Одломак из књиге Литургија смрти и савремена култура, која је у припреми за штампу у издању Епархије шумадијске
Култура
Сада се можемо, заправо морамо се вратити нашој данашњој ситуацији и питању шта нам је чинити: а) у погледу наше вере, б) у погледу наше богослужбене традиције, и в) у погледу датих околности. Морамо да покушамо да све то некако спојимо (што, верујте ми, није нимало лак задатак). Подсетићу вас најпре (да би моје данашње предавање било што јасније) да под изразом „наша култура“ подразумевам на првом месту секуларистичко друштво, а под секуларистичким, опет, подразумевам један нарочит поглед на живот, искуство живота, начин суочавања пре свега са животом живих, који нема везе са смрћу. То је најважније што желим да истакнем: без икакве везе са смрћу. Наша секуларна култура, као што сам рекао на првом
предавању, потискује смрт, нпр. њеном „медикализацијом“, склањањем подаље од „земље живих“, организовањем погреба на такав начин да се смрт усагласи са културом, да се умањи степен „непријатности“ читаве процедуре. Ово је један од начина на који секуларизам присту-па смрти – потискивање. Други начин опхођења секуларизма са смрћу је оно што ја у недостатку бољег израза називам хуманизацијом, под којом подразумевам натурализацију: понашати се, како би савремени свет рекао, „као одрасла особа“, без трепета, да тако кажем. Обе тежње, и потискивање и хуманизација, имају за циљ да смрт учине безначајном, нечим за шта се једноставно треба „побринути“. То, међутим, животу не придаје никакав конкретан значај. И премда је на коктелима у Парк авенији модерно разговарати о питањима „нечега после смрти“ (о чему се пишу читаве књиге), чак и ако је то „нешто“ елемент „хуманизације“ смрти, оно ипак не придаје никакав конкретан смисао животу и нема никаквог значаја за моје данас, за оно – радим од сада до пет по подне. То је, дакле, наша култура.
Вера
Прелазим на нашу веру. Шта је наша вера? И овде можемо бити веома једноставни, премда се иза сваке реченице крије богатство искуства и односа према смрти. Према хришћанском учењу смрт је „жалац греха“, и то није одговор само на питање биолошке, телесне смрти. Смрт у хришћанском речнику означава раздвојеност од Бога као последицу греха, једну врсту„онтолошке катастрофе“ која је творевину и пре свега човеков живот учинила другачијима него што их је Бог створио. То је смрт чији је жалац грех. Смрт као раздвојеност од Бога, не као телесна, физиолошка смрт, већ управо смрт као грех и раздвојеност, укинута је Христовом смрћу, према томе, мртви, уснули, јесу живи у Христу.
Нада
Рана Црква није разрађивала ову тему, али може се рећи да је садржај појма „живи у Христу“ оно што бисмо ми назвали „нада у васкрсење“. Ова нада није нека врста магловитог очекивања, већ далеко више од тога. Не само вера, већ безмало предокушај васкрсења.
Никада нисам сматрао да је богословље дужно да нам каже шта се сада, у овом тренутку, дешава са госпођом Смит која се упокојила 1886. године. Као највећу опасност која вреба из ове врсте богословља, као његовог највећег непријатеља видим „знатижељу“.
Бављење смрћу као проблемом већином је засновано не на богословљу или на вери, него на најобичнијој знатижељи. Али та нада у васкрсење... Не заборавите да је шеол, библијско стање смрти, управо место лишено наде, што изражава чувени Дантеов натпис код улаза у пакао: „Ви који улазите оставите сваку наду“. Сада, у Христу, нада васкрсења може да уђе и у пакао. То није нада да ћу се ја на чудесан начин поново појавити на свету, већ космичка нада у Божију победу. Свеопште васкрсење, као што ћемо видети нешто касније, нераздвојиво је од суштински важне молитве или прозбе „Да дође царство Твоје“. Нада васкрсења је битан део доласка и тријумфа Царства Божијег.
