о. Александар Шмеман, СВЕТИЊЕ СВЕТИМА, 8. Исповест и Свето Причешће

   Какво је у овој припреми - место Свете Тајне Исповести? Морамо поставити ово питање и покушати на њега да одговоримо, стога што је у многим православним црквама данас прихваћемо мишљење према коме је Свето Причешће за световњаке немогуће без Свете Тајне Исповести и "разрешења". чак ако неко жели да прими Свето Причешће чешће, мора сваки пут да иде на исповест или бар да прими светотајинско разрешење.
   Дошло је време да се отворено каже да, без обзира на различите и понекад озбиљне разлоге, који су довели до овог учења и до ове праксе - они немају свог основа у Светом Предању; у ствари они воде алармантном искривљавању православног учења о Цркви, о Евхариситији и о самој Светој Тајни Покајања.


    Да би се у ово уверио, човек мора да се сети како је првобитна Црква разумевала Свету Тајну Покајања. Она је било, према суштинском учењу Цркве, а још увек јесте, Света Тајна помирења са Црквом, повратка њој и у њен живот оних који су били изопштени, то јест искључени из евхаристичке заједнице Цркве. У почетку, високи морални стандард живота, који се очекивао од чланова Цркве, и врло доследна црквена дисциплина, дозвољавали су само једно такво помирење: "После оног великог и светог призива (крштења) ако је неко кушан од ђавола и греши, има само једно покајање", читамо у Јермином "Пастиру",хришћанском документу из другог века. "Јер ако би неко грешио и често се кајао, таквом његово покајање неће бити од користи". Доцније, а посебно после масовне христијанизације Царства, до које је дошло после обраћења Цара Константина, покајна дисциплина је била донекле олабављена, али разумевање саме Свете Тајне није ни у ком погледу било измењено: она је била само за оне који су били изопштени из Цркве за дела и грехе, који су јасно дефинисани у канонском предању Цркве. А да је ово разумевање Свете Тајне Покајања остало и данас види се јасно из саме молитве разрешења: "...Измири га (је) са Твојом Светом Црквом у Христу Исусу Господу нашем". (Ово је пропратна молитва разрешења која се чита свуда у Православној Цркви). Што се тиче друге молитве, непознате многим Православним Црквама, - "...И ја недостојни свештеник, влашћу која ми је дана, опраштам и разрешавам..." западног је порекла и уведена је у наше литургичке књиге у време акутне "латинизације" православног богословља.
    Да ли ово значи да су они који нису изопштени, верни, сматрани од Цркве да су без греха? Разуме се да не значи. Јер учење Цркве је да нико, осим Бога, није без греха, није безгрешан и "нема човека који живи и не греши". Али, такође, увек је било учење Цркве да се због извесних грехова хришћанин изопштава, док неки други греси нису водили одвајању од тела верних и од учествовања у Светим Тајнама. Никола Кавасила пише:

    "Има грехова који су смртни, према учењу Светог Јована. Али ништа не смета оним хришћанима који нису учинили грехе који их одвајају од Христа и воде у смрт, да се причешћују Божанским Тајнама и да учествују у освећењу, не само спољашње, него у стварности, јер они продужују да буду живи чланови уједињени са Главом..."

    Не ради се о томе да ови греси - општа грешност - слабост, недостојност целокупног нашег живота - не потребују покајање и опраштање; целокупна припрема за Свету Тајну Причешћа је, као што смо видели, покајање и вапај за опроштајем. Оно што им није нужно јесте светотајинска исповест и светотајинско разрешење, а ово последње се односи само на оне који су били изопштени из Цркве. Наши греси који "нису смртни" и наша општа грешност исповеда се од стране чланова Цркве сваки пут када се сакупимо заједно за свету Тајну Христове Присутности, јер цео живот Цркве, заиста се састоји од сталног кајања. За време саме Божанске Литургије ми исповедамо наше грехе и молимо опроштај у молитви "Трисвјатаго пјенија", коју свештеник моли:

"...Опрости нам свако сагрешење вољно и невољно, освети наше душе и тела и дај нам да Ти у светости служимо све дане нашега живота..."

