Велика светиња Враћевшница! Расадник српске духовне и националне мисли. Духовна тврђава. Ову светињу подигао је челник Кнеза Лазара Радич Поступовић, испуњавајући заклетву Светом Ђорђу: Ако преживи бој на Косову пољу и врати се у завичај, подићи ће велику задужбину.
Одржала се Враћевшница кроз дуге векове ропства: четири пута паљена и похарана. Пет и по деценија била пуста, без живе душе. И опет изнова васкрсавала. Иконостас са светим дверима поклонио је кнез Милош Обреновић. У припрати је гроб Епископа Вићентија Красојевића: школу учио у манастиру, био стрешина и просветни добротвор. Средио је и обновио библиотеку и галерију икона и слика, рад Ђуре Јакшића. Сазидао нови конак. У припрати је такође гроб првог Митрополита у обновљеној Србији Мелентија Павловића. Идеја о Другом српском устанку поникла је у овој светињи. Као игуман Враћевшнице Мелентије Павловић одслужио је ноћу Свету Литургију и причестио кнеза Милоша и устанике. У овом манастиру је кнез Милош прогласио Крагујевац за престоницу Србије. Овде је боравио и вожд Карађорђе... Насеље је добило име по манастиру: Враћевшница. Налази се на средини пута Горњи Милановац - Крагујевац. Бог је и манастиру и истоименом насељу подарио честитог свештеника у лику Владимира Воштића: млад, интелигентан, паметан. Васпитање је стекао у родитељском дому, образовање на Духовној академији у Србињу. Пред њим свака српска кућа у Враћевшници с радошћу отвара своја врата. Дуго већ нема мати Ане, мада се њеним сестрама чини да је виђају за певницом, пред олтаром, пред целивајућом иконом, у библиотеци, међу раскошним цветовима у порти, за штафелајем, за писаћим столом, међу чокотима винове лозе, у таласастом класју пшенице која мирише на чувену манастирску погачу. И на нафору мирише. Биће, Свевишњем хвала и труду сестринства, довољно хлеба за манастир. И за оне изван манастира који чезну за хлебом насушним. А биће и вина, црног и белог, за кандила и свету причест. И да се наздрави. У славу Господа Бога. Нема мати Ане, игуманије враћевшничке светиње, нема је у животу, а има је у брујању гласова њених духовних сестара: Тако је радила мати Ана. Тако је говорила мати Ана. Тако је живела мати Ана. Шта би на ово рекла мати Ана...
Има мати Ане у молитвама. У записима везеним њеном руком. У књигама. У памћењу. А памте је по племенитом срцу у које је могао да стане читав свет. И по раскошном уму као Божјем дару. И по срчаности. И отпору сваком насиљу. И по незаустављивој бризи за убоге, за сиромашне, за децу која у ратовима остадоше без родитеља... Све ово записујем у манастирској светињи у коју сам се запутио по препоруци и савету Митрополита Амфилохија: Унеси, како те Бог учи, мати Ану у ону галерију ликова за споменар. Прочитај њене записе: видећеш подвижништва достојна дивљења... Нисам изабрао згодан дан - субота је и готово сви су у пољу. И мати игуманија Евдокија и сестре. Због хлеба и вина за кандила и причест... А мати Евдокија је духовно чедо мати Ане. И сестра Катарина: пет и по деценија су у манастиру. Ни сестра Катарина нема времена за разговор - ужурбано послује по манастиру: да буде све у најбољем реду кад се с тежачког посла врати игуманија, али и онако како је то волела мати Ана. Две-три младе сестре, за које рекоше да су високо образоване, са знањем светских језика, обављале су своје дужности. Подмлађују се и ова светиња - младост би да је обујми својим топлим загрљајем. И да нађе спасење својој души. Теши ме сестра Катарина што ми је бележница, пуна питања, остала без одговора: Све ћете, вели, наћи у записима мати Ане. Наћи ћете Светог Владику Николаја, песникињу Десанку Максимовић, Иву Андрића, патријархе Варнаву и Германа, Велибора Глигорића, јеромонаха Јована Рапајића, Исидору Секулић, песника Јована Дучића, многе руске породице које је после њиховог бекства од Лењина и Стаљина Србија примила у своја недра, и многе личности из духовног и националног живота с којима је мати Ана још на почетку свог просветног и хуманог рада била у чврстом пријатељству. И, заиста, све је, види се, у књизи: манастирска одаја у којој је мати Ана писала, сто и столица, на поду ћилим, на њему корпа од прућа у којој је носила дарове инвалидима, болесницима и сиротанима без родитеља; корпица у којој је носила ручни рад, вињете и уметничке слике рађене њеном руком, фотографије које је она снимала... Ту су и три необична крста и фрула Светог Владике Николаја. Један повећи крст од дрвета правили су жички монаси, а оне мање је Владика делио на саборима уз речи: „Ви сте моји топови, моја снага. Храбро носите свој крст и чувајте свето православље“. Други крст, направљен од палмине коре у Јерусалиму, који је Владика донео из Свете земље, поклонио је сестринству манастира Враћевшница. Трећи, руски крст од украсног дрвета поклонио је Владика сестри Надежди Аџић уз ове речи: „Бог те благословио да будеш монахиња, да будеш игуманија и да имаш двадесет сестара у манастиру“. Манастир намерава да све ове предмете који су припадали мати Ани - записе, књиге, уметничке творевине, њена сведочанства и дипломе, ручне радове, изложи погледима јавности тако што ће отворити посебан део манастирског музеја. Мати Ана говорила је више страних језика, француски и немачки веома течно као да је студирала у тим земљама, говорила је и међународни језик есперанто. Завршила је у Београду Школу за декоративну уметност, а у Турну-Северину, у Румунији, Институт Свете Марије. Била је наставница декоративне уметности, васпитачица, али је, по савету мајке Милеве, била кројачица и шваља, везиља, умела је да скува, испегла, среди кућу, да дочека и испрати госте. А по милости Божијој и вољи Светог Владике Николаја била је управитељица неколико сиротишта у чему несрећна Србија, на општу жалост, није оскудевала. Ни јуче, ни данас. Њен отац Сретен Аџић био је чувени педагог и управитељ Учитељске школе у Јагодини. Сина Милутина изгубио је у великом отаџбинском рату па је сву пажњу посветио својој јединици Надежди. Њен духовни пут у младалачким годинама започиње у манастиру Хопово у коме се први пут исповедила, учешћем на православним руско-српским кружоцима у Београду, чланством у Добротворном друштву „Мајка Јевросима“, испомагањем у Дому сирочади на Дедињу, ангажовањем у манастиру Сретење под Овчаром, упознавањем чувене руске породице Зернов, управљањем сиротиштима у Битољу и Трстенику, Врњачкој Бањи и Краљеву, нераскидивом везом са светом Жичом. Завршава се тај круг у порти манастира Враћевшница.
Од детињства до смрти трајала је с Божјим благословом. И углавном под окриљем Светог Владике Николаја... Књига записа - огромна: 360 страна. Тако се и зове: Одабрани записи и преписка игуманије Ане Аџић. Приредили је Оливер Ђорђевић, историчар из Јагодине и сестринство манастира Враћевшница. Стручни консултант проф. др Мила Стојнић. На „светлост дана“, још пре три године, изнео је већ поменути манастир. Заслужили су општу благодарност. На унутрашњим страницама корица два записа која много казују: један је мати Ане, други кратак дијалог Светог Владике Николаја и мати Ане, у то време сестре Надежде: „Како ми Бог не показа постепено страдња и сиротињу, већ ме поведе и отвори ми најпре овај јад. Као да ме пита: Хоћеш ли, можеш ли? Хоћу, а моћ је милост Твоја! Небо ми је постало тежња, жеља да му се приближим. Идеал. Скоро нам је казао један светогорски стари калуђер, отац Кирик: Сваки човек треба да буде свети. Да, то је циљ живота, то је венац који је дат да припада људима. И светитељи су људи, само су душу своју издигли изнад просечног и у све вишим ступњевима издизали ка светињи... Мени је јасно само једно, да се нећу спутавати браком, то је сада сувише уско и загушљиво. Немам љубави за овакве бракове мени могућне. Мени је Господ указао на нове путеве, широке и светле... Хоћу да молим Бога да Њему служим до краја свог живота... Болесно срце ми је некад јако слабо, али се ја не осврћем на то јер знам да имам да завршим нове, велике задатке, за које се тек сада припремам. Да видимо како је Свети Владика Николај у Битољу дочекао сестру Надежду: - О, где си ти, Надо, дошла си из оног твог дворца, где си у Београду живела, у ову турску кућу, да служиш деци овде у Битољу. - Ово је лепши дворац! - одговорила је она. - Љубав те је довела, љубав покренула! - наставио је Николај. - Зато си дошла овамо. У Светом писму стоји: „Нероткиња ће имати више деце од оне која рађа“. То је за овакве прилике казано. Имаћеш овде стотину духовне деце. А колико је своје деце имала Света Петка, па Свети Сава који је цео наш народ родио! Дошла си овамо да оставиш велики спомен својим родитељима и себи... Шта из ове књиге, овог обиља радости и туге, чемера и јада, из неизбројивог подвижништва мати Ане издвојити за читаоце Православља? Које личности, које драматичне догађаје? Како се вихор рата поигравао људским судбинама! И како су обични, мали људи постали велики духовници! И како су се даме из високих друштвених слојева истакле у подвижништву! Не каже се узалуд да су чудни Божији путеви... Пише мати Ана о игуманији манастира Хопово, мати Катарини, па каже да је била руска кнегиња, дама из највећих аристократских кругова, навикнута на балове и луксуз, да би у својој деветнаестој години живота отишла у манастир. У овој српској светињи нашла је уточиште и постала ближа Богу. Истицала се у подвизавању и заслужила место игуманије...
Помиње мати Ана и јеромонаха Јована Рапајића, духовно чедо Светог Владике Николаја, али из неких разлога - можда није знала, или можда није хтела - да се бави његовом срчаном делатношћу и његовом кончином. А био је витез у мантији. Био је ненадмашни беседник. Говорио је и на оном Светосавском конгресу у селу Ба 1943. године. Указивао на српску несрећу због неслоге. Показивао путеве спасења. А био је за време немачке окупације наставник веронауке у једном манастиру у Шумадији. Српску Врховну команду уплашило сазнање да многи свештеници и монаси гину у борбама, скончавају у логорима и покољима, па замоли оца Јована да организује течај за дечаке. Ко ће нам, кад се сврши рат, црквена врата отворити? Ко ће храмове испунити молитвом? Замоле дечаци оца Јована да им укратко објасни појмове фашизам и комунизам. Није то за оца Јована било мучно питање, брзо је одговорио: децо, фашизам тумачите као тешку упалу плућа и слепило вида, а комунизам појмите као неизлечиву упалу мозга. Не дај, Боже, да се у то сами уверите... Негде у Босни, у пролеће 1945. године, јеромонах Јован пао је безбожницима у руке: усмртили су га на свиреп начин... Знатан простор у књизи мати Ана је посветила сиротиштима у Битољу, Трстенику и другим местима. Само је Владика Николај могао да смисли назив за сиротиште у Битољу: БОГДАЈ. С тим именом отворено је прво хранилиште. Владика је нешто пре тога откупио стару напуштену кућу турског паше и прилагодио је новој намени. Ту се дневно хранило и по стотину сиротана. Као што име хранилишта БОГДАЈ казује, Бог је заиста давао - храну овом хранилишту дотурали су манастири Охридско-битољске епархије, а грађани Битоља давали су новац, одећу, обућу и многе друге потребе. Мати Ана је прилагала пензију коју је од оца наследила. Хранилишта су имала одвојено време за молитву, а недељом и празницима деца су присуствовала Литругији у цркви Светог Димитрија. Владика је захтевао да хранилиште свесрдно прихвати и муслиманску децу и да се при том не дира у њихове обичаје. Желео је да овим чином посведочи топлину у ширину православља, жељу за братском љубављу и слогом, праштајући оно доскорашње време када на место овог хранилишта хришћанин није смео ни да приђе. Онај пашин конак у близини Хранилишта БОГДАЈ у међувремену је преуређен у женски интернат, заправо у Дом ученица гимназије чији су родитељи били ван Битоља. Било је то ново сабориште будућих васпитачица и образованих православних монахиња... Све ово наводи се у поменутој књизи. Хранилиште у Битољу трајало је шест година, све до бугарске окупације 1941. године, када су бугарски официри мати Ани поставили услов: да прими бугарско држављанство и остане, или да се губи с „њихове“ територије. Одбила је уз речи: Српкиња сам била, Српкиња јесам и Српкиња остајем, а куршум може право у моје чело да лети! У међувремену је Владика Николај, против своје воље постављен за Епископа Жичке епархије, а мати Ана на Туциндан 1942. године при цркви у Трстенику оснива Дечје хранилиште „Свети Никола“ у коме ће топлину заједничког дома делити деца чији су родитељи стрељани у оном крвавом краљевачком октобру 1941. године. И где ће наћи храну, одећу и обућу. И опет са благословом Владике Николаја. Многи Трстеничани знали су порекло мати Ане: да је из угледне и имућне породице, да је распродала непокретну имовину у Београду, Врњцима и Винодолском, и да је све то уложила у ботољски и трстенички дом за сироту децу. А виђали су је како проси по граду и селима: вукла је ручна колица и у њих трпала милостињу за децу коју су давали грађани. Ишла је и по селима, носећи на својим крхким плећима тежак џак са брашном и другим намирницама да српска сирочад не би упознала глад... У овој потресној књизи има доста сведочења о мати Ани. Узбудљиво је и потресно казивање Славке Нововић, из Београда, рођене Краљевчанке. Имала је само пет година кад је остала без мајке а осам кад су јој Немци стрељали оца. Иза њих је остало петоро сирочади. Све су их током рата збринули рођаци, добри људи и, разуме се, мати Ана. Боравећи у Дечјем хранилишту у Трстенику, осмогодишња Славка је нашла металну пару. Одмах је пријавила мати Ани, а она заповедила: Врати тај динар тамо где си га нашла! Вратиће се тај што га је изгубио да га тражи... Сведочи Славка и о генералу Дражи Михаиловићу чији је Штаб неко време био близу њиховог дома. Даноноћно су пред Штабом стајали брадати стражари. Понекад би генерал Михаиловић излазио из куће и долазио у дечије склониште. Касније сам од мати Ане сазнала да нас је он много помагао. Мати нас је учила да генерала Михаиловића и његове војнике поздрављамо са: „Живео краљ, живела отаџбина!“ Тако смо увек чинили. Међутим, на завршетку рата, када су из ОЗНЕ долазили у посету нашем склоништу и хранилишту, ја сам их дочекала истим поздравом као када су четници долазили. Мати Ана ме је строго погледала. Одмах сам знала да сам нешто погрешила. Срећом, све се добро завршило по нас децу и сестре... И тако, свака страница пуна болног крика, пуна страха, беде и сиротиње. Али, пуна и оптимизма, снаге и вере у Бога. И пуна присуства Светог Владике Николаја. Мати Ана се у тајности дописивала с Владиком. Некако пред Његову блажену кончину, за Васкрс, тајним путем послала му је шареницу, ткану у Битољу, да га на тамошњи плодан рад подсећа. А после његове смрти, мати Ана и сестринство Враћевшнице, по тајанственом доброчинитељу, који је живео у Америци, послали су прегршт освећене земље из Жиче, пакет воштаница и један крст... Осећам колико је незахвално препричавати овако обимну књигу пуну драматичних догађаја. Треба је увек изнова читати. Она је духовни уџбеник за свакодневну практичну употребу. Она може да буде коректор нашег живљења... Био сам на коленима пред гробом мати Ане. И осећао се малим, ситним, безначајним. Пред њеном величином. Пред њеним племенитим срцем. И блиставим умом... И волео бих да ову књигу прочитају ови грабежници и тајкуни, ови што уновчују свој лажни патриотизам, бусачи у „јуначка“ прса, трговци националним добрима, „клечаци“ пред земаљским моћницима, отимачи туђих добара и туђе земље, српски ловци на српске главе, ови који у цркву иду у пратњи два сведока, ови који „падају с ногу“ радећи за добробит Цркве а „зинули“ им џепови, не да из њих „излете“ дарови Цркви и сиротињи, него да узму од Цркве и сиротиње...Шта би они рекли о подвижништву мати Ане, а шта би тек она, да је у земаљском животу, написала о њима. Отуда, још једна благодарност игуманији Евдокији и сестринству Враћевшнице на обелодањивању потресних записа племените и срчане мати Ане.
Антоније Ђурић, "Православље", бр. 947, 1.9.2006.
Одржала се Враћевшница кроз дуге векове ропства: четири пута паљена и похарана. Пет и по деценија била пуста, без живе душе. И опет изнова васкрсавала. Иконостас са светим дверима поклонио је кнез Милош Обреновић. У припрати је гроб Епископа Вићентија Красојевића: школу учио у манастиру, био стрешина и просветни добротвор. Средио је и обновио библиотеку и галерију икона и слика, рад Ђуре Јакшића. Сазидао нови конак. У припрати је такође гроб првог Митрополита у обновљеној Србији Мелентија Павловића. Идеја о Другом српском устанку поникла је у овој светињи. Као игуман Враћевшнице Мелентије Павловић одслужио је ноћу Свету Литургију и причестио кнеза Милоша и устанике. У овом манастиру је кнез Милош прогласио Крагујевац за престоницу Србије. Овде је боравио и вожд Карађорђе... Насеље је добило име по манастиру: Враћевшница. Налази се на средини пута Горњи Милановац - Крагујевац. Бог је и манастиру и истоименом насељу подарио честитог свештеника у лику Владимира Воштића: млад, интелигентан, паметан. Васпитање је стекао у родитељском дому, образовање на Духовној академији у Србињу. Пред њим свака српска кућа у Враћевшници с радошћу отвара своја врата. Дуго већ нема мати Ане, мада се њеним сестрама чини да је виђају за певницом, пред олтаром, пред целивајућом иконом, у библиотеци, међу раскошним цветовима у порти, за штафелајем, за писаћим столом, међу чокотима винове лозе, у таласастом класју пшенице која мирише на чувену манастирску погачу. И на нафору мирише. Биће, Свевишњем хвала и труду сестринства, довољно хлеба за манастир. И за оне изван манастира који чезну за хлебом насушним. А биће и вина, црног и белог, за кандила и свету причест. И да се наздрави. У славу Господа Бога. Нема мати Ане, игуманије враћевшничке светиње, нема је у животу, а има је у брујању гласова њених духовних сестара: Тако је радила мати Ана. Тако је говорила мати Ана. Тако је живела мати Ана. Шта би на ово рекла мати Ана...
Има мати Ане у молитвама. У записима везеним њеном руком. У књигама. У памћењу. А памте је по племенитом срцу у које је могао да стане читав свет. И по раскошном уму као Божјем дару. И по срчаности. И отпору сваком насиљу. И по незаустављивој бризи за убоге, за сиромашне, за децу која у ратовима остадоше без родитеља... Све ово записујем у манастирској светињи у коју сам се запутио по препоруци и савету Митрополита Амфилохија: Унеси, како те Бог учи, мати Ану у ону галерију ликова за споменар. Прочитај њене записе: видећеш подвижништва достојна дивљења... Нисам изабрао згодан дан - субота је и готово сви су у пољу. И мати игуманија Евдокија и сестре. Због хлеба и вина за кандила и причест... А мати Евдокија је духовно чедо мати Ане. И сестра Катарина: пет и по деценија су у манастиру. Ни сестра Катарина нема времена за разговор - ужурбано послује по манастиру: да буде све у најбољем реду кад се с тежачког посла врати игуманија, али и онако како је то волела мати Ана. Две-три младе сестре, за које рекоше да су високо образоване, са знањем светских језика, обављале су своје дужности. Подмлађују се и ова светиња - младост би да је обујми својим топлим загрљајем. И да нађе спасење својој души. Теши ме сестра Катарина што ми је бележница, пуна питања, остала без одговора: Све ћете, вели, наћи у записима мати Ане. Наћи ћете Светог Владику Николаја, песникињу Десанку Максимовић, Иву Андрића, патријархе Варнаву и Германа, Велибора Глигорића, јеромонаха Јована Рапајића, Исидору Секулић, песника Јована Дучића, многе руске породице које је после њиховог бекства од Лењина и Стаљина Србија примила у своја недра, и многе личности из духовног и националног живота с којима је мати Ана још на почетку свог просветног и хуманог рада била у чврстом пријатељству. И, заиста, све је, види се, у књизи: манастирска одаја у којој је мати Ана писала, сто и столица, на поду ћилим, на њему корпа од прућа у којој је носила дарове инвалидима, болесницима и сиротанима без родитеља; корпица у којој је носила ручни рад, вињете и уметничке слике рађене њеном руком, фотографије које је она снимала... Ту су и три необична крста и фрула Светог Владике Николаја. Један повећи крст од дрвета правили су жички монаси, а оне мање је Владика делио на саборима уз речи: „Ви сте моји топови, моја снага. Храбро носите свој крст и чувајте свето православље“. Други крст, направљен од палмине коре у Јерусалиму, који је Владика донео из Свете земље, поклонио је сестринству манастира Враћевшница. Трећи, руски крст од украсног дрвета поклонио је Владика сестри Надежди Аџић уз ове речи: „Бог те благословио да будеш монахиња, да будеш игуманија и да имаш двадесет сестара у манастиру“. Манастир намерава да све ове предмете који су припадали мати Ани - записе, књиге, уметничке творевине, њена сведочанства и дипломе, ручне радове, изложи погледима јавности тако што ће отворити посебан део манастирског музеја. Мати Ана говорила је више страних језика, француски и немачки веома течно као да је студирала у тим земљама, говорила је и међународни језик есперанто. Завршила је у Београду Школу за декоративну уметност, а у Турну-Северину, у Румунији, Институт Свете Марије. Била је наставница декоративне уметности, васпитачица, али је, по савету мајке Милеве, била кројачица и шваља, везиља, умела је да скува, испегла, среди кућу, да дочека и испрати госте. А по милости Божијој и вољи Светог Владике Николаја била је управитељица неколико сиротишта у чему несрећна Србија, на општу жалост, није оскудевала. Ни јуче, ни данас. Њен отац Сретен Аџић био је чувени педагог и управитељ Учитељске школе у Јагодини. Сина Милутина изгубио је у великом отаџбинском рату па је сву пажњу посветио својој јединици Надежди. Њен духовни пут у младалачким годинама започиње у манастиру Хопово у коме се први пут исповедила, учешћем на православним руско-српским кружоцима у Београду, чланством у Добротворном друштву „Мајка Јевросима“, испомагањем у Дому сирочади на Дедињу, ангажовањем у манастиру Сретење под Овчаром, упознавањем чувене руске породице Зернов, управљањем сиротиштима у Битољу и Трстенику, Врњачкој Бањи и Краљеву, нераскидивом везом са светом Жичом. Завршава се тај круг у порти манастира Враћевшница.
Од детињства до смрти трајала је с Божјим благословом. И углавном под окриљем Светог Владике Николаја... Књига записа - огромна: 360 страна. Тако се и зове: Одабрани записи и преписка игуманије Ане Аџић. Приредили је Оливер Ђорђевић, историчар из Јагодине и сестринство манастира Враћевшница. Стручни консултант проф. др Мила Стојнић. На „светлост дана“, још пре три године, изнео је већ поменути манастир. Заслужили су општу благодарност. На унутрашњим страницама корица два записа која много казују: један је мати Ане, други кратак дијалог Светог Владике Николаја и мати Ане, у то време сестре Надежде: „Како ми Бог не показа постепено страдња и сиротињу, већ ме поведе и отвори ми најпре овај јад. Као да ме пита: Хоћеш ли, можеш ли? Хоћу, а моћ је милост Твоја! Небо ми је постало тежња, жеља да му се приближим. Идеал. Скоро нам је казао један светогорски стари калуђер, отац Кирик: Сваки човек треба да буде свети. Да, то је циљ живота, то је венац који је дат да припада људима. И светитељи су људи, само су душу своју издигли изнад просечног и у све вишим ступњевима издизали ка светињи... Мени је јасно само једно, да се нећу спутавати браком, то је сада сувише уско и загушљиво. Немам љубави за овакве бракове мени могућне. Мени је Господ указао на нове путеве, широке и светле... Хоћу да молим Бога да Њему служим до краја свог живота... Болесно срце ми је некад јако слабо, али се ја не осврћем на то јер знам да имам да завршим нове, велике задатке, за које се тек сада припремам. Да видимо како је Свети Владика Николај у Битољу дочекао сестру Надежду: - О, где си ти, Надо, дошла си из оног твог дворца, где си