиле је уронило у тај нарцис онако како је владика Атанасије у Царство Небеско. И нико од нас није могао да подвуче црту - они су били једно - он је овде у историји нама будућност чинио егзактном. Kо је заволео Тасу, доживео је искуство Будућег века. Kо је тражио Царство Божије, у владици Атанасију је налазио спону са Њим - без обзира да ли су то била предавања Патрологије на којима Свете Оце гледао бистрим оком и контекстуализовао будућношћу разумевајући Њихове речи и поступке и пружајући утисак да је пробио све границе времена. Или су била богослужења на којима би слободним покретом осмислио и разбудио текст коме је пуни смисао и дубину време умањило. Или својим системом вредности који је одисао одговорношћу истинског Епископа и Оца који је овде да би нас сабрао за Будући век и наше време мерио том мером. Препознајући дух вечности код Оца о коме би предавао или код нашег савременика рекао би уз неки посебан сјај у очима: "Велики је Свети Григорије!" или "Велики је, децо, наш Митрополит!" И знали смо да то "Велики" није суд о неком поступку или ретроспектива његових доприноса историји. Погружен у Будући век као то пиле у пролећни цвет величину је мерио Оним шта је ишчекивао и за чиме је чезнуо. Зато се и жалост због растанка са Њим преображава у чежњу за Царством Божијим.
Велики је наш Атанасије!
Маја Јовановић
извор: pbfub
Нема коментара:
Постави коментар