   И када се приближавамо Светоме Путиру, ми молимо опроштај "грехова вољних и невољних, учињених речју, делом, са знањем или без знања" и верујемо да у мери нашег покајања добијамо опроштај учествовањем у самој Светој Тајни опраштања и исцељења.

Манастир Вазнесење

    Тада мора да буде јасно да учење које тврди да је Света Тајна Покајања услов sine qua non за приступање световних чланова Цркве Светој Тајни Причешћа не само одступање од првобитног и универзалног предања Цркве, него је оно сакаћење православног учења о Цркви, о Евхаристији, и о самој Светој Тајни Покајања. То сакати учење Цркве, зато што оно, de facto дели њене чланове на две категорије. Сматра се да једна од њих(лаици) поновним рођењем преко Крштења, освећењем у Светом Миропомазању, постају "суграђани Светитеља у дому Божијем" - нису постали потпуни чланови, то јест, не могу учествовати у Светој Тајни у којој се Црква пројављује као Тело Христово и Храм Светога Духа.То сакати учење о Светој Евхаристији, јер постављајући за Свето Причешће друге услове сем чланства у Цркви, чини стварно немогућим да се види и доживи Евхаристија као сама Света Тајна Цркве, као дело по коме, по речима Литургије Светог Василија: "сви ми који учествујемо у једном Телу и једној Чаши уједињени смо један са другим у заједничарству Духа Светога". И најзад, то сакати саму Свету Тајну Покајања, јер постајући формалан и, у ствари, једини услов за Свето Причешће, Исповест замењује праву припрему за Свето Причешће, која се, као што смо видели, састоји у истинитом унутарњем покајању. Нагласак, целокупан доживљај ове Свете Тајне, скреће од покајања на разрешење, и схвата се у терминима некакве готово магичне силе. Ово формално, полумагично, полулегалистичко "разрешење", а не измирење са Црквом од које су га изопштили његови греси, ето то се данас тражи од исповести. И човек то тражи не због грешности која га брине(јер је сматра природном и неизбежном), него због тога што му она "омогућава" да приступи Светим Даровима мирне савести. Пошто је постала само услов за Свету Тајну Причешћа, Света Тајна Исповести - тако велика, тако страшна у раној Цркви - изгубила је у стварности своју праву функцију и место у Цркви.

    како је могло такво учење да се појави у Цркви и да постане норма, коју многи бране као готово најбитнију норму Православља? Три главна фактора су за то одговорна. Ми смо први од њих већ навели: то је онај номинални, минималистички и млаки приступ захтевима Цркве, оно занемаривање Светих Тајни, које су Свети Оци осуђивали и које је најпре водило све ређем и ређем причешћивању и најзад га свело на "обавезу" једанпут годишње. Према томе, очигледно је да хришћанин који ретко приступа Божанским Тајнама, а остатак свога времена је сасвим задовољан са својим de facto "изопштењем", мора бити измирен са Црквом и не може да приступи Светој Тајни Причешће осим преко Тајне Покајања.

