Овако је
све било с почетка: Не би се могло рећи да сам о томе, како сам се родила и
убрзо затим била крштена имала некакав лични став, пошто се тих основних
догађаја нисам ни сећала. Тек је накнадно могло бити реконструисано и време у
коме сам поборавила као мирна и веома ћутљива бебећа особа. Оно, међутим, чега
се одлично сећам је период кад сам напрасно израсла у бесну, безобразну и
дурљиву девојчицу. Тако сам, дакле, љута као паприка кренула у живот, па ми се
сав околиш непрекидно чинио пун коприва, бодљи и трња. Људи су према мени били
нељубазни, не само укућани, него и комшијска деца, бакали, дуванџика, а
нарочито се био натоврзао пиљар са састављеним обрвама.
И тако сабирајући у памћењу све грубости и
непријатности задобијене сурово и, по мом мишљењу, потпуно неоправдано, одлучила
сам да вратим животу мило за драго, тако што ћу цео свет и догађаје посматрати
са презривом охолошћу. Ништа себи, међутим, нисам имала да замерим. Осећала сам
се неоправдано угњетеном, а била сам себи тако симпатична. Све су ми мисли биле
јасно сложене у вазда исту, хармоничну целину: ја сам тако добра, а пошто ме
живот вређа, гази и кињи, природно је да будем бесна и безобразна. Једино нисам
разумела зашто ме нико не воли кад ја прва не могу себе на очи да видим? У тим складним
мислима протицала је моја младост.
Потом сам, на све тако тешке и сучељавајуће
околности добила још и по носу од текућих догађаја. Толико ме је запрепастила
чињеница да постоје лоши људи који баш управо хоће да задају озбиљне озледе, да
сам годинама, потом, сметнула с ума да се упитам шта сам пак ја тражила у
друштву таквих нељудских примерака. Ништа се, дакле, нисам питала, него сам
донела одлуку да остатак живота проведем смртно увређена. Будући твдоглава као
мазга, систематично сам узела да спроводим свој наум. Од тога ми је постало
досадно у тој мери да ми се понекад чинило да на себи могу осетити мирис буђи.
А на све то живот је узео (како би се томе
од њега могло надати) да траје ли траје. Без краја и конца. Није наступао ни
спектакуларан преокрет, ни трагичан крај. За моју нервозу и нестрпљивост то је
било скоро убиствено. Није да је се нисам дохватила у свакој најбезазленијој
прилици, али моја увређеност је стала да усахњује као кожа на страчаким шакама.
Величанствени презир према свакодневици постао је чак и мени смешан. Сваки пут
се било који дан испостављао као далеко озбиљнији и убедљивији од моје глупе
огорчености. Тако сам капитулирала пред очигледном несумњивошћу обичности.
Најзад сам почела да учествујем у свом
животу, па сам тако прво приметила дрвеће. Како сам незаслужено почела да
добијам прегршт дискретне ведрине од сваког зеленила на које бих наилазила,
усталила сам обичај да, наравно, у себи, редовно кликтећи изговарам:
"Здраво дрвеће!".
После сам приметила људе мада су одувек били
ту и сасвим, ни не слутећи да их неко може бити тако програмски и заглупљујуће
несвестан. Није да сам одмах почела да их волим, али упорним настојањем да им
се приближавам дошла сам до чудесних достигнућа. Да бих им се примакла, морала
дам да их посматрам и упознајем.
 |
| Манастир Вазнесење |
Раније
сам, уместо свега тога, седела међу људима ужасно увређена и потпуно усамљена.
Сада је на испражњено место моје гордости ушло низ разних лица, карактера и
судбина. Више ми није било досадно, пошто нисам имала времена да се бавим само
својом бесном доконошћу.
Када сам приметила да ме понеко и воли, у
први мах сам се забезекнула. Нисам хтела да поверујем да се мом
херојско-идиотском усамљеном бивствовању могу ударити такви клинци под црне
нокте. Али после извесног времена могла сам само да констатујем како се више
нисам будила преморена. Имала сам снаге да почнем да се трудим око људи.
Односи су нам страховито постали
компликовани, али узајамни. Кад сам утврдила да и ја могу друге да волим,
одмахнула сам и заволела сам чак и себе. Нисам више морала свима без разлике да
се допаднем. Знала сам да ме воле они који ме воле. Било ми је неопходно да
волим и ја њих.
Тако одморна и спокојна напокон сам пристала
на патњу. Не знам тачно како је до тога дошло. Само сам престала да се гицам
пред животним недаћама. Примала сам их без помаме и гнева. Трпељиво и кротко.
Повреде су престале да буду отворене ране. Озледе су имале одређени век
трајања. Све остало је било радост.
Када сам схватила да најзад живим покушала
сам да нађем објашњење за ток, след и обрте у својим прикључењима. Онда ми се
изненада једног дана просветлило и ево има већ неколико година од како сам
успела да именујем своју срећу:
Оног дана кад сам приметила дрво у мом
прозору, можда баш тог јединственог тренутка, Његовом бескрајном милошћу успела
сам да га дозовем и Бог је ушао у моје срце.
Нема коментара:
Постави коментар