Богослужбено предање
После културе и вере, враћамо се нашем богослужбеном предању, које се може поделити на два дела. Као прво, што се тиче опела и сахране, дакле смрти тела којој смо посветили извесно време, разлучили смо (у уопштеној и непотпуној мери у којој сам успео да то објасним) два основна „слоја“: један сам назвао „слој Велике суботе“, улазак у смрт као у Христов покој, док
се други слој може дефинисати као „слој нарицања и страха“. Имамо, дакле, два „стратума“ – стратум Велике суботе и стратум нарицања и страха. Другу сферу нашег богослужбеног предања чини „помињање“, које се више не односи на смрт као такву, него на мртве после смрти. То су тзв. „молитве за умрле“. И овде налазимо два основна слоја. Први је нешто што
је заборављено али и даље присутно и само га треба открити, и то је целокупно богослужење као „сећање“, чињеница да мртви нису изузети ни из једног аспекта богослужбеног живота Цркве, а засигурно не из Васкрса, из евхаристије или било ког другог битног израза нашег живота. Други слој чини сећање на покојнике у виду приватних помена. Сваки од ових слојева богослужбеног предања је сложен по себи.
Трагање за саборношћу
Питање које се намеће после овог подсетника на све што смо већ рекли јесте: како све то спојити да бисмо превазишли збрку, која у извесном смислу потиче од богатства, не нужно од недостатака или недовољне развијености? Веома је тешко бити католичан (не римокатолик, то је релативно једноставно, или је барем било), бити католичан у смислу саборности, због тога што католичност тј. саборност значи „одржавање јединства“, што је, како нас учи апостол Павле, тешко чак и после крштењског обновљења. Тешко нам је да помиримо нарицање и васкрсење, тешко нам је да видимо све ствари истовремено онако како их Бог види.
Оно што ми овде покушавамо јесте да учинимо напор саборности, да покушамо да сагледамо како све ове ствари културу или њено непостојање, двадесети век или неки други, моју или твоју животну ситуацију – како све то превазићи да бисмо достигли „саборно
виђење“.
Историјски гледано (ја сам свој живот теолога започео као историчар Цркве), наша Црква је била, да тако кажем, „смртоцентрична“, и та усредсређеност на смрт још увек местимично опстаје. То је Црква чији свештеник себе у основи види као онога ко „опслужује“ на-
род у најважнијим тренуцима живота, ко крсти, венчава, опева, и то је у основи то. Осим тога, свештеник је велики саветник и друштвени вођа, главни и одговорни за фрескописање цркве (једино свештеник може да одлучи како фрескописати цркву, нико други). Била је то, дакле, „смртоцентрична“ Црква. Данас смо пак, искрено речено, у опасности да постанемо „животоцентрична“ Црква, да једну, свету, саборну и апостолску цркву распарчамо на омладину, средње покољење, старије покољење итд. – на разне „секције“. Време је
да се сетимо да, макар се састојала од педесет пет клубова, сви они имају нешто заједничко: сви се састоје од потенцијалних лешева! То је оно што наша култура која пориче смрт чини да заборавимо. Од „црне Цркве“ можемо се данас претворити у Цркву која ће све време захваљивати „култури“ што на веома миран и ефикасан начин „уклања смрт“, омогућавајући нама да се коначно „посветимо животу“. Још једно распарчавање саборности!
Како, дакле, све то осмислити? Како одржати јединство живота и смрти, нарицања и благодарења, клицања „Алилуја“ и суза? Како учинити да све то има смисао не само за мене, вас и моје парохијане, већ да буде присутно, активно и делатно и шире, у култури?
Све су то огромни проблеми са којима се данас суочавамо, и премда се не надам да их можемо решити, сматрам да је овај семинар веома важан због тога што, веровали или не, нико никада у Православној Цркви није изнео своје мишљење на ову тему!
