ГЛАВА ПЕТА
У којој цар хришћански пита, и добија одговор, зашто је држава његова осуђена на пропаст(1)
Саслушавши без даха оно што му се говораше, Лазар мало заћута, па онда упути ово питање: кажи ми, Свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена пропаст?
Одговори му весник вишњих Небеса:
"Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања, све што у овој вашој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим. Видим - јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је наизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана Царства духовнога, да прозиремо душе скроз, као кроз провидно стакло. Нас не интересују тела од земље, променљива, трошна и пролазна; нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитујемо у земљи тела оно што припада нашој држави, Небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама бесмртно грађанство, оно нас занима. Изненађен, ево ти сад говориш у себи: Како, зар моја држава остарела, док толика друга царства што два и три пута дуже трају на земљи, па да нису остарила ни на пропаст осуђена?
 |
| ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, јун-септембар 2014. |
Тешко је телесном сагласити се са духовним. Телесно умирући људи цене старост по времену, а духовно умујући духови рачунају старост по унутрашњој снази. Вазда младим може се назвати само Свевишњи, Бесмртни, Вечни. Не само времена, него вечности су прошле преко Његове главе, не зарезавши ниједне боре на лицу Његову. И ми ангели Његови од створења смо истоветно млади - премда смо створени пре свих људи - млади смо само зато што држимо Њега у себи, Његов Свети Дух, и што Њиме живимо, Њиме дишемо, Њиме се хранимо, Њиме радујемо. А све што се испуњава нечим другим ван Њега, што тражи живот ван Њега, што јури за задовољствима ван Њега, и што се храни мртвом храном, брзо стари и умире. Од духа, који је у створеним бићима, зависи живот и младост; од духа - старење и смрт. Према духу у једном народу одлучује се његова судба, његово одржање или његов пад.
Од људи најсличнији су ангелима отшелници и испосници, тј. оне душе које су од земље узимале најмању количину за одржавање свога тела, док су оне себе храниле даноноћно Његовим Духом, Духом вечног живота и вечне младости. И душе су њихове биле толико товне и силне, да су могле одржати чак и тела њихова у снази и трајању дуже од оних, који су са духом слабости брижно хранили своја тела, и своје душе, само земљом.
Тако је, кнеже, са појединцима, тако и са групом сродних појединаца - са народима. Твоја држава је престарила, и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себе. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прерасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар, могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала пропасти. И сами Светитељи српски, са начелником својим Светим Савом, молили су и умолили Свевидећег, да попусти пропаст временских тековина њиховог народа, само да би се спасла душа народна од вечне смрти.
Не тугуј, дакле, мудра главо: твој избор је по плану Промислитеља и на радост Светитеља српских. Твојим заветом чуваће се и очувати народ твој. Тим заветом ће се хранити и појити поколења. Исчезнуће затрована властела, и са њом дим што душе трује и умртвљује. Пропашће само злобни препирачи, и са њима зао пример што су давали народу. Наићи ће страх, и сиромаштина и туга - то троје што одбија душе људске од земље и привлачи их Небесима. Народ ће се осетити у својој кући као у туђини, и тражиће домовину на Небесима. Опраће своју душу од земље и ослободити од грубе телесности, гојене духом природним и духом адским. И преобразиће се народ твој у народ духован и видовит, дубок у мислима својим, висок у видовитости својој, непобедан у вери и надежди својој. Може он постати и последњи у очима других народа земаљских, али ће бити први пред погледом небеских, бесмртних духова. И благосиљаће народ твој тебе, кнеже. Јер ће му завет твој о приволењу Царству Небеском бити олакшање у мукама и луча у тминама робовања.
Ниси дакле, погрешио у избору, о, ти, два пут крунисана главо, венцем земаљским и венцем небеским. Ниси погрешио што си изабрао Царство Небеско, него сад грешиш што сумњаш у правилност избора свога. Не колебај се умом, непоколебљиви срцем. Не мешај погибао војске са погибељу народа. Не изједначавај пропаст државе са пропашћу свега. Државе се и дају народима, да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јефтино за скупо, боља је трговина од обратног случаја.
Поклонио си Ономе, који руши јефтино, да би сачувао скупо; и Ономе који коси сламу, да би сачувао зрно. Не парби се као страдални Јов са Створитељем народа и Стројитељем држава. Његова је воља увек добра. Његова је мисао увек светла и Његово је дело увек праведно. Кад једно дрво сади, Он мисли на младице. Сви створени светови пред Његовим су величанством као кап воде на длану. Та кап - то је суза радости Његовог ока. У њој се Он огледа, и она се светли од Њега."
(1) Свети владика Николај, Охридко-битољски и жички, на диван начин је литерарно описао последње сате земаљског живота Св. Кнеза Лазара. Овај опис, састављен од дванаест кратких глава, пун је најдубљег духовног расуђивања. Наиме, пред само погубљење, када је Св. Кнез Лазар био заробљен од турских хорди на Косову пољу, имао је духовно виђење једног анђела Господњег и сарозаветног Пророка Амоса (на чији спомен-дан се одиграла битка), који су му објашњавали Божији Промисао у вези саме битке, али и будућег страдања српског народа.
Нема коментара:
Постави коментар