Архимандрит Тимотеј(Миливојевић) Манастир Вазнесење, Недеља 21. по Духовдану, 17.11.2013.

Манастир Вазнесење, 17.11.2013.

Архимандрит Јован(Радосављевић), БЕСЕДА О СЕЈАЧУ Призрен, 12.11.1978.

Лук. 8,5 - 15

   У данашњем Јеванђељу, драга браћо и сестре, чули смо Спаситељеву причу о сејачу. Једном приликом када се сабрало пуно народа са свих страна, Спаситељ им је рекао: "Изађе сејач да сеје семе своје" (Лк. 8,5). Сам почетак, као и цела ова прича, нејасна је била и народу и апостолима, па су зато апостоли и тражили да им Спаситељ разјасни значење ове приче. Господ им је дао кратко тумачење и почео са семеном, а не са сејачем. Зашто? Зато што се то односи на Њега Самога, па Он у Свом савршеном смирењу прећуткује себе. Наиме, Он је тај божански Сејач - Он Син Божји, Који сиђе са неба од Оца на земљу, да у свету људима у душама њиховим, које представљају њиву Његову, сеје Своје божанско семе, Реч Божју, односно Своју јеванђелску науку. Он је, дакле, једини Сејач Свога семена на Својој њиви, односно, на њивама душа људских. Сви остали сејачи могу бити само или сатрудници и помагачи у сејању овог божанског семена (по њивама душа људских), или су непријатељи и сејачи корова и кукоља на божанској њиви. Различита места на њиви означавају различите душе, и различита стања и духовни узраст душе. Зато и сејач "семе кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га" (Лк. 8,5). Ово семе крај пута то су људи лењи и немарни за своје спасење, који своју душу нису као њиву узорали и припремили плугом покајања. Душа им је као њива покрај пута тврдокорна, која се лако не оре и не припрема за сетву, и семе не може да продре у дубину где има влаге и услова да се развије и донесе добар род. Тако семе Божанског Сејача остаје на окамењеној кори душе њихове суво и птице га тада лако позобају. - Господ Исус Христос је једном приликом рекао: "Ја сам пут"! Отуда "семе крај пута" означава и све оне који су изван Христа, односно, нису на путу, већ изван њега. А птице које га покупе јесу демони.

   Друго семе паде на камен и изникавши осуши се, јер немаше влаге. Камен је окамењена душа због нерада и немарљивости своје, чија је површина, због своје тврдоће тек мало растругана, и семе одмах ниче јер је на површини, али будући да није кадро у камену да развије своје жиле и корен, оно се брзо суши. Тако је окамењен за реч Христову човек који се за кратко време одушеви Његовом јеванђелском речју, али је не уноси у дубину своје душе, и она не може да ухвати корена у оваквом човеку, и чим га стану прогонити ради речи Христове, одмах се саблазни о Христа и одриче Га се. Дакле, душа је каменита и не може корен Христове речи да продре у њу, и она се брзо суши. Јер, кад обасја сунце, вели Спаситељ, повенуше и будући да немаху корена посахнуше. Таква душа је игралиште искушења и страсти. И као што сунце даје живот проклијалој биљци, а кад угреје јаче она сагорева, тако и искушења откривају вредности људи какве су, и као сунце обасјавају оно што је сакривено у њима.

   "А друга зрна семена падоше у трње и нарасте трње, и угуши их", односно, падоше у душе запуштене, обрасле трњем страсти и житељских сласти које угушише небеско семе. Јер, под трњем се разумеју: бриге овога света, лажни сјај богатства, разне похоте и сласти које сишу сав животни сок и свежину душе, и не дају да брига за онај свет - за живот вечни - добије хране те остаје бесплодна. Такав човек све своје време и радости посвећује телу, а Господу Христу ништа. Овакво трње исцеђује душу, испија све њене силе, и за реч божанску Христову не остаје друго него да се угуши у том трњаку, и да душа остане без плода.

   "А друга зрна падоше на земљу добру и дадоше род, једна по сто, једна по шездесет, а једна по тридесет". Ово семе је, по речима Спаситељевим, онај који слуша реч Божју и разуме је, и доноси духовни род по сто, по шездесет и по тридесет - свака душа према својој моћи и свом духовном узрасту. "Добра земља" је, дакле, човек који је душу своју припремио за божанско семе плугом покајања, и почупао из ње страсти, сласти и животних брига овога света, и однеговао у дубини своје душе јеванђелске речи Христове. "Добра земља", то су они који слушају реч и држе је у доброме и чистоме срцу свом, и род доносе у трпљењу (Лук. 8, 15), из љубави према подвизима и заповестима Христовим. Примећује се да је семе једно исто, божанско, квалитетно и првокласно, али је и овде на доброј земљи велика разлика у роду. Откуда та разлика, кад је Господ исти према свима и за све, и по свима сеје исто семе? Да, али земљиште није исто: негде има мало камења, негде мало трња, а негде је чиста и родна земља, отуда и разлика у количини рода. Ако посејано семе не падне на земљу, односно у душу и срце човечје, те не умре да би развило клицу и жиле, оно једно остане. А умревши у души и срцу развија нову клицу из срца, и постепено расте док не израсте, сазри и донесе многи род.

Манастир Вазнесење

   Па због чега је пропао већи део семена? Није због сејача већ због земље неприпремљене за семе, односно због душе непажљиве. Господ Исус Христос, Небески Сејач, посејао је Своју јеванђелску науку, као Своје божанско семе по читавом свету и по душама људским као по Својој њиви, без обзира што на њој има камена, трња и корова. И кад би свако из своје душе и срца, као са њиве, очистио своје греховно камење, трње и коров, онда би њива његове душе уродила многим родом. Јер, Божански Сејач је већ посејао своје семе.

   Ова јеванђелска прича, браћо и сестре, односи се и на нас.И свака душа свакога од нас засејана је на крштењу нашем Христовом јеванђелском речју и заповестима под повољном климом благодатног дејства Светог Духа који смо примили кроз миропомазање. А да би је сачувао од греховног камења, трња и корова, свако од нас треба да је увек чисти и доводи у ред покајањем, постом, молитвом, поштеним радом и богоугодним и добродетељним животом. Тако ће наша душа као добра њива уродити добрим и богатим родом по сто, по шездесет и по тридесет. И биће сабрана у житнице Цара Небескога - Божанскога Сејача, Господа Исуса Христа, Коме нека је слава и хвала кроза све векове. Амин.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.

Свети владика Николај, БЕСЕДА О МИЛОСТИЊИ УНУТРАШЊОЈ

Али дајите милостињу од онога што је унутра, и гле, све ће вам бити чисто(Лк. 11, 41)

   Чистота спољашња доликује човеку. Но то је мала чистота. Чистота унутрашња несравњено је важнија од чистоте спољашње. То је велика чистота. Један суд може корисно послужити само ако је он изнутра опран и чист, ма споља био гарав и пепељав. Ако је чаша изнутра прљава, њена спољашња чистота никога неће привући да из ње пије. Ако је здела изнутра гарава и пепељава, ко ће се усудити да из ње једе? Више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте. Јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу.

   Но погледајте, браћо, како Учитељ и Пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња, која се чини од срца, чисти човеково срце. Милостиња, која се чини од душе, чисти човекову душу. Милостиња, која се чини од свег ума, чисти човеков ум. једном речју, унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке, она не чисти ни руку а камоли срце, и душу, и ум. Неопходна је и милостиња од руке, но она чисти дародавца само онда када срце покреће руку на милостињу. Но осим те милостиње од руке постоје и друге врсте милостиње. Молитва за људе јесте милостиња унутрашња, а тако исто и жалостивост према људском болу и радост у радости туђој. То је милостиња што иде од срца и ствара чистоту у срцу, и у души, и у уму.

   Пречисти Господе, помози нам да истинском милостињом задобијемо велику чистоту. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Охридски пролог, ГЛАС ЦРКВЕ, Шабац, 2000.

Свети владика Николај, СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ St. George

Георгије, Георгије, мучениче!

Георгије, Георгије, победниче!

Кроз муке си победио

и кроз смрт се прославио.

Све си сматр'о јевтиније

од Истине, Георгије,

власт и част си земну дао

уз живог си Христа стао.

Георгије, Георгије, мучениче!

Георгије, Георгије, победниче!

Трвен, ломљен страшном муком

ти би држан Божјом руком.

Те све муке беху лаке

због Божије руке јаке.

Сви се теби поклањамо,

твоје име прослављамо!

Георгије, Георгије, мучениће!

Георгије, Георгије, победниче!

О смилуј се, свече нама,

заштити нас молитвама.

Пред престолом Христа Бога,

нашег Спаса Свемоћнога,

да се муке не страшимо,

да трпљењем победимо!

Георгије, Георгије, мучениче!

Георгије, Георгије, победниче!

текст: Свети владика Николај

мелодија: јереј Арсеније Арсенијевић

ПИРГ, ЗЕМЉА СВЕТОГ СИМЕОНА, 2008.

Манастир Вазнесење

St. GEORGE

Hymn to St. George, the Martyr who is
 victorios through pains and death. Truth
 was the most precious to him and he gave
up his wordly power and honours and
stood by the living Christ. All his
sufferings were easy to endure as the
God's hand supported him. All pray to
him for his mercy and protecion so that
they would not be afraid of sufferings
and would defeat them by enduring.

Words by Bishop Nikolaj, music by
Nebojša Mastilović

Архимандрит Тихон(Ракићевић), КОПЉЕ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА И НЕБЕСКИ ГРАД

Рад Јасне Николић

Беседа на Литургији архимандрита Тихона(Ракићевића), игумана манастира Студенице у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана, Ђурђевдан, 2013.