Јучерашње предавање завршио сам изразом „изнова открити“. Да би се достигла жељена саборност потребно је изнова открити да, на пример, великосуботњи слој опела данас звучи углавном као нарицање, иако то није. Нешто није довољно изнова открити на историјско-археолошком нивоу. Потребна је синтеза, синтеза којој се можемо обратити. Мислим да могу рећи (као и свако од вас) да не могу да проповедам неко учење уколико то учење не представља оно у шта ја верујем. Ми у богословљу често волимо да цитирамо неког другог и тако да се „оградимо“: „Свети Атанасије је рекао...“ (Не дај, Боже, да ја случајно кажем!) То је некакво лажно смирење, као да кажемо: „Бог постоји зато што је тако рекао Григорије Ниски“. Али можда Бог постоји и због тога што ја тако кажем, а ја сам вам ближи него Григорије Ниски! Оваква, дакле, теологија, која се обавезно пропушта кроз „филтер“ некога из Кесарије Кападокијске, није само добра ствар коју називамо „неопатристичка синтеза“, већ уједно и својеврсно свођење богословља на историју, на цитате, на фусноте. Најмрскије од свега је кад кажемо: „Знате, Максим је о овоме рекао нешто веома интересантно...“,и одмах симпозијум о томе шта је Максим Исповедник рекао! Проналажење изнова пре свега мора бити наш сопствени повратак нечему што ће постати живо у нама. А када постане живо у нама просветлиће и свет око нас, да ми то и не знамо. Врхунац проналажења изнова треба да буде поновно обраћење које ће веру учинити заиста мојом, не само због тога што сам ја инте-лигентан, већ је потребно да моја вера постане вера Цркве, тачније да вера Цркве постане моја.
Потреба за образовањем
Надам се да ћете се сложити (нису потребна никаква предавања да би се то доказало) да први корак практичног деловања има само једно име и један начин: образовање. У нашој Цркви никада није било учења нити проповеди о нашој смрти (нити о смрти уопште).
Чак и данас наше проповеди на сахранама добијају облик говора у славу покојника. (Одједном схватамо да је покојник, који више не може да нам одговори, био, хвала Богу, диван човек! О томе не мислимо док не умре. Сва је прилика да је био просечан човек, најобичнији
неспретњаковић као и већина нас, а сад се одједном досећамо тамо нечега...) То није проповед о смрти, то је круна лажи!
Према томе, можемо рећи да, иако је само богослужење теоретски учење, икона нашег учења, то је из разних разлога нестало – због језика, због његовог сакаћења итд. Све је почело када је неки добар византијски песник, једноставно не могући да уздржи надахнуће, дефинисао пакао као место где се може једино „уздисати са плачем: Алилуја“. Богослужење више није откривење, оно се сада мора открити путем учења, путем катихезе. Смрт (поновићу то још једном) и све што је са њом повезано никада се (макар не у последњих неколико векова) није налазила у средишту учења, проповеди, образовања или богословља Цркве. За њу је био одвојен посебан „одсек“. Образовање, наравно, подразумева децу, адолесценте, проповед, а наравно (још како!) и богословско образовање. Пред нама је огроман задатак да у центар богословља ставимо оно што се налази у центру Јеванђеља: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1Кор 15, 14). Свет свакако није обраћен захваљујући подробностима паламитске полемике, већ управо парадоксалном и дотад нечувеном тврдњом: смрт је уништена смрћу! Чијом смрћу? Христовом. Како? Због тога што је он Син Божији. Шта то значи „Син Божији“? Значи да је послушан свом Оцу. И тако се враћамо Тројици, враћамо се христологији, али (прави је тренутак за терминологију коју ретко користим) из „егзистенцијалне ситуације“. Ово је начин на који, изнова откривајући шта се догодило са смрћу, можемо изнова открити чак и тајне унутартројичног живота.
Образовни циљеви
Пожељну тему образовања дефинисао бих на следећи начин (нисам у могућности да идем у детаље): смрт треба да превазиђе оквире сфера у које смо је ми „изгнали“, на које смо је свели, а то су умирање, сахрана и сећање на покојне. На пример, смрт као наставна тема богословског образовања обично фигурира у пастирском богословљу, у контексту припреме верника за смрт. „Како бисте ви поступили у датој ситуацији? Хајде да упоредимо наше методе. Чије ’технике’ највише користите?“ Дакле, као нека врста „рецепата“. У чему је, међутим, смисао припреме за смрт? У нашој култури припремити некога за смрт обично значи олакшати му, утешити га. Из тог разлога најпре треба да схватимо да смрт као тема, баш као и крај света или Царство Божије, није само једно поглавље теологије, већ читава димензија, димензија богословља и наше вере. Сваки хришћанин пре свега верује да се нешто догодило са његовим животом и његовом смрћу. Живот и смрт су стога нераздељиви. Смрт треба ослободити од „проблематике умирања“, од читавог комплекса питања о томе како се припремити за смрт, од „проблема погреба“ и „проблема помињања“. Све ове теме јесу важне, али оне морају бити резултат, исход вере која се према смрти односи као према нечему што прожима целокупан живот Цркве, према смрти као средишњој теми хришћанства, вере и Цркве. Без тога се ништа неће догодити. Уколико смрт и даље остане раздвојена од свега осталог, као један од проблема са којима се суочавамо, наше образовање ће остати без успеха.