   Други фактор, потпуно тазличит од првог, био је унутар Цркве, утицај монашке исповести духовног вођства од стране искусног монаха мање искусном -која се заснивала на сталном "отварању мисли" монаха свом духовном оцу. "Старац", коме је поверено такво духовно вођство и исповест, није неопходно морао да буде свештеномонах (у свом првобитном облику монаштво је сматрано као неспојиво са свештеничким чином), и ова исповест није била ни у ком погледу повезана са Светом Тајном Покајања. То је био саставни део монашког живота и дисциплине, базиран на потпуној послушности, на монашком одрицању од своје воље. Тако, према византијским монашким типицима XII-XIII века, монаху је било забрањено да прими Свето Причешће или да се од њега уздржи по својој властитој одлуци без одобрења старешине или свога духовног оца, јер, да цитирамо један од ових типика: "Искључити се сам од Причешћа, значи следити своју властиту вољу". У женским манастирима иста власт је припадала старешини манастира - настојатељици. Овде имамо исповест која није светотајинског типа, која се упоређује mutatis mutandis са оним што бисмо данас назвали "саветовање" или "духовно вођство". Историјски ипак она је учинила велики и заиста одлучујући утицај на светотајинску исповест. За време духовног опадања (чији размер може, на пример, да се види у Канонима такозваног Пето-Шестог Трулског Сабора, одржаног у Цариграду 691. г.) и губиткаа моралног и духовног ауторитета код "световног" свештенства, манастири су стварно постали једини центри духовног вођства, а монаси једини. И тако, мало по мало, спојиле су се у једно ова два типа исповести - "светотајински" и "духовни": духовна је постала припрема за Свето Причешће, а у "светотајинску" су били укључени духовни проблеми оних који су раније били одвојени од Светог Причешћа.

   Овај развој, мада историјски и духовно оправдан, ипак користан у условима у којима је настао, допринео је конфузији која данас - у нашим условима, чини више штете него користи. Не поставља се питање о суштинској потреби пастирског и духовног вођства и саветовања у Цркви. Право питање је следеће: да ли је ова потреба задовољена у нашој садашњој краткој исповести од три до пет минута и са једногодишњим чекањем покајника да би "испунио своју дужност", сагласно са очигледном немогућности да се уђе у суштину проблема, са двосмисленом исповешћу, која престаје да буде исповест и не развија се у духовни разговор? И још једно питање: да ли је сваки свештеник, поготово млађи, довољно искусан, одговарајуће "припремљен" да реши све проблеме, па чак да и разуме? Колико трагичних погрешака, колико штетних духовних савета, колико неспоразума је могло да буде избегнуто да смо се држали суштинског предања Цркве, резервишући светотајинску исповест за покајника да исповеди своје грехе, а да нађемо неко друго време и прилику за пастирско и духовно саветовање, које нам је веома потребно а које би, између осталог, омогућило свештенику да схвати своју неадекватност у извесним случајевима и да му омогући да и сам затражи помоћ и савет од свога епископа, од другог свештеника, од духовног искуства Цркве.

   Трећи и, нажалост, одлучујући фактор био је утицај западне схоластике и јуридичког схватања Тајне Светог Покајања. Много је писано о "западном ропству" православног богословља, али мало људи схвата обим и дубину искривљености које су проузроковали западни утицаји у животу Цркве, а пре свега, у односу на разумевање Светих Тајни. Овај западни утицај скренуо је (као што смо горе навели) покајање и помирење са Црквом, што је суштина Св. Тајне Покајања, на разрешење схваћемо готово искључиво у смислу јуридичке власти. Према раном православном схватању разрешења, свештеник је био сведок покајања, сведок његове аутентичности и стварности, и објављивач и "потврђивач" Божанског праштања и покајниковог "помирења" са Светом Црквом у Исусу Христу.

    Међутим, у западним правним оквирима, разрешење је постало "власт сама по себи" - тако да се ту и тамо развило у сасвим чудну праксу - тражења и добијања "разрешења" без било какве исповести! Првобитна разлика - коју је споменуо Кавасила - између грехова који су водили до изопштења и оних који нису одвајали човека од Цркве, на Западу је била рационализована као разлика између, с једне стране "смтних грехова", који лишавају човека "стања благодати" и стога захтевају светотајинско разрешење - и, с друге стране, "опросних грехова", који не утичу на "стање благодати" и за које је довољан акт скрушености. На Православном Истоку, а посебно у Русији (под утицајем латинизоване теологије Петра Могиле и његових следбеника) резултат овог учења је било присилно повезивање исповедања са сваким Светим Причешћем. Заиста је иронија, да многи православни верују да ова најочигледнија од свих латинских "инфилтрација" представља норму Православља, док се и сам покушај да се она вреднује у светлости оригиналног православног Предања осуђује као римокатоличко застрањивање.

Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.