У наше време људи се врло често варају претпостављајући да је потребна само жеља имало напора да би почели да воле ближње хришћанском љубављу. Како се много и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви зову једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен овом идејом неке апстрактне човечанске љубави, нада се да ће тим путем разрешити све своје ужасне противречности.
У хришћанском учењу се такође често говори о љубави према ближњим: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио поред прве заповести – о љубави према Богу, а сви оци Цркве једнодушно тврде да је љубав према ближњем основа заповести о љубави према Богу.
Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне нимало не личе, пре ће бити да су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав људи једних према другима тим је за њега омраженије схватање љубави које се предаје у учењу Православља. Пошто је у читавом свету крајње изопачено схватање о љубави према ближњем сваки човек посебно лако може да се превари и да прихвати осећања која су веома туђа истинском хришћанству као нешто светло, узвишено и богоугодно.
Откуд то? Отуда што људи чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво почињу да је траже у себи и да с напором исцеде ту љубав у готовом облику не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све оне болести душе које смо стекли, страсти, зле навике и .сл. зло у нама највише погодили ово наше својство – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави саме по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак отклонио.
“Када би се хришћанство ограничавало само учењем о љубави оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, човек нема снаге да спроведе ово учење у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али је то мало.Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати “али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заборавља ме законом грјеховнијем који је у удима мојима” (Рим. 7, 22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души добро зна како се грех и страсти боре са разумом и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи само учење о љубави?Међутим, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само учењем. Човечанству су дате нове снаге. Христово дело је стварање “нове твари”, тј. Цркве. Дух Божји Који живи у Цркви даје снагу за претварње хришћанског учења у живот. Без Цркве нема хришћанства, остаје само хришћанско учење које само по себи не може да “обнови палог Адама” (17).
Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, у средини људи који уопште не верују или јеретика је дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни хришћани не смемо да мислимо да наше срце може лако да пристане на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити зној и сузе, много се потрудити и одболовати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег открићемо у срцу жестоко противљење, оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће испуштати мржњу, часк левету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати злу,спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопекора, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд свети Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како ми маштамо о томе да је достигнемо прескочивши свих двадесет и девет?
Какве само страсти, какве све извитоперености наших душевних особина могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти стичу слободу да живе и делују скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају разне склоности и пристрасности према људима, ми се увек припијамо једни уз друге и уз људско друштво вођени свим могућим страстима и лошим наклоностима које се немогу ни набројати.
Започињући побожан хришћански живот највише напора морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нам отпевају неку ганутљиву песму о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању која ће нас учинити слабима икоја нам ласка. На овај начин човек може да настави да одржава исте нечисте односе који скрнаве срце мислећи да је почео потпуно други живот и да то што њега вуче ка општењу са другима јесте знак љубави према ближњима која се у њему родила. Због неразумевања страсти као што су угађање људима, лажно смирење, основано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у најистанчанијим, скривеним облицима и т.сл. могу да изгледају као светли извор из којег произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све усиљено, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли ову истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је од крви, душевно и телесно од духовног. Све истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести управо Бога ради, ради вечности, не по страсној склоности увек је скопчано са борбом, с напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, тако надахњује на дела лажне љубави да ако се сретну препреке од стране црквених правила, одредаба светих отаца, онај кога покреће таква “љубав” љутито жури одгурне, назвавши их застарелима или неправилно схваћенима и хита да испуни дело “љубави”. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној нужди, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је главно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе утврђујући се преко ближњег. Опет је у души кумир: “ја милосрдни и братољубиви”, и баш он и присваја себи славу за спољашња милостива дела.Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу тама.
Управо о овом предмету отачког учења светитељ Игњатије пише: “Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу:заповест је духовна, а нашим срцем су завладали плот и крв, заповест је нова, а наше срце је старо.
Наша природна љубав је оштећена падом. Њу треба умртвити, то наређује Христос, и захватити из Јеванђеља свете љубави према ближњем, љубави у Христу.
Пред Јеванђељем нема цене љубав која настаје од крви и телесних осећања.
Јеванђеље одбацује љубав која зависи од кретања крви, од осећања плотског срца. Оно говори: “Не мислите да сам дошао да донесем мир н земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови” (Мт. 10, 34-36).
Свети Дух учи како да човек свето воли ближњег.
У каквом је паду наша природа? За онога ко је по природи способан да ватрено воли ближњег потребна је нарочита принуда себе да би га волео онако како Јеванђеље заповеда дасе воли.
Срце којим је завладала пристрасност способно је на сваку неправду, на свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав” (9, т. 1, стр. 123-124).
“Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему,љубављу у Богу.”
“Смирење убија природну љубав. А ако она умире од смирења онда се њен живот сједињује с гордошћу... У њој живи идол “ја” постављен на престо охолости која се лоповски поткрала заклањајући се иза завесе тобожње врлине” (10, писмо 86).
“Воли ближњег онако како указују јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу повређена је падом и не може да делује правилно. Никако јој немој допустити да делује! Њена дејства су лишена непорочности,одвратна су пред Богом, као оскрнављена жртва, плодови дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш уступити уступи, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као знамење гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, плати добром за зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, напасти и прогоне. Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: “Рака!” биће крив синдедриону; а ко рече: “Будало!” биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супраник не преда судији, а судија да те непреда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новичића. Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме” (Мт. 5, 21-28).
Никако ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак немој ни за кога да судиш да ли је он добар или лош имајући пред очима само једног лошег човека за којег ти треба да даш одговор пред Богом – себе. Поступај према ближњима онако како би ти желео да се према теби поступа “Не судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере,извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће мусе. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је закон и пророци. Отпуштај и праштај из дубине срца људима њихове грехове према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехове... На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, блиским познавањем и слободним обраћањем ка њему.Понашајући се тако према ближњем показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио икоја је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију...” (9, т. 5, стр. 66).
“Поштуј ближњег као образ Божји... – поштовањем у својој души, невидљивим задруге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег не разликујући узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се појављује света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, није осећање наклоности него Бог...” (9, 7.1, стр. 127).
Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем с оном ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује човек се ужасава због њене наказности. Како је јасно да се истинска љубав у срцима може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и
примање благодати Божије кроз Свете Тајне, а никако другачије. Због тога што људи св евише и више одбацују смиреномудро учење о покајању отаца Православља, препуштају се самооправдању и самоузношењу, они све више губе чак и тачан појам истинске љубави,замењују је кревељењем и извештаченошћу.
Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку светитеља Игњатија из његових писама:
“Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда “Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив” (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив сам бесконачно милостиви Господ (Пс. 118). Ко ово у стварности може заиста да испуни?..
Али ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе налазим у себи само глупу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини таштина.Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени крв, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мога срца! Пошто ме она убеди у то ја видим себе који сам по природи милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у односу на Јеванђеље. Моје срце пристаје да буде милосрдно по кретању крви, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој…
Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира што је то повезано с насиљем срца које у себи носи заразу греха заједничку свим људима.Природно милосрђе као производ тела и крви не може бити Богоугодна врлина. И то није све!Оно је у супротности са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат и било умртвљено на земљу је био донет јеванђељски мач. Они које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог све злобног миродршца.
Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи једном објавио својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, тамо много да пострада, да буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем почео да противречи Господу. “Боже сачувај!” говорио је, “то неће бити од Тебе.” На ову изјаву природне самилости и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: “Иди од мене сотоно; тиси ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него људско” (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч сатана била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане иако су на изглед добри. Човекова дела по жељи његовог срца сливају се у једно с дејствима сатане. Тако је жалосни пад унаказио нашу природу!
Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано крвљу; треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни.
(Тада) ће се пред нама открити непрегледно поприште за подвиг и стицање. Ма колико успеха да остварите у милосрђу оно ће вам изгледати ништавно у поређењу с примером милосрђа чији обриси су дати у Јеванђељу. Сам ваш успех ће вас учити смирењу, водиће васка њему.
Такво је својство духовног напретка! Насупрот томе онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби душу своју (Лк. 17, 33), делује по жељи осећања срца и по кретању крви, и безусловно остварује своје “ја”, он види добро у својим покретима у својим активностима,оживљава лично себе, мало по мало стиче високо мишљење о себи. Такав човек мислећи да напредује духовно напредује само у свом љутом паду…”
Ове речи светог оца су за нас посебно драгоцене, оне се могу применити и на испуњење свих других заповести, па и свих хришћанских врлина уопште. Овде је јасно указан главни услов за њихово правилно испуњење и узрок прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему је раније било речи.