Христос воскресе! Каже једна стара песма: „Славу слави Немањићу Саво, у пролеће Светитеља Ђорђа...“ Данас славимо 800. Ђурђевдан од када постоји овај храм. Славимо и радујемо се.Славимо у древној задужбини коју је саградио брат од стрица Светог Саве, жупан Стефан Првослав, изнад чијег гроба, ево, стоји: „Син великог жупана Тихомира и синовац Светога Симеона Немање, ктитор светог места овог“. Овде је Свети Сава поставио и Епископа давне 1219. године. Велика је улога овог манастира у очувању вере и културе. Кроз векове он је на тешке начине своју дужност чувара православља успевао да изврши. Више пута паљен и разаран, трпео је скрнављења. Храбри људи храбро су га бранили по цену живота.

РАЊЕНА АЖДАЈА

   Данас је манастирска слава – Ђурђевдан. Од деветог века Свети Великомученик Георгије приказује се како пробада аждају. Аждаја на неким иконама има крила, негде се иза ње налази пећина, негде језеро. Иако је неман на разне начине приказивана, тумачења су јединствена – аждаја представља нечисте силе, силе зла и конкретније – самог ђавола. То што је Свети Георгије приказан како је убија говори да се светитељи наше Цркве боре против сила таме. У светом Откривењу описан је будући догађај борбе Светог Архангела Михаила против аждаје. Због значаја те борбе Немања је, изнад улаза у цркву у Студеници, дао да се поред Богородице исклеше скулптура Светог Архистратига Михаила. Он одавде најављује велику борбу против сила зла. Ова борба ће бити и довршена. На прозору олтара студеничке цркве приказано је коначно одвајање добра и зла. Оно што је лоше на једну страну, а оно што је добро на другу. Доласком Христа Судије биће уништена та аждаја, биће уништен грех. Христос Месија ће убити Антихриста „духом уста својих“, тј. Светим Духом „и уништити појавом свога присуства“ (2 Сол. 2, 8.). Дакле, победа над силама зла биће коначно извршена а тиме и ослобођење човека и творевине од смрти.
   На иконама видимо Светог Георгија како пробада аждају. Аждаја је још увек жива. Дакле, борба још није завршена што нам показује да је остављен простор да се и ми, на неки свој начин, у њу укључимо. Ко зна колико ће још времена проћи до крајње победе над силама таме, до Последњег суда и васпостављања Царства Божијег. До тада је хришћанима остављено време да се за ове догађаје припреме. Они се припремају тако што, у извесној мери, изводе себе пред тај суд много раније. Боље је да нам се то деси сада него да чекамо да се деси касније. На то мисли Свети Јован Лествичник када за молитву каже да је она „предсказивач будућих добара“ и „предзнак вечне славе“. „За онога који се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда“– каже Лествичник (Лествица, поука 28). Молећи се човек изводи себе на тај суд, не би ли разоткрио у себи силе зла а потом их некако уништио.

БОЛНА АКТИВНОСТ

Један свети, који се много молио Богу у 11. веку и говорио о својим искуствима борбе против сила зла у себи, записао је:

„У садашњем животу, уколико помоћу покајања слободно и драговољно уђемо у Божанску светлост, ми видимо да смо оптужени и да нам се суди. Па ипак, захваљујући Божанској љубави и милости, оптужба и суд изричу се тајно, у дубини наше душе, а ради нашег очишћења и отпуштања наших грехова. Само Бог, као и ми сами, види скривене дубине наших душа. Они који за овога живота прођу кроз сличан суд, не треба више да страхују од другог суђења. За оне пак који не желе да из овога света уђу у светлост, како би били оптужени и суђени, за оне који мрзе светлост, Други долазак Христов ће открити светлост која је привремено била скривена и раскрити све што је било тајно. Све што скривамо данас, не хотећи да откријемо дубине наших душа у покајању, биће откривено у светлости, пред Лицем Божјим, пред целокупним космосом (светом), и оно што смо у стварности, биће јављено нескривено.“
   Дакле, хришћани изводе себе на светлост суда Божијег пре Страшнога суда. То је зато да би се ослободили окова и задобили сигурност спасења већ сада, јер оно што скривамо сада свакако ће бити откривено и то пред целокупним космосом. Не треба оно што не улази у Царство Божије крити и чувати у себи. Негативне силе треба, напротив, разоткривати и у нама самима уништавати, тачније речено – преображавати. Као што је Свети Георгије пробô аждају, тј. негативне силе, ми морамо у себи уништавати све то што не улази у Царство Божије. Ова борба се врши већ сада, и то уз помоћ благодати Божије. Током борбе, радосна стварност будућега века се даје приметити и интуитивно наслутити. Нова стварност је присутна у свим хришћанима (будући да је она, у ствари, благодат Светог крштења), али треба да настојимо да благодат стекнемо (да разоткријемо) брже, па чак и по цену труда и бола. Хришћани врше једну болну активност, али за свако наше признање пред Богом (које је остварено у дубини наше душе) биће нам лакше у дан Страшнога суда. Поменути свети о томе је још рекао: „Ми не говоримо о стварима о којима немамо знање, већ сведочимо о ономе што знамо. Јер, светлост већ сија у тами, по ноћи и по дану, у нашим срцима и нашим умовима.“ Овакво побожно умовање, кроз борбу, и кроз уништавање греха у нама, благодаћу Божијом, доноси нам спознају натприродног и благодатног стања света које ће се остварити Другим доласком Христа Судије.


СПАСОНОСНА АКТИВНОСТ

Свети Сава, брат од стрица ктитора жупана Стефана Првослава, дошао је са Свете Горе у Студеницу и тамо монасима заповедио да своје време проводе бринући се управо о овоме о чему смо говорили. Он им је заповедио овако:

„Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос... (...) 
   Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од Сунца зрачније лице? Какав ли ћемо Његов глас слушати, праведницима ли које прима у Царство Небеско, или грешницима које шаље у вечну муку?
   Ово нам треба, љубљена братијо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо (Фил. 3, 20), овај живот мирно проводећи...“ (завршетак Житија Светог Симеона, око 1206. године)
   Хришћани треба да имају пред собом оно што је горе. Апостол Павле каже: „Мислите о ономе што је горе“ (Кол. 3, 2) и „наше живљење је на небесима“ (Фил. 3, 20). Треба изаћи пред суд Божији пре Страшнога суда да би силе зла биле ослабљене и раслабљене а ми ојачали своју личност. Да би пред Судију изашао нови човек, достојанствен човек, када се деси васпостављање Божијег Царства. У збориште спасеног човечанства „од Адама до скончања“ ући ће само оно што је чисто, здраво и честито.

УНИШТЕЊЕ ГРЕХА И НЕБЕСКИ ГРАД

Ако се поистоветимо са негативним силама у нама које треба да буду изнегиране, не можемо ући у вечну радост. Ако их одбацимо, ми можемо ући. Стога се потрудимо да се ослободимо нечистоте јер у Царство Божије неће ући ништа нечисто (Отк. 21, 27). Тамо нема никаквога зла, јер ће Бог становати са светима, „и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Отк. 21, 3). Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола“ (Отк. 21, 4). Такође, „ноћи онде неће бити“ (Отк. 21, 25) јер је храм Небеског Града, и вечна светлост његова, Господ Бог Сведржитељ и Јагње (види: Отк. 21, 22–23). „И народи ће ходити у светлости његовој, и цареви земаљски донеће славу и част своју у њега“ (Отк. 21, 24).
   Овде смо се сакупили не само због тога што је ово 800. Ђурђевдан од када је жупан Првослав сазидао овај манастир, већ да тражимо од Бога да нас прими у Небески Јерусалим. Бог је обећао да ће услишити ове молбе речима: „Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота“ (Отк. 21, 6). Последица оваквог стремљења нашег ума и срца јесте и биће Царство Божије, које већ сада почиње а не завршава се никада.
   Дакле, сви се придржавамо за копље Светог Великомученика Георгија Победоносца. Последњу победу оствариће сам Господ убивши Антихриста, али ми можемо да учествујемо у тој победи, пробијајући копљем Светог Ђорђа оно што није добро у нашем сопственом бићу. То често боли али је веома добро то радити. Ми ћемо остати сачувани али оно што није добро треба да буде прободено, уништено и спржено у светлости, или преображено – већ сада, да би нам боље било у дан доласка Христа Судије када ће он коначно извршити победу и уништити грех Духом Светим.

Слава Богу за то, Христос воскресе!

"Православље", бр.1109.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ Живети по Јеванђељу

Није време оно које нас чини људима или нељудима, него смо то ми сами. Ако смо људи, време нека је нељудско, постаће људско; ако смо нељуди, време нека је људско, постаће нељудско.

Патријарх Павле

Милоје Марковић, Патријарх Павле

иди на везу блога:
ДОК АНЂЕЛИ СПАВАЈУ Патријарх Павле

Е ЕВГЕНИЈЕ

   Евгеније значи благодарни. Какогеније значи злородни. Геније значи само родни. Геније нема свога пута; он мора поћи путем или Евгенија или Какогенија. Стари Јелини су и демона називали генијем. Очигледно је, дакле, да понеки геније може бити и какогеније, то јест злородни, или на зло рођени. У Европи су названи генијима сви најдаровитији људи, но без разлике у погледу благородности и злородства. Отуда ми видимо у неким од тих европских генија ангелске људе, а у неким, опет праве демоне. Евгеније је онај човек који зна своје сродство с Богом, и сходно томе живи и влада се. Какогеније је онај човек који одриче своје сродство с Богом и налази га у земљи или аду, па сходно томе и живи и влада се. Геније је онај човек коме је Творац позајмио многе таленте, а он те таленте употребио или као Евгеније или пак као Какогеније. Прави хришћанин може бити Геније, не сме бити Какогеније, мора бити Евгеније.