Изнова открити смрт као трагедију. Другим речима, прво што у Цркви и образовању треба изнова открити је сама смрт. Ово звучи банално, зато што сви умиремо и не можемо да „не знамо“ за смрт. Међутим, прикривен је смисао смрти. Изнова открити смрт значи пре свега изнова открити разлику између хришћанског, секуларног и хуманистичког разумевања смрти. Смрти која, као прво, није Богом створена, која (у најдубљем смислу речи) није природан догађај, смрти као нечег крајње неприродног и стога трагичног. Поново открити смрт као „плату за грех“. Где је то у данашњем погребу? Ситуација је веома озбиљна: хуманизам се према смрти односи као према нечем веома непријатном, али ипак „морално неутралном“. Морамо изнова открити, упркос томе што је смрт је у овоме свету „свемоћна владарка“, да је њена власт узурпаторска. Ничија смрт није „законита“; сваки пут кад неко умре то је увреда за Бога, који није створио смрт. Тек тада ћемо схватити да је смрт трагедија због тога што представља раздвајање, не само од оних који мене воле и које ја волим, него и од самога Бога. Из тога следи да хришћанство на смрт гледа (и овде се разилази са хуманизмом) као на трагедију. У савременом енглеском језику много тога би се могло назвати „трагичним“, чак и зубобоља, али ја мислим на трагедију у грчком значењу речи, на τραγῳδία, не у смислу некаквог баналног проблем који треба што пре решити. Трагедија је сукоб, конфликт који превазилази оквире непријатних искустава са којима се сусрећемо у живо-
ту. Дакле, потребно је најпре изнова открити смрт као трагедију.
Изнова открити смрт као победу. Друго откриће које нам је потребно у образовању, проповеди, учењу и богословствовању јесте смрт као победа. Смрт јесте трагедија, али је и победа. Много сам говорио о томе како је Христос уништио смрт. У хришћанском схватању то значи да свака смрт треба да буде уништена. На пример, моја смрт још увек није уништена због тога што ја још нисам умро. Она још може да буде одбацивање Христа, не трагедија већ коначни грех. Према томе, смрт је победа која се постиже све време. Зато Црква остаје у овом веку. Не можемо рећи: „Нема бриге! Сви проблеми су решени пре две хиљаде година“. Сваки пут је иста борба, сваки пут исто „снисхођење“ и „усхођење“, увек се суочавамо са непоновљивошћу сваког појединачног живота и сваке појединачне смрти. Било би страшно када би неко ко се наслушао „великосуботњег богословља“ ушао у собу у којој лежи мртво дете и рекао родитељима: „Их, јака ствар! Христос је васкрсао! “Ми, заправо, често заборављамо на хришћанску димензију страдања. Једна од највећих тајни хришћанске вере јесте тајна страдања. Да, истина је да Бог није створио телесну смрт, али Христос није укинуо страдање као такво. Он му је дао ново значење, нов смисао, он победоносно говори: „Ако страдаш, страдаш са мном, зато што сам ја страдао са тобом. Он не каже: „Ти не страдаш, то је само илузија“. Због тога се све компликује. Где је, онда, смрт као победа? Много где, рекао бих: у свести, у душама оних који страдају, али и у „литургији смрти“, која је сам венац те победе.Погребно бдење није само једно лепо богослужење у знак сећања на покојника. Због чега толико наглашавам да се ми молимо са покојником и он са нама, да Црква говори у име свих нас, живих и мртвих? Због тога што се на овом бдењу, на опелу, догађа оно што се догађа сваке године на Велику суботу. Док стојимо око гроба и плачемо, Мајка Божија вели: „Авај мени, горе и увале, и множино људи, плачите и сви ридајте са мном, Матером Бога вашега“, да би одговор уследио у ирмосу девете канона: „Не ридај мене, Мати...“ Не оплакуј ме, јер ти разумеш, ти знаш (или би требало да знаш)... И онда она исповеда наду васкрсења. И пре поновног открића Христове смрти као победе, ово откриће се прославља (дакле испуњава) управо у погребној служби. Сада разумемо да смрт сваки пут треба да буде преображена. Ми не можемо рећи: „Он није умро“, чињеница је чињеница. Пре но што се догоди тај преображај, пре но што се изнова открије пасхална природа крштења, евхаристије, све ово можемо пронаћи у погребном богослужењу.