у Београду живела, у ову турску кућу, да служиш деци овде у Битољу. - Ово је лепши дворац! - одговорила је она. - Љубав те је довела, љубав покренула! - наставио је Николај. - Зато си дошла овамо. У Светом писму стоји: „Нероткиња ће имати више деце од оне која рађа“. То је за овакве прилике казано. Имаћеш овде стотину духовне деце. А колико је своје деце имала Света Петка, па Свети Сава који је цео наш народ родио! Дошла си овамо да оставиш велики спомен својим родитељима и себи... Шта из ове књиге, овог обиља радости и туге, чемера и јада, из неизбројивог подвижништва мати Ане издвојити за читаоце Православља? Које личности, које драматичне догађаје? Како се вихор рата поигравао људским судбинама! И како су обични, мали људи постали велики духовници! И како су се даме из високих друштвених слојева истакле у подвижништву! Не каже се узалуд да су чудни Божији путеви... Пише мати Ана о игуманији манастира Хопово, мати Катарини, па каже да је била руска кнегиња, дама из највећих аристократских кругова, навикнута на балове и луксуз, да би у својој деветнаестој години живота отишла у манастир. У овој српској светињи нашла је уточиште и постала ближа Богу. Истицала се у подвизавању и заслужила место игуманије...
Помиње мати Ана и јеромонаха Јована Рапајића, духовно чедо Светог Владике Николаја, али из неких разлога - можда није знала, или можда није хтела - да се бави његовом срчаном делатношћу и његовом кончином. А био је витез у мантији. Био је ненадмашни беседник. Говорио је и на оном Светосавском конгресу у селу Ба 1943. године. Указивао на српску несрећу због неслоге. Показивао путеве спасења. А био је за време немачке окупације наставник веронауке у једном манастиру у Шумадији. Српску Врховну команду уплашило сазнање да многи свештеници и монаси гину у борбама, скончавају у логорима и покољима, па замоли оца Јована да организује течај за дечаке. Ко ће нам, кад се сврши рат, црквена врата отворити? Ко ће храмове испунити молитвом? Замоле дечаци оца Јована да им укратко објасни појмове фашизам и комунизам. Није то за оца Јована било мучно питање, брзо је одговорио: децо, фашизам тумачите као тешку упалу плућа и слепило вида, а комунизам појмите као неизлечиву упалу мозга. Не дај, Боже, да се у то сами уверите... Негде у Босни, у пролеће 1945. године, јеромонах Јован пао је безбожницима у руке: усмртили су га на свиреп начин... Знатан простор у књизи мати Ана је посветила сиротиштима у Битољу, Трстенику и другим местима. Само је Владика Николај могао да смисли назив за сиротиште у Битољу: БОГДАЈ. С тим именом отворено је прво хранилиште. Владика је нешто пре тога откупио стару напуштену кућу турског паше и прилагодио је новој намени. Ту се дневно хранило и по стотину сиротана. Као што име хранилишта БОГДАЈ казује, Бог је заиста давао - храну овом хранилишту дотурали су манастири Охридско-битољске епархије, а грађани Битоља давали су новац, одећу, обућу и многе друге потребе. Мати Ана је прилагала пензију коју је од оца наследила. Хранилишта су имала одвојено време за молитву, а недељом и празницима деца су присуствовала Литругији у цркви Светог Димитрија. Владика је захтевао да хранилиште свесрдно прихвати и муслиманску децу и да се при том не дира у њихове обичаје. Желео је да овим чином посведочи топлину у ширину православља, жељу за братском љубављу и слогом, праштајући оно доскорашње време када на место овог хранилишта хришћанин није смео ни да приђе. Онај пашин конак у близини Хранилишта БОГДАЈ у међувремену је преуређен у женски интернат, заправо у Дом ученица гимназије чији су родитељи били ван Битоља. Било је то ново сабориште будућих васпитачица и образованих православних монахиња... Све ово наводи се у поменутој књизи. Хранилиште у Битољу трајало је шест година, све до бугарске окупације 1941. године, када су бугарски официри мати Ани поставили услов: да прими бугарско држављанство и остане, или да се губи с „њихове“ територије. Одбила је уз речи: Српкиња сам била, Српкиња јесам и Српкиња остајем, а куршум може право у моје чело да лети! У међувремену је Владика Николај, против своје воље постављен за Епископа Жичке епархије, а мати Ана на Туциндан 1942. године при цркви у Трстенику оснива Дечје хранилиште „Свети Никола“ у коме ће топлину заједничког дома делити деца чији су родитељи стрељани у оном крвавом краљевачком октобру 1941. године. И где ће наћи храну, одећу и обућу. И опет са благословом Владике Николаја. Многи Трстеничани знали су порекло мати Ане: да је из угледне и имућне породице, да је распродала непокретну имовину у Београду, Врњцима и Винодолском, и да је све то уложила у ботољски и трстенички дом за сироту децу. А виђали су је како проси по граду и селима: вукла је ручна колица и у њих трпала милостињу за децу коју су давали грађани. Ишла је и по селима, носећи на својим крхким плећима тежак џак са брашном и другим намирницама да српска сирочад не би упознала глад... У овој потресној књизи има доста сведочења о мати Ани. Узбудљиво је и потресно казивање Славке Нововић, из Београда, рођене Краљевчанке. Имала је само пет година кад је остала без мајке а осам кад су јој Немци стрељали оца. Иза њих је остало петоро сирочади. Све су их током рата збринули рођаци, добри људи и, разуме се, мати Ана. Боравећи у Дечјем хранилишту у Трстенику, осмогодишња Славка је нашла металну пару. Одмах је пријавила мати Ани, а она заповедила: Врати тај динар тамо где си га нашла! Вратиће се тај што га је изгубио да га тражи... Сведочи Славка и о генералу Дражи Михаиловићу чији је Штаб неко време био близу њиховог дома. Даноноћно су пред Штабом стајали брадати стражари. Понекад би генерал Михаиловић излазио из куће и долазио у дечије склониште. Касније сам од мати Ане сазнала да нас је он много помагао. Мати нас је учила да генерала Михаиловића и његове војнике поздрављамо са: „Живео краљ, живела отаџбина!“ Тако смо увек чинили. Међутим, на завршетку рата, када су из ОЗНЕ долазили у посету нашем склоништу и хранилишту, ја сам их дочекала истим поздравом као када су четници долазили. Мати Ана ме је строго погледала. Одмах сам знала да сам нешто погрешила. Срећом, све се добро завршило по нас децу и сестре... И тако, свака страница пуна болног крика, пуна страха, беде и сиротиње. Али, пуна и оптимизма, снаге и вере у Бога. И пуна присуства Светог Владике Николаја. Мати Ана се у тајности дописивала с Владиком. Некако пред Његову блажену кончину, за Васкрс, тајним путем послала му је шареницу, ткану у Битољу, да га на тамошњи плодан рад подсећа. А после његове смрти, мати Ана и сестринство Враћевшнице, по тајанственом доброчинитељу, који је живео у Америци, послали су прегршт освећене земље из Жиче, пакет воштаница и један крст... Осећам колико је незахвално препричавати овако обимну књигу пуну драматичних догађаја. Треба је увек изнова читати. Она је духовни уџбеник за свакодневну практичну употребу. Она може да буде коректор нашег живљења... Био сам на коленима пред гробом мати Ане. И осећао се малим, ситним, безначајним. Пред њеном величином. Пред њеним племенитим срцем. И блиставим умом... И волео бих да ову књигу прочитају ови грабежници и тајкуни, ови што уновчују свој лажни патриотизам, бусачи у „јуначка“ прса, трговци националним добрима, „клечаци“ пред земаљским моћницима, отимачи туђих добара и туђе земље, српски ловци на српске главе, ови који у цркву иду у пратњи два сведока, ови који „падају с ногу“ радећи за добробит Цркве а „зинули“ им џепови, не да из њих „излете“ дарови Цркви и сиротињи, него да узму од Цркве и сиротиње...Шта би они рекли о подвижништву мати Ане, а шта би тек она, да је у земаљском животу, написала о њима. Отуда, још једна благодарност игуманији Евдокији и сестринству Враћевшнице на обелодањивању потресних записа племените и срчане мати Ане.
Антоније Ђурић, "Православље", бр. 947, 1.9.2006.
Нема коментара:
Постави коментар