Свети владика Николај, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

Свети Николај,српски, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича, 2009. и 2010.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О. ТИМОТЕЈ Недеља 19. по Духовдану, 3.11.2013.

Манастир Вазнесење

Митрополит Јеротеј Влахос, УЧЕНИЦИ И ПОБОРНИЦИ

  ХРИСТОС ЈЕ ПО СВОМ ВАСКРСЕЊУ РЕКАО УЧЕНИЦИМА СВОЈИМ: ИДИТЕ, ДАКЛЕ, И НАУЧИТЕ СВЕ НАРОДЕ КРСТЕЋИ ИХ У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, УЧЕЋИ ИХ ДА СВЕ ДРЖЕ ШТО САМ ВАМ ЗАПОВЕДИО (МТ. 28, 19-20)

 Христос, када је званично отпочео своје дело, позвао је своје прве ученике и сазвао је апостолску групу, јер је прво требало у пракси да науче нови живот који је донео свету, а потом да га проповедају људима, да га пренесу свим нацијама. Назвао их је ученицима и тако су их ословљавали Христос и јеванђелисти.

   Сам Христос је рекао: "Нема ученика изнад учитеља својега" (Мт. 10, 24). Јеванђеље је препуно оваквих именовања, као што показују следећи примери: "и приступише му ученици његови" (Мт. 5, 1), "за њим иђаше ученици његови" (Мт. 8, 23), "тада рече ученицима својим" (Мт. 9, 37), "И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја" (Мт. 13, 49).

   После Педесетнице и оснивања ране Цркве кроз Крштење, Миропомазање и Свету Евхаристију, сви чланови Цркве названи су ученицима Христовим. У Делима Апостолским сусрећемо многе такве изразе, као што су: "када се множаху ученици" (Дап. 6, 1), "мноштво ученика" (Дап. 6, 2), "дишући пријетњом и убиством на ученике Господње" (дап. 9, 1), "покушаваше да се придруже ученицима; и сви га се бојаху, не вјерујући да је ученик" (Дап. 9, 26), "и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани" (Дап. 11, 26), "А ученици се испуњаваху радости и Духа Светога" (дап. 13, 52), "а кад се око њега скупише ученици" (Дап. 14, 20), "утврђујући душе ученика" (Дап. 14, 22) итд.

   Реч ученик...произилази од глагола "учим, образујем се"...и указује на онога ко бира учитеља, ко своју послушност њему даје како би се образовао у знању које учитељ поседује, не би ли и на њега било пренето то његово знање и искуство.

   Учење је повезано с љубављу према личности учитеља, пре свега са оним што он изражава, с обзиром који је слободно донет и, природно, са систематском обуком ради иницијације у истину.

   У Светом Писму се говори о томе шта је учење. У једном тренутку свог поучавања Христос је рекао : "Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо" (Мт. 13, 52).

   Научити се Царству небеском значи научити се "науци Христовој". Христос је домаћин "богат" и у њему постоје "ризнице мудрости" (Свети Теофилакт). Тако да, онај ко учи у Христу, учествује у Царству, дакле у Светој мудрости, слави Божијој.

   За Јосифа из Ариматеје, који је тражио од Пилата тело Христово, после Његове смрти на крсту, пише: "који је такође био ученик Исусов" (Мт. 27, 57). То значи да је чуо Његово учење, да је видео Његова чуда и да је уведен у знање Христово. И Христос је по свом Васкрсењу рекао ученицима својим: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28, 19-20).

   Учење о Царству Божијем настаје кроз Тајне (Крштења и друге Тајне) и примену заповести Христових, које пружају истинско знање и заједницу са Христом.

   Најважнија особина апостола била је то што су "ученици Христови" и то су живели читавог свог живота. И најбољи назив хришћана јесте то да буду називани ученицима Христовим. А пошто Христос није изван Цркве, зато се и учење врши у Цркви, у ризници богословља и искуства које поседује.

   Не може неко бити ученик Христов а да није ученик Цркве са читавом њеном благословеном ризницом и светим животом.

   Међутим, поборник се креће у супротном смеру. Тако се назива онај ко снажно подржава личности, идеје, системе, фудбалске клубове, политичке партије, и сл.

   Поборници углавном неосвешћеним поступцима бирају неке идеологије, јер треба нечему да приступе, како би се негде утемељили не и како би се увек понашали по начелима групе, без свог мишљења и слободе.

   Поборник носи мноштво и они теже деструктивним радњама.

   Карактеристичне особине поборника су те да се они налазе под утицајем једног страственог месије, који је често и "апсолутни господар", немају своју вољу, али су вучени менталитетом масе, делују у атмосфери мистицизма ( "зна вођа", "у праву је вођа"), понашају се по паролама, а да их при том нису испитали критички, налазе се под утицајем својих ментора, носе у својим рукама заставу која изражава једну идеологију, делују насилно и деструктивно, пошто увек наступају бунтовно према окружењу.

   Када их неко запита зашто делују на такав начин, не могу да дају кохерентан разлог, већ понављају аргументе својих ментора и природно изражавају се у паролама, фрагментима, и агресивно.

   Поборници углавном поседују посебан и оболео психички свет, растрзану мисао и испрекидан говор, али и емотивну незрелост.

   Питање да ли болесне вође чине људе болесним, или болесни људи бирају болесне вође има двоструко тумачење и одговор. Неки пут се деси прво, дакле болестан вођа оболи своје следбенике, а много чешће болесни људи дођу до болесног вође.

   Основа је да су и вође и следбеници под стресом међузависности и незаконитих интереса.

   Нарочит значај имају начини којима прибегавају поборници ради наметања идеологије и њеног превладавања.

   Често се користи лаж, фрагментирање појединих догађаја, одбацивање супротног мишљења без нарочите критичке мисли, лицемерје и безосећајност, недоследност у поступцима, јер поборници најпре учине нешто, а затим то исто осуде или окарактеришу као провокацију, насиље у поступцима и напослетку непоштовање закона на којима се темељи једна заједница са свим својим изразима.

   Поборници, у савременој епохи, држе у својим рукама мобилни телефон како би директно комуницирали са својим вођом и примењују као "војници" његове уређене наредбе.

   Поборништво се често скрива у пољу религије. И то зато што религија, када се употребљава као идеологија, има многе психопатолошке почетке и последице, као што је месијанство, мистицизам, распрострањивање и наметање другима на насилне начине.

   Психотерапеути из свог клиничког искуства добро знају да се најгори облици схизофреније крију испод религијских и парарелигијских убеђења.

   Изучаваоци религије локализовали су такав феномен и таква "религијска убеђења". У историји су познати такозвани "свети ратови" за превласт неке идеологије до ког долази насиљем и убиствима.

   Изучавалац религије Р. Ото пише да се религијски доживљај, када није повезан са "добрим"

и "рационалним", изражава "демонским" и "рационалним елементима".

   Психопатија се преплиће са ђавоиманошћу. Овакво насиље религијских емоција нарочито срећемо у "сектама", које представљају "алтернативне религијске организације", које су делегиране из крила основних религија да очувају тобоже традиционалне вредности религије, која се наводно секуларизовала.

   Дакле, постоји велика разлика између ученика и поборника, коју увиђамо у Цркви. Нажалост, и у Цркви постоје и ученици Христови и поборници. Хајде да укажемо на неке разлике међу њима.

   Ученик препознаје Цркву као место учења и знања са посебном послушношћу, док је поборник види као место сукоба и сумњи са енергијом унутрашњих страсти. Ученик је послушан Христу, тако што живи унутар Цркве, док поборник покушава да наметне своје мишљење Христовом учењу и животу Цркве.

   Ученик живи с љубављу и слободом, поборник делује мржњом и под утицајем унутрашњих ирационалних нагона.

   Ученик учествује у прочишћујућој, просветљујућој и обоготвореној енергији Божијој, док поборник оставља необраћеним и неизлеченим свој унутрашњи, психички свет.

   Ученик се током читавог свог живота поучава тајнама Царства Божијег, послушно и самопрекорно, а поборник дела као жртва другачије воље болесних вођа, учења под псеудонимима, унутар климе самоправедности, и приступа насилним поступцима као судија екумене и као заступник Божији.

   Ученик прихвата искуство Цркве, како је изражено од стране Пророка, Апостола и Отаца, и њиме се преображава, док поборник ствара своју "секту" унутар Цркве и осуђује тобожње погоршање црквеног живота.

Манастир Вазнесење

   Напослетку, ученик је кротки члан Цркве који остаје у њој како би се спасао, док поборник дела као спаситељ Цркве. Међутим, истински и једини Спаситељ Цркве јесте Христос и Црква нема потребу за другим спаситељима.

   Црква је једно духовно лечилиште, које лечи човека, али некада болесни, који поступају по начелима поборништва, устају против лекара представљајући себе као лекаре који треба да спасу Цркву.

   Међутим, такве анархистичке акције много пута буду благотворне, јер откривају сав смрад садржаја који се крио дуго времена испод лепих манифестација, конгреса, лицемерних конструкција, друштвених доприноса, емотивних култова, грађевинских реконструкција, итд.

   Треба читавог свог живота да се поучавамо црквеном животу и православном предању и да се не збрајамо у "ошамућена стада", у деструктивну манију "секте", чак и ако се она назива хришћанском.

   Поборници подривају црквени живот, "чине разврат" у благословеном телу Цркве и, као што је природно, умиру од духовног електрошока, отпадају пре или касније од Тела Цркве. Један искусан свештеник ми је рекао: "Ако свештеник не поштује жртвеник, онда га тај исти жртвеник једнога дана неће истрпети и бациће га далеко".

   Црквени простор је свет и благословен, осетљив и преплављен Духом Светим, зато се и не приноси за поборништва, болесне људске тежње и демонски менталитет.

   У Цркви читавог свог живота треба да се поучавамо животу у Христу, и са овим немају органске везе бесни и избезумљени поборници.

   Христос жели ученике, а не поборнике.

"ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР", МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, МАРТ/АПРИЛ, 2013.

ТЕМА БРОЈА: БОГ ОТАЦА НАШИХ

Архимандрит Јован Радосављевић, БЕСЕДА У СЕДМУ НЕДЕЉУ ПО КРСТОВДАНУ Манастир Крка, Митровдан, 1977.

Манастир Вазнесење

...Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру (Лук. 8, 48)

...Не бој се, само веруј и бићеш спасена(Лук. 8, 50)

   У име Оца и Сина и Светога Духа.

   Наша света Црква изнела је данас пред нас два веома чудесна и поучна примера из светог Јеванђеља. Оба примера односе се на веру у Господа Исуса Христа. Први је, како сте чули, о исцељењу крвоточиве жене, болесне дванаест година (коју је Господ кроз њену веру исцелио). Други пример је о васкрсењу једне девојке, кћери Јаирове. Но, нису у светом Јеванђељу описана само ова два чуда Христова о вери. Њих има неколико десетина. Нама се данас и нехотице намеће, драги ученици, браћо и сестре, питање: зашто је Христос тражио и тражи од људи веру. Зашто вели крвоточивој жени: "Не бој се кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру"? А Јаиру опет: " Не бој се, само веруј и биће спасена." Зашто тек онда исцељује и васкрсава? Тако је Господ, одмах после ових чудесних догађаја, на молбу двојице слепаца који су викали: " Помилуј наас сине Давидов", и њима упутио питање: "Верујете ли да вам могу очи отворити?" И кад потврдише веру своју говорећи: "Да, Господе, верујемо", Господ се смилова и дотакну се очију њихових уз одговор: "По вери вашој нека вам буде"; и отворише им се очи.

   По данашњем Јеванђељу Спаситељ је једном приликом рекао Својим ученицима: "Ако имате вере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој пређи одавде тамо и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће". У сваком догађају или сусрету са људима Спаситељ је тражио веру. Многи су је показивали и спасавали се њоме, а многи нису и пропадали су. Жена Самарјанка поверова у Христову беседу, и сви становници града Самарије повероваше њеним речима и потекоше у сусрет Господу Христу. Умолише Га да код њих остане два дана и постадоше "њиве жуте за жетву", односно постадоше спремни да приме Јеванђеље Христово и да се назову синовима Царства Божјега. - Гадаринци, пак, које је Господ Исус Христос такође чудима посетио, не повероваше Му, нити Га примише.

   Да погледамо неке примере вере у Старом Завету о којима говори апостол Павле: Вером Авељ принесе Богу већу жртву него Кајин. Вером Енох би пренесен жив на небо. Вером се Ноје спасе потопа. Вером дође Аврам у Земљу Обећану. Вером роди Сара сина Исака у дубокој старости. Вером Аврам приведе на жртву сина свога Исака. Вером светитељи победише царства, учинише правду, добише обећање, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, ојачаше од немоћи (Јевр. 11), и друга велика дела и подвизи беху учињени вером.

   Као одговор на питање зашто Христос тражи од људи веру могли бисмо рећи: нас хришћане у православној Цркви вера у Христа сједињује са извором живота. "Ко верује у мене", вели Спаситељ, "река живе воде потећи ће из њега", и још: "Заиста, заиста Вам кажем, ко верује у мене има живот вечни"(Јов. 6, 47). Христос чињаше чудесна дела пред свима и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у њега. Мала деца чуше за Њега и са вером Му запеваше: "Осана Сину Давидову." Вође народне и старешине такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. Тако се обистинише речи Спаситељеве: "Многи ће први бити последњи и последњи први." То јест, они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега, а они који беху последњи у части и власти беху први у вери у Њега.

   Историја Цркве нам сведочи, да у свету нема ништа силније од вере хришћанске. Мачеви који су секли ову веру, отупели су и сломили се, а вера је остала; цареви, који су се борили против ове вере, угушили су се под анатемом злочина; царства која су ратовала против ове вере разорена су; градови који су одбацивали ову веру, заваљени леже у рушевинама својим; јеретици који су кварили ову веру, пропали су душом и телом и под анатемом отишли из овога света, а ова је вера остала (Охридски пролог, стр. 38).

   Ко верује у Бога тај има једног Свемогућег Заштитника и Најмудријег Вођу и Учитеља у животу. Вера у Бога покреће, управља, надахњује и руководи целим нашим животом. Вера је средишњи предмет Јеванђеља Христовог и црквених проповеди. Од свих хришћанских врлина, вера је прва и најважнија. Она је главна капија кроз коју се достижу остале врлине. Она је темељ нашег живота у Господу и неопходан услов нашег спасења. Ми православни хришћани верујемо у Бога ради спасења душа наших. Ко има истиниту веру, тај мора знати, да је вера ради спасења душе. Ко мисли да његова вера служи нечем друго, а не спасењу његове душе, тај нити има истиниту веру нити познаје драгоценост душе своје. Јер, ради душе човекове Син Божји је оставио небо и сишао на земљу.

   Жива вера је дар Божји и као некакво божанско семе се на крштењу сеје у свакога од нас, због чега се новокрштени назива рођеним од Бога, како и вели свети апостол Јован: "Сваки који је рођен од Бога не чини грех, јер семе Његово у њему остаје, и не може да греши јер је од Бога рођен" (I Јов. 3, 9). Зато то божанско семе у души својој сваки хришћанин треба да залива и негује речју Божјом, благодаћу Божјом и добрим делима. Тада ће вера ојачати и бити као искра запаљена од Духа Светога у срцима људи, која зрачи топлотом божанске љубави.

   Вера је као светилник који кад у дому гори и сија, све бива светло - чељад су у њему весела, све лепо виде и не спотичу се, вршећи свако свој посао. Вера у нама рађа страх Божји, а страх Божји је почетак мудрости од чега долази честит богоугодан живот, устројен по заповестима Божјим. Ко овако живи на земљи, обезбеђује себи место међу праведнима и светима на небу. Зато вера мора бити делотворна. Свети апостол Јаков каже: "Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти?...Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи" (Јак. 2, 14; 17). Ако се не молимо, не постимо, не кајемо се, не причешћујемо се, не чинимо дела милости душевне и телесне и друго што нам Господ заповеда, сама вера неће нас спасти. Ако је вера јака удружена са свим врлинама и добрим делима, онда она постаје још јача, постаје тако јака, да чуда чини и горе премешта.

   Када је наш народ чувао веру као највећу драгоценост, и кад је живео вером, онда га је вера чинила великим и бесмртним; онда су јерарси, свештеници и монаси постајали свете слуге Божје; владари постајали свети владари, и народ постајао свети народ. Онда је сељак - земљорадник верујући, са молитвом и песмом бацао семе у земљу, очекивао многоструки род. Занатлије и трговци су улагали своје залихе у предузећа и еснафе, верујући да ће с благословом Божјим зарадити. Васпитачи и наставници су васпитавали и учили омладину која им је поверена, и преносили на њих школско знање које им је потребно за живот, али верујући у помоћ Божју и благослов Божји, од чега зависи и мудрост и наука, очекивали су плод свога труда. Ученици са вером и молитвом лакше би савлађивали градиво и храбрије излазили на испит очекујући похвалне оцене.

   Отац и мајка се даноноћно труде и старају за децу своју, верујући у светлу будућност своје деце, која долази од помоћи Божје. Овакви светли примери и данас свакога од нас позивају, будећу у нама свету веру.

   Светитељи Божји, који су вером живели за живота, том истом вером и благодатном силом Божјом они делају и по смрти, помажући онима који им се са вером обраћају за помоћ и за исцељење. Таквих светих и целебних моштију има пуно по нашим манастирима и црквама, као и свуда у Православљу.

   Јеванђелска сила Божја, којом је Господ Исус Христос исцелио крвоточиву жену и Јаирову кћер, чинила је многа чуда вере не само тада, и не само у далекој прошлости кроз светитеље, него увек. И данас Господ чини чуда кроз сав свет, кроз сву природу, кроз сваког човека у његовом животу, кроз свако живо биће, кроз сваки цвет и лист.

   У сваком светом храму на свакој светој Литургији, као и на овој данашњој, свештеник чудотвори. Свештениковим молитвама, Свети Дух силази на свете Дарове, и од хлеба и вина претвара их у истинско Тело и Крв Христову. Зар то није чудо свете вере? Зар то није сила и плод наше свете хришћанске, православне вере? Но, потребно је имати јеванђелски духовне очи па то видети.

   Али, Господ Исус, децо и браћо, ни онда није хтео, а ни данас неће, да задиви присутне Својим чудесима - хоће да у нама пробуди слободну веру, односно да слободно и добровољно зажелимо да се предамо Господу да нас Он на чудесан начин исцељује, оживљава и оправдава; да нас грешне и смртне кроз веру нашу и покајање учини оправданим и бесмртним синовима Царства Свога.

   Нека би Господ, молитвама свих светих, ојачао веру у народу нашем и у срцима нашим данас и свагда. Амин.

Манастир Крка,

на дан светог Великомученика Димитрија, 1977.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.

фото: Манастир Градац

Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега.
Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство.То је сверадосна радост која превазилази сваку радост.Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу;
жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)