 |
| Манастир Вазнесење |
Изнова открити смрт као наду . На концу, потребно је изнова открити смрт, али не као „последњу степеницу“, па чак ни за свете који бораве у блаженству, него смрт коју одликује нада. Вероватно сте чули за нови тренд (на Западу се сваких шест месеци јавља неки нови тренд!) који се назива „теологија наде“. Нажалост, када узмете у руке те књиге, видите да оне
наде коју прижељкујемо тамо нема. У њима нема оне коначне наде која је суштинска новина смрти. Да, ми смо још увек мртви, да, труба, глас арханђела и силазак са неба још се нису догодили. Али ми знамо, безмало онако како је апостол Павле знао, знамо како ће се то догодити, иако изрази које је он употребио нису баш разумљиви. Отуда тишина, баш као на Велику суботу пре литије, пре затворених врата, пре тропара „Христос васкрсе из мртвих...“, пре свега тога – још се ништа није догодило, а опет је „благословена субота“. Већ је наступио мир. Црне одежде су одложене, гроб у средишту цркве је процветао, препун је цвећа, и Жи-
вот већ тријумфује.То је разлог због ког бих, када је у питању Велика субота, дао једну врсту „терапеутског савета“ (иако лично нисам љубитељ давања савета): не треба бити
претерано знатижељан у погледу тзв. „међустања“. Ако ме питате: „Где су сада моји вољени?“, посаветовао бих вам да не гледате књиге, ни старе ни нове, него да поразмислите о Великој суботи. Уколико у вашој парохији нема великосуботњег богослужења, истог тренутка заборавите на смрт и обновите Велику суботу! Укините све остало, обуставите опело док не обновите богослужење Велике суботе! Велика субота нам открива да је смрт пролазна, у њој проналазимо истинску наду, предукус познања Царства Божијег. Ако после сваке литургије можемо да кажемо: „Даруј нам да се присније тобом причешћујемо у невечерњем дану
Царства твога“, не знајући већ само гледајући у мутном огледалу, као кроз маглу, онда ми већ предокушамо Царство Божије. У најсветлијим тренуцима живота знамо шта мислимо када кажемо: „Да дође Царство твоје“, знамо да трговац продаје све да би купио тај један бисер, знамо зашто људи напуштају свет да би били тамо и само тамо. А ако је то могуће већ овде, ко-
лико је то тек удео оних који више нису обремењени бригама овога света?Дакле, наш први образовни циљ јесте изнова открити хришћанску смрт као трагедију и грех, као онтолош-
ку катастрофу, као нешто неприродно, као нешто због чега ћемо увек жалити, јер Бог није створио смрт. Као друго, потребно је да изнова откријемо смрт у њеној вези са Христовом победом над смрћу, која је тематски садржај опела. На крају, треба поново открити смрт не
као „уздисање и плач“, него као излазећу светлост описану у акатисту Богородици, „Зори тајанствене светлости“. (Ми увек преспавамо најлепше доба дана када се пре свега другог на истоку помаља светлост која улива наду).
Пошто смо размотрили образовне циљеве, требало би се осврнути на методолошки аспекат питања, али, као што већ разумете, немамо времена. У сваком случају, то би био наш план. Можда би, ипак, требало да вам дам макар један пример озбиљности проблема са којима се суочавамо. Јуче смо ми, свештеници, мало „ћаскали“ о деци. Када наша деца у Америци схвате
да има смрти, и шта о њој тада сазнају? Она свакако не знају ништа о трагедији умирања, због тога што у њиховом стану нико никада не умире! Напротив, ми под хитно „евакуишемо“ покојнике да не бисмо ометали „нормалан живот“ деце. На питање „Где је бака?“ одговарамо им: „Са Богом“, а то звучи као да је управо отпутовала у Синсинати! Откриће смрти је шок чак и у „смртоцентричним“ културама; шта тек рећи за Америку, у којој су наша деца потпуно неприпремљена?
Превели са енглеског и руског Јелена и Иван Недић
"Каленић", бр. 3, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар