Лук. 8,5 - 15
У данашњем Јеванђељу, драга браћо и сестре, чули смо Спаситељеву причу о сејачу. Једном приликом када се сабрало пуно народа са свих страна, Спаситељ им је рекао: "Изађе сејач да сеје семе своје" (Лк. 8,5). Сам почетак, као и цела ова прича, нејасна је била и народу и апостолима, па су зато апостоли и тражили да им Спаситељ разјасни значење ове приче. Господ им је дао кратко тумачење и почео са семеном, а не са сејачем. Зашто? Зато што се то односи на Њега Самога, па Он у Свом савршеном смирењу прећуткује себе. Наиме, Он је тај божански Сејач - Он Син Божји, Који сиђе са неба од Оца на земљу, да у свету људима у душама њиховим, које представљају њиву Његову, сеје Своје божанско семе, Реч Божју, односно Своју јеванђелску науку. Он је, дакле, једини Сејач Свога семена на Својој њиви, односно, на њивама душа људских. Сви остали сејачи могу бити само или сатрудници и помагачи у сејању овог божанског семена (по њивама душа људских), или су непријатељи и сејачи корова и кукоља на божанској њиви. Различита места на њиви означавају различите душе, и различита стања и духовни узраст душе. Зато и сејач "семе кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га" (Лк. 8,5). Ово семе крај пута то су људи лењи и немарни за своје спасење, који своју душу нису као њиву узорали и припремили плугом покајања. Душа им је као њива покрај пута тврдокорна, која се лако не оре и не припрема за сетву, и семе не може да продре у дубину где има влаге и услова да се развије и донесе добар род. Тако семе Божанског Сејача остаје на окамењеној кори душе њихове суво и птице га тада лако позобају. - Господ Исус Христос је једном приликом рекао: "Ја сам пут"! Отуда "семе крај пута" означава и све оне који су изван Христа, односно, нису на путу, већ изван њега. А птице које га покупе јесу демони.
Друго семе паде на камен и изникавши осуши се, јер немаше влаге. Камен је окамењена душа због нерада и немарљивости своје, чија је површина, због своје тврдоће тек мало растругана, и семе одмах ниче јер је на површини, али будући да није кадро у камену да развије своје жиле и корен, оно се брзо суши. Тако је окамењен за реч Христову човек који се за кратко време одушеви Његовом јеванђелском речју, али је не уноси у дубину своје душе, и она не може да ухвати корена у оваквом човеку, и чим га стану прогонити ради речи Христове, одмах се саблазни о Христа и одриче Га се. Дакле, душа је каменита и не може корен Христове речи да продре у њу, и она се брзо суши. Јер, кад обасја сунце, вели Спаситељ, повенуше и будући да немаху корена посахнуше. Таква душа је игралиште искушења и страсти. И као што сунце даје живот проклијалој биљци, а кад угреје јаче она сагорева, тако и искушења откривају вредности људи какве су, и као сунце обасјавају оно што је сакривено у њима.
"А друга зрна семена падоше у трње и нарасте трње, и угуши их", односно, падоше у душе запуштене, обрасле трњем страсти и житељских сласти које угушише небеско семе. Јер, под трњем се разумеју: бриге овога света, лажни сјај богатства, разне похоте и сласти које сишу сав животни сок и свежину душе, и не дају да брига за онај свет - за живот вечни - добије хране те остаје бесплодна. Такав човек све своје време и радости посвећује телу, а Господу Христу ништа. Овакво трње исцеђује душу, испија све њене силе, и за реч божанску Христову не остаје друго него да се угуши у том трњаку, и да душа остане без плода.
"А друга зрна падоше на земљу добру и дадоше род, једна по сто, једна по шездесет, а једна по тридесет". Ово семе је, по речима Спаситељевим, онај који слуша реч Божју и разуме је, и доноси духовни род по сто, по шездесет и по тридесет - свака душа према својој моћи и свом духовном узрасту. "Добра земља" је, дакле, човек који је душу своју припремио за божанско семе плугом покајања, и почупао из ње страсти, сласти и животних брига овога света, и однеговао у дубини своје душе јеванђелске речи Христове. "Добра земља", то су они који слушају реч и држе је у доброме и чистоме срцу свом, и род доносе у трпљењу (Лук. 8, 15), из љубави према подвизима и заповестима Христовим. Примећује се да је семе једно исто, божанско, квалитетно и првокласно, али је и овде на доброј земљи велика разлика у роду. Откуда та разлика, кад је Господ исти према свима и за све, и по свима сеје исто семе? Да, али земљиште није исто: негде има мало камења, негде мало трња, а негде је чиста и родна земља, отуда и разлика у количини рода. Ако посејано семе не падне на земљу, односно у душу и срце човечје, те не умре да би развило клицу и жиле, оно једно остане. А умревши у души и срцу развија нову клицу из срца, и постепено расте док не израсте, сазри и донесе многи род.
 |
| Манастир Вазнесење |
Па због чега је пропао већи део семена? Није због сејача већ због земље неприпремљене за семе, односно због душе непажљиве. Господ Исус Христос, Небески Сејач, посејао је Своју јеванђелску науку, као Своје божанско семе по читавом свету и по душама људским као по Својој њиви, без обзира што на њој има камена, трња и корова. И кад би свако из своје душе и срца, као са њиве, очистио своје греховно камење, трње и коров, онда би њива његове душе уродила многим родом. Јер, Божански Сејач је већ посејао своје семе.
Ова јеванђелска прича, браћо и сестре, односи се и на нас.И свака душа свакога од нас засејана је на крштењу нашем Христовом јеванђелском речју и заповестима под повољном климом благодатног дејства Светог Духа који смо примили кроз миропомазање. А да би је сачувао од греховног камења, трња и корова, свако од нас треба да је увек чисти и доводи у ред покајањем, постом, молитвом, поштеним радом и богоугодним и добродетељним животом. Тако ће наша душа као добра њива уродити добрим и богатим родом по сто, по шездесет и по тридесет. И биће сабрана у житнице Цара Небескога - Божанскога Сејача, Господа Исуса Христа, Коме нека је слава и хвала кроза све векове. Амин.
Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.
Нема коментара:
Постави коментар