Недавно је на Светој Гори уснуо у Господу један прост монах. Био је неписмен. Није знао да напише ни своје име. Дошао је на Свету Гору веома млад. Нисмо га сматрали "важним" монахом. Он се разболео од рака и годину дана је трпео тешке болове стомака и јетре. И све нас је изненадио својим понашањем: било је то као кад ставите мало тамјана у кадионицу па цела околина постане миомирисна. Иако нам је свима помагао током своје болести, није имао високо мишљење о себи. У једном разговору рекао ми је да Бог помаже свима, и добрима и злима, али да је наш проблем тај што смо незахвални.
Сећам се да сам негде прочитао да је човек један незахвалан двоножац. Када кажете: "Слава Богу за све", тада се све освећује. Отуда је Света Литургија Тајна Божанске Евхаристије (захвалности). Када захваљујемо на свему, све постаје свето, посвећено. Међутим, ако се жалимо - гунђамо и ропћемо - ствари се тада мењају. Онај ко живи у Христу и дише Христом - радовао би се и да га ставите у пакао. Онај ко се жали и неблагодаран је - и у рај да га ставите, за њега би то био пакао. Стога је веома важно имати поверење у љубав Христову. Мислим да је управо то оно чему нас Црква учи. Када схватите да све што Христос чини, чини из љубави, тада прихватате све.
 |
| Милоје Марковић, Пехар цара Душана у Хиландару |
Наш живот није шизофрен, тј. такав где је телесно одвојено од духовног; управо зато и можемо говорити о освећењу и душе и тела. Раније, разговарајући са свештеницима, рекли смо да у Православној Цркви теологија није одвојена од живота, као што ни брак није одвојен од Свете Литургије. Свештеник парохије је ожењен свештеник. Са друге стране, монашки живот се описује терминологијом брака. Свети Максим Исповедник, у расправи о духовном стању ожењеног човека - у царству небеском нити се жене нити се удају (Мт. 22, 30) - говори о свадби и заједници душе са Свемогућим Богом Логосом. Када је душа обручена Богу Логосу, тада човек разуме природу ствари. Али пре него се обручи за Бога Логоса, његова душа је као роб потчињена обичним стварима. Када схвати да је у Исусу Христу све сједињено и да је ту смирен човек велики човек, он тада увиђа колико је слаб и изненађен је колика је љубав Божија и тада стиче једну другу слободу. Тада више не види ствари као међусобно неповезане и обичне. Све се даље одвија без напора.
ИЗ ПРЕДАВАЊА СТАРЦА ВАСИЛИЈА, КОЈЕ ЈЕ ОДРЖАНО У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ СВЕТОГА СТЕФАНА У АЛХАМБРИ У КАЛИФОРНИЈИ, 4. септембра 2011. године, свештенству и верном народу Западноамеричке епархије Српске Православне Цркве
Преузето из часописа "Православна реч" (The Ortodox Word), бр. 297, 2011, Братство Св. Германа Аљаског, превод: сестринство манастира Свете Матроне
Светигора, Ваведење, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар