Исидора Секулић, СА УСКРШЊОМ ПОШТОМ

Добри Боже, Теби ово писамце,
Васкрс је данас.
Мир и тиха радост људи,
Мале деце и младих животиња,
И сваке зелени.

Гробни камен препуче јутрос, Господе.
Испунише се пророштва и обећања.
Истина се показа.
Истина се данас сме рећи:
Ваистину је истина!

Но не само гроб запечаћени:
Пуче и истина новог пролећа.
Пуче и истина живих ослобођених вода.
Пуче истина снегом заметених стаза.
Васкрс је дан пуцања свих
Истина што у тами ћуте.

А све има своју истину, Боже!
И та истина му је живот и једино право.
А често, Боже, камен је наваљен
На истине малих, сиротих живота.
Шта ће ту гробни камен, Боже?

Васкрс је данас.
А мени не даду рећи
Истину праву о малом народу.
И мени ко да није Васкрс.
Хтедох причати сећања стара:
О смерности простих северних Лапа
Што у студеној пустињи живе
Од најмањих истина и права.
Радују се ко деца шареним капама
И топлу млеку и брзом санкању
И чувају ирвасе тамо око Кируне,
На мосту између Шведске и Норвешке,
Мосту малених земаља и народа.

Не дадоше ми казати сећања!
Узех да причам о малом народу
Што тамо далеко има и чува
Вилински посед, чаробна блага,
И стога му мале кућице у малој земљи
Пуне су финих, скупих играчака.

Не дадоше ми зборити, Боже!
Почех тад грцати, о Боже, о народу
Који је малени народ мој.
Истине наше нису малобројне,
И све до једне пеку и боле,
А оне су нам све благо и све право наше!

Пресекоше ми реч, Господе!
Васкрс је данас.
А ја под плочом ћутим,
И жалим Ти се, Боже, горко, горко,
И молим Те:
Пусти ме преда Се,
Живу или покојну,
Да теби бар кажем шта је данас
Истина страшна о малом народу.

1940.