СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ КАО ПРЕПОДОБАН И ПОДВИЖНИК

   Претходно је, као пример и узор истинског монаштва, поменут свети свештеномученик равноапостолни Козма Етолски, светогорски јеромонах који је сачувао богослужбену монашку свест, не само за време свог седамнаестогодишњег боравка на Светој Гори него и у свом дугогодишњем мисионарском служењу међу народом Божијим. То се посебно открило на његовој мученичкој кончини.

   Окренимо се сада ка једном од првака у сабору мученика и светитеља солунских, светом великомученику Димитрију Мироточивом, кога писци њему упућених похвала, задивљени лепотом девствене душе његове, која са незаситом љубављу служи Богу, представљајући, између осталог, као прототип монаха. Свети Григорије Палама пише:

     "Свети Димитрије, велики међу мученицима као сунце међу звездама, који имађаше реч вечног живота и који би посебно облистан божанским зрацима и просвећиваше мноштво народа, да можда не беше удостојен пророчког дара? Или, будући да је био украшен пророчком силом, да можда не беше удостојен апостолске и учитељске службе и началства? Или, будући да у делању би украшен њима, да можда не заостајаше за преподобнима у подвигу и чистоти живота свог? Не, наравно. Него им свима следоваше: са једнима беше равноправан, друге превазилазаше, док неке веома надмашиваше; он сам, као мало ко од њих, испуњаваше сва дела, и сам постизаше достигнућа свих заједно, будући да их сва у себи сабра."

   На другом месту пише:

   "Свети Димитрије улази на поприште мучеништва од детињства пун неизрецивих дарова, мудар у свему, праведан и преподобан и апостол и девственик и свечист; и није преувеличавање рећи да он беше и љубљени ученик Христов, или слуга Његов, или посебан блиски пријатељ Његов, боље рећи да он све то беше, јер му је приступио са свим оним што је Богу угодно, тј. помислима и речима и делима."

   Свети Димитрије је, по Светом Григорију, био  и пророк и апостол и учитељ и подвижник и мудрац и праведник и девственик, сабравши у себи све те дарове Светога Духа, и то у цвету своје младости.

   Затим Свети Григорије представља пресветло блистање девствености Светог Димитрија, због које се са правом сматра прототипом истинског монашког живота.

Манастир Вазнесење

   "Будући да никада не обрати свој ум да прими нешто нечасно, нити приступи неком небогоугодном делу, него пошто сачува у себи неупрљану божанску благодат (коју је примио) на крштењу у Христу, он усагласи вољу своју са законом Господњим, и беше као каква књига или од Бога написана табла и плоча, или слика насликана руком Божијом и изложена пред свима ради опште духовне користи. Јер, сагласно пророку Исаији: Пре но што упознаде зло, он изабра добро, и док се још увек налазио у цвету младости своје заволе красоту девствености. И сав се даде на стицање њено и чињаше све да би тако имао живљење на небесима и надметао се са бестелесним (анђелима) док је још носио земљано тело."

   И на другом месту додаје:

   "Свети Димитрије, дакле, беше младић благ и веома леп, не само спољашњом и чулном лепотом, него још више унутрашњом, која се није видела. Када Бог, који види срца, виде умну и невидљиву лепоту његову, тако много је пожеле да је благоволео настанити се у њему и постати један дух с њим и учинити га целог божанским."
   Свети Димитрије није претрпео многа и страшна мучења као други свети мученици, но Црква му је дала назив великомученика због изобилне љубави девственог срца његовог према Господу Исусу. То се види и из начина његовог мучеништва. Он дочека своје убице отворених руку за загрљај и похита да прими смрт преко копља, не подносећи, због божанске љубави која га је обузела, доцњење остварења савршеног сједињења са жељеним и најслађим жеником Христом.
   "Када стигоше убице с копљима, будући да беху послани од тиранина, он прими последњу рану отворених руку, да би га смртно ранили, или, боље речено, он прими ране да би прошле кроз сву утробу и кости и тело, тако да свака страна буде избодена копљима, и споља и изнутра; тако он удвостручује страдање ребра Христовог и, по апостолу Павлу, допуњује недостатак Христовим страдањима (Кол 1, 24). Он је тако много чезнуо за заклањем да је желео да пролива крв своју на славу Христову много пута и непрестано, уколико би то било могуће. Зато и Онај који познаје њега, који изобилује том неизмерном љубављу, дарова телу његовом дар мироточења.
   Ето због чега Свети Димитрије има посебну славу. Не само због својих просветитељских активности у поучавању, како поједини тврде, него и због изобилног божанског ероса свецелосног приношења Богу, због чега је и био љубљен толико од Њега, тако да је постао обиталиште Свете Тројице. Пошто се он свецело предао Богу, и Бог се њему свецело дао. Ово, међутим, као што је напред речено, жели да учини и монах. Он без препрека приноси себе Богу и служи Богу, да би се сасвим сјединио с Њим. Чулна потврда божанске благодати која обитава у Светом Димитрију јесте догађај мироточења.
   "Зато што се (Свети Димитрије) удаљио од сваког труда за вештаствене ствари и толико целога себе показао као миомирис Христов, по речи апостола Павла, његове мошти, по мученичком страдању, постадоше извор најблагоуханијих миомириса."

    Између осталог, немогуће је сматрати одвојеним од свега другог оно што одликује живот у Христу, чија је суштина, као што смо видели, служење Богу, и пренаглашавати нешто од тога, као да је могуће да истински служитељ Христов не буде и онај који исправно верује и живи и проповеда и сведочи Христа.
   На сличан начин Свети Димитрије бива хваљен и од Светог Филотеја, патријарха цариградског. Он прво говори о земаљским врлинама и о знаменитости рода светог великомученика. Затим се осврће на лепоту његове девствене душе, говорећи да би онај ко жели достојно да је представи требало да напише много књига.
   Али оно чему се дивио као "врхунском и највећем добру од свих које је Свети Димитрије имао", које га и показа као "ученика Христовог и ревнитеља и доследног подражаваоца", беше христоподобна љубав према браћи својој, која је проистицала из срца његовог обузетог божанским еросом.
   "Светог Димитрија је одликовало благочешће према Богу, исправно познање божанских догмата и прави и непогрешиви ставови у вези с тим темама, и још његова целомудреност и праведност и то што је вршио свакодневно све оно што приличи старању о души...Свему реченом треба додати и то да је он усрдно вршио сваку другу врлину, теоретску и практичну, ноћу и дању."
   Свети Димитрије је био, дакле, упркос својој младости, украшен делањем и сагледавањем попут преподобних који су вршили дугогодишње аскетске подвиге.
   Желећи, међутим, спасење браћи својој, он се у најтеже време предаје и апостолском делу, што ће за последицу имати страшно мучеништво и смрт.
   "Затим, он не хтеде да ћути, нити да штити себе, нити да тражи своје спасење у овом свету, нити да остварује само своју корист, него корист многих, да би се спасили, по дивној речи апостола Павла, и то онда када тирани беху веома јаки и владаху свуда и када претња гоњења (хришћана) као ватра најављиваше нешто страшно и неподношљиво...(тј. мучења). Будући да је био храбар, он све то презираше као недостојно речи и као да не имађаше никакав значај за њега и његову ревност према својим ближњима, и то беше достојно дивљења. И не само да је радије изабрао да буде одлучен од Христа, по речи великог апостола Павла, за браћу своју, него и да се сједини и чистије приближи Богу, који је дошао нама, преко њих и преко његове ревности за њих и преко проповеди Јеванђеља. (И успео је у томе) када је добровољно предао себе Њему, као младу жртву за заклање, кроз мучеништво своје."
   Пошто, дакле, пође апостолским путем, он "стече и мученичку смрт за Христа...Будући да је био рањен и пре заклања љубављу Његовом, као да је вапио тајанственим вапајем (Песме над песмама): 'Срце си ми ранио, срце си ми отео' (тј. ранио си нас љубављу срдачном)."

Јеромонах Димитрије Григоријатски, Монашка схима, Задужбина светог манастира Хиландара, Београд, 2011.