После много писања и дотеривања, после неколико књига бајки, мој први роман "Нежни и дивљи" коначно је нашао свог издавача и предат је у штампу. Био је пун лепоте и страсти, баш како сам и мислила да треба да буде књижевност и сам живот. Тада сам сматрала да је у књижевности понекад потребно користити ружне речи да би слика била упочатљивија, такорећи колоритнија и јача, и вернија истини. На пример, сретну се ликови из Сава Мале и наравно да ће да користе псовке у свакој другој реченици. Ако их већ користе у говору, зашто не би биле и написане? У стварности сам и ја тада становала у Сава Мали и наравно да уоште нисам псовала. Али, књижевност је књижевност, шта шта би ми казали критичари у моди да ми ликови разговарају у смислу: добар дан, како сте, како сте ви одјутрос, хвала на питању како су ваши? Већ су ми једну драму одбили у Атељеу 212 као претерано мисаону. Шта вам је, казали су, па овај народ разуме само псовке! Узалуд ме је моја најстарија ћерка, гимназијалка, преклињала да избацим из текста сваку ружну реч. Изгрдила сам је што угрожава моју стваралачку слободу. Ваљда ја знам шта је уметност!
.jpg) |
| Слава манастира Петропавлово, Петровдан |
Тада сам са том мојом ћерком, Ведраном, отишла у Херцеговину у манастир Светих Првоврховних Апостола Петра и Павла крај Требиња. манастир је био у изградњи, крај сеоске цркве и гробља, али је само црквиште било несумњиво далеко старије - остала је рушевина црквице Св. Павла из времена Константиновог (можда Констанцијевог) за коју се мислило да је била крстионица у склопу велике цркве. Из неких разлога та ми се рушевина чинила дивном, као и сам манастир. Монахиње су биле пријатељице мојих кћери и мени као сопствена деца, игуманију Павлу сматрала сам једном од најближих људи на свету.
Били су то чудесни дани, пуни светлости, каква се виђа само у Херцеговини, свелости са земље и са неба. Мати Павла нас је једном повела да нам покаже крашку пећину у брду, где сваке године на Светог Петра и Павла литија иде од цркве, преко брда, до улаза у пећину. Сама пећина била је још неиспитана, али сматрало се да је велика као Постојинска јама, са чудесним пећинским украсима и симболима из првих векова хришћанства. У сећању народа остало је да су се ту окупљали први хришћани и да је сам Апостол Павле на свом путу за Рим дошао код свог ученика да посети њега и његову Цркву. Из Светог писма је познато да је заиста Апостол Тит, ученик Апостола Павла, дошао у ове крајеве да донесе Благу Вест паганима.
Успут смо се смејали, запричале смо се и изгубиле пут. Скоро читав сат смо се вртеле у круг по неком трњаку, нисмо виделе где се налазимо, а биле смо на десет метара испред пећине. Исцепала сам сукњу, изгребала сам се као да ме је напала дивља мачка, и све то - зашто? Кад смо одједном изашле на путић, крај кога смо хиљаду пута прошле, виделе смо да смо се замајавале, као да нам је била копрена на очима.
- Ишле смо на ходочашће - рекла је мати Павла озбиљно. - Требало је да се молимо и да ћутимо.
.jpg)
Ведрана је са мати Павлом и са својим пријатељицама археолозима одмах ушла у пећину. Понеле су са собом снопић свећа да осветле пут. Ја сам остала пред пећином са мати Теоскепасти, Гркињом, која је у то време није знала српски језик, тек покоју реч, али је дошла из Грчке да помогне српском народу у време рата. Била је сићушна, завршила је медицину и била је духовно дете великих грчких стараца, и Светог Аве Јустина, који јој је и дао благослов да се замонаши. Страшно сам желела да разговарам са њом, али нисам могла. Ипак, осмехивале смо се једна другој и ја сам се радовала што је остала крај мене.
Прошло је пола сата, па педесет минута и мене је почео да обузима страх. Где ли је моја ћерка? Мати Павла? Девојке? Пришла сам улазу у пећину и видела да је прва свећица коју су оставиле као путоказ скоро изгорела. Позвала сам их из све снаге неколико пута, али нико се није одазвао. Шта да радим? Шта ако су се изгубиле? Пећина је потпуно неистражена. Шта ће бити ако остану саме у мраку? Ако пропадну у амбисе, којих су пуне овакве пећине? Како да их нађем? Кога да зовем? Проћи ће сати и сати док их нађу, ако их уопште нађу! Очајно сам звала ведрану и мати Павлу, али ми нико није одговарао.
Мати Теоскепасти је осетила мој страх. Узела ме је за руку и одвела на мало узвишење пред пећином.
- Цекај! - рекла је брижно. - Молимо се Апостол Павле. Разумес? Он помогне.
.jpg) |
| Берба грожђа у манастиру Петропавлово |
И моћним гласом, како ваљда само Грци знају да певају из дубине душе, запевала је молитву коју никад раније нисам чула. И ја сам се молила за моје дете и пријатеље, да их Бог заштити, и да нам се безбедно врате. О, та страшна молитва! Та свест колико сам немоћна и у најмањој ствари! Колико сам грешна у свему. Ко сам ја да дигнем свој глас и да нешто тражим? То огољено, јасно сазнање да без Божје милости не могу ништа да учиним ни за кога, ни за себе саму, ни за дете које сам родила! Стајала сам тамо, беднија од најбеднијих, недостојнија од најгорих и у сузама молила милост и спас.
Поновиле смо целу молитву три пута и ја сам се мало смирила. Тек тада се из пећине зачуо удаљени жамор. Свећице су догореле, али мати Павла и девојке су се вратиле, искаљане и задивљене. Како је величанствена та пећина! И несумњиво је била место окупљања ранохришћанске цркве! Осећало се то. Ведрана је видела да сам бледа и узбуђена и заштитнички ме је грлила. Отишле су далеко, уопште нису чуле да их је ико звао, не плачи, не плачи, било је дивно.
Ја нисам могла да се опоравим од страха. Као да ми је неко отворио чељусти пакла и рекао: "Пази!". И онда ми поклонио сву слободу да изаберем, сав свет. Хтела сам да знам шта смо ми то певале, мати Теоскепасти и ја.
-Посланицу Ефесцима Светог Апостола Павла превела је мати Павла мирно. - Ми то не певамо као молитву, али Грци певају.
Чим сам се вратила у манастир отворила сам Свето Писмо и нашла део који смо певале. Тамо је писало: "Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају" (Гл. 4, стр. 29). Као да ме је гром погодио. Јесам ли ја писала таквим речима? је ли моје дело било на добробит некоме?
Још истог дана позвала сам мог издавача и повукла књигу из штампе. Сироти човек био је запрепашћем Тако нешто није запамћено у историји новијег српског издаваштва. Роман сам још шест месеци преправљала, и чудила се како је лако исказати сваку мисао језиком који не вређе онога који чита, који га не унижава, него напротив уздиже и развија његов дух. Какви критичари, цензори и којешта! Какви диктати моде!
Мој први роман није постигао никакав успех. највећи део тиража сам испоклањала пријатељима, а они то, углавном, нису ни прочитали. неким читаоцима се није свидео, други су сматрали да никад више нећу написати тако лепу књигу.
И тако сам закорачила по уској стази. И сада се често изгубим у трњу, али се сетим поуке о молитвеној пажњи мати Павле и песме мати Теоскепасти - није важно да моја реч буде последња, а ни да се свима допада, него да буде у Духу. И, колико могу, трудим се да ме не стигне тешка педагогија којом се понекад, по милости, исправљају странпутице у Пут.
Зорица Кубуровић, ПУТ ЖЕНЕ
Хришћанска мисао, Београд; Хиландарски фонд, Фоча; Универзитетски образовани православни богослови, Ваљево; Задужбина "Николај Велимировић и Јустин Поповић", Ваљево, 2013.
 |
| МАНАСТИР ПЕТРОПАВЛОВО П.Чесноков, ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ Дивна и МЕЛОДИ, Концерти, 2006. |
Нема коментара:
Постави коментар