архим. Лазар Абашидзе, О тајним болестима душе, Манастир Подмаине, 2014.
У хришћанском учењу се такође често говори о љубави према ближњим: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио поред прве заповести – о љубави према Богу, а сви оци Цркве једнодушно тврде да је љубав према ближњем основа заповести о љубави према Богу.
Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне нимало не личе, пре ће бити да су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав људи једних према другима тим је за њега омраженије схватање љубави које се предаје у учењу Православља. Пошто је у читавом свету крајње изопачено схватање о љубави према ближњем сваки човек посебно лако може да се превари и да прихвати осећања која су веома туђа истинском хришћанству као нешто светло, узвишено и богоугодно.
Откуд то? Отуда што људи чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво почињу да је траже у себи и да с напором исцеде ту љубав у готовом облику не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све оне болести душе које смо стекли, страсти, зле навике и .сл. зло у нама највише погодили ово наше својство – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави саме по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак отклонио.
“Када би се хришћанство ограничавало само учењем о љубави оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, човек нема снаге да спроведе ово учење у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али је то мало.Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати “али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заборавља ме законом грјеховнијем који је у удима мојима” (Рим. 7, 22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души добро зна како се грех и страсти боре са разумом и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи само учење о љубави?Међутим, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само учењем. Човечанству су дате нове снаге. Христово дело је стварање “нове твари”, тј. Цркве. Дух Божји Који живи у Цркви даје снагу за претварње хришћанског учења у живот. Без Цркве нема хришћанства, остаје само хришћанско учење које само по себи не може да “обнови палог Адама” (17).
Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, у средини људи који уопште не верују или јеретика је дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни хришћани не смемо да мислимо да наше срце може лако да пристане на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити зној и сузе, много се потрудити и одболовати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег открићемо у срцу жестоко противљење, оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће испуштати мржњу, часк левету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати злу,спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопекора, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд свети Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како ми маштамо о томе да је достигнемо прескочивши свих двадесет и девет?
Какве само страсти, какве све извитоперености наших душевних особина могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти стичу слободу да живе и делују скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају разне склоности и пристрасности према људима, ми се увек припијамо једни уз друге и уз људско друштво вођени свим могућим страстима и лошим наклоностима које се немогу ни набројати.
Започињући побожан хришћански живот највише напора морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нам отпевају неку ганутљиву песму о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању која ће нас учинити слабима икоја нам ласка. На овај начин човек може да настави да одржава исте нечисте односе који скрнаве срце мислећи да је почео потпуно други живот и да то што њега вуче ка општењу са другима јесте знак љубави према ближњима која се у њему родила. Због неразумевања страсти као што су угађање људима, лажно смирење, основано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у најистанчанијим, скривеним облицима и т.сл. могу да изгледају као светли извор из којег произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све усиљено, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли ову истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је од крви, душевно и телесно од духовног. Све истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести управо Бога ради, ради вечности, не по страсној склоности увек је скопчано са борбом, с напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, тако надахњује на дела лажне љубави да ако се сретну препреке од стране црквених правила, одредаба светих отаца, онај кога покреће таква “љубав” љутито жури одгурне, назвавши их застарелима или неправилно схваћенима и хита да испуни дело “љубави”. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној нужди, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је главно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе утврђујући се преко ближњег. Опет је у души кумир: “ја милосрдни и братољубиви”, и баш он и присваја себи славу за спољашња милостива дела.Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу тама.
Управо о овом предмету отачког учења светитељ Игњатије пише: “Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу:заповест је духовна, а нашим срцем су завладали плот и крв, заповест је нова, а наше срце је старо.
Наша природна љубав је оштећена падом. Њу треба умртвити, то наређује Христос, и захватити из Јеванђеља свете љубави према ближњем, љубави у Христу.
Пред Јеванђељем нема цене љубав која настаје од крви и телесних осећања.
Јеванђеље одбацује љубав која зависи од кретања крви, од осећања плотског срца. Оно говори: “Не мислите да сам дошао да донесем мир н земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови” (Мт. 10, 34-36).
Свети Дух учи како да човек свето воли ближњег.
У каквом је паду наша природа? За онога ко је по природи способан да ватрено воли ближњег потребна је нарочита принуда себе да би га волео онако како Јеванђеље заповеда дасе воли.
Срце којим је завладала пристрасност способно је на сваку неправду, на свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав” (9, т. 1, стр. 123-124).
“Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему,љубављу у Богу.”
“Смирење убија природну љубав. А ако она умире од смирења онда се њен живот сједињује с гордошћу... У њој живи идол “ја” постављен на престо охолости која се лоповски поткрала заклањајући се иза завесе тобожње врлине” (10, писмо 86).
“Воли ближњег онако како указују јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу повређена је падом и не може да делује правилно. Никако јој немој допустити да делује! Њена дејства су лишена непорочности,одвратна су пред Богом, као оскрнављена жртва, плодови дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш уступити уступи, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као знамење гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, плати добром за зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, напасти и прогоне. Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: “Рака!” биће крив синдедриону; а ко рече: “Будало!” биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супраник не преда судији, а судија да те непреда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новичића. Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме” (Мт. 5, 21-28).
Никако ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак немој ни за кога да судиш да ли је он добар или лош имајући пред очима само једног лошег човека за којег ти треба да даш одговор пред Богом – себе. Поступај према ближњима онако како би ти желео да се према теби поступа “Не судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере,извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће мусе. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је закон и пророци. Отпуштај и праштај из дубине срца људима њихове грехове према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехове... На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, блиским познавањем и слободним обраћањем ка њему.Понашајући се тако према ближњем показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио икоја је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију...” (9, т. 5, стр. 66).
“Поштуј ближњег као образ Божји... – поштовањем у својој души, невидљивим задруге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег не разликујући узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се појављује света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, није осећање наклоности него Бог...” (9, 7.1, стр. 127).
Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем с оном ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује човек се ужасава због њене наказности. Како је јасно да се истинска љубав у срцима може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и
примање благодати Божије кроз Свете Тајне, а никако другачије. Због тога што људи св евише и више одбацују смиреномудро учење о покајању отаца Православља, препуштају се самооправдању и самоузношењу, они све више губе чак и тачан појам истинске љубави,замењују је кревељењем и извештаченошћу.
Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку светитеља Игњатија из његових писама:
“Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда “Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив” (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив сам бесконачно милостиви Господ (Пс. 118). Ко ово у стварности може заиста да испуни?..
Али ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе налазим у себи само глупу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини таштина.Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени крв, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мога срца! Пошто ме она убеди у то ја видим себе који сам по природи милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у односу на Јеванђеље. Моје срце пристаје да буде милосрдно по кретању крви, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој…
Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира што је то повезано с насиљем срца које у себи носи заразу греха заједничку свим људима.Природно милосрђе као производ тела и крви не може бити Богоугодна врлина. И то није све!Оно је у супротности са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат и било умртвљено на земљу је био донет јеванђељски мач. Они које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог све злобног миродршца.
Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи једном објавио својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, тамо много да пострада, да буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем почео да противречи Господу. “Боже сачувај!” говорио је, “то неће бити од Тебе.” На ову изјаву природне самилости и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: “Иди од мене сотоно; тиси ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него људско” (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч сатана била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане иако су на изглед добри. Човекова дела по жељи његовог срца сливају се у једно с дејствима сатане. Тако је жалосни пад унаказио нашу природу!
Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано крвљу; треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни.
(Тада) ће се пред нама открити непрегледно поприште за подвиг и стицање. Ма колико успеха да остварите у милосрђу оно ће вам изгледати ништавно у поређењу с примером милосрђа чији обриси су дати у Јеванђељу. Сам ваш успех ће вас учити смирењу, водиће васка њему.
Такво је својство духовног напретка! Насупрот томе онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби душу своју (Лк. 17, 33), делује по жељи осећања срца и по кретању крви, и безусловно остварује своје “ја”, он види добро у својим покретима у својим активностима,оживљава лично себе, мало по мало стиче високо мишљење о себи. Такав човек мислећи да напредује духовно напредује само у свом љутом паду…”
Ове речи светог оца су за нас посебно драгоцене, оне се могу применити и на испуњење свих других заповести, па и свих хришћанских врлина уопште. Овде је јасно указан главни услов за њихово правилно испуњење и узрок прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему је раније било речи.
архим. Лазар Абашидзе, О тајним болестима душе, Манастир Подмаине, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар