Јулијан, Градац, Студеница...

На узвишењу на коме пристаје
Ветар да одмори своја доба
Уз скут цркве Никољаче
Привезана је бела барка
У којој тело је сачувано
Игумана Јулијана

То био је један од позваних
Рибара и душа навикнутих на муку
А бела Студеница је меморија
Васцелог крштења и пута
Лука пристаница и гребен
Са кога полећу крстоноше

И као присуство Симеоново
Што прати несумљиво госта
Који тражи кров или топлоте
Тако и овај Византинац призвани
Као да седи на трону невидимом
Или у пријемници чај приставља

Како ли се борба духова
Над његовим речима окончала
Ко ли се расколио, ко прибрао
Коме ће морати у сне опомене
Коме у сне утехе и охрабрења
А ко припаде укротитељу буре

Да трезни га шамарима ревности
Или да му шапатом спашава
Преостали угрушак душе
Ућутали су људи или се склонили
Као седи архимандрит, игуман
Лавре, учитељ патријарха, Србин

Чије се молитве разливају небом
Док удови се наши у забуни
Везују осудом или бригом
Заћутали су људи, а земља заридала
Утихнуо народ, а реке захуктале
Човек онемео, камен заглагољао

Тај човек беше као и рибари
Не писмен од овога света
И живот његов постаде вођење
Кроз опустињалу земљу
Од мане небеске је хранио
И ситио мале кржљаве птице

Ко ли се расколио данас
Када у Краљеву земља дрхти
И пуцају дебели зидови Жиче
Док Дрина разлива границу
По душама градова и људи
Који гледају на Србију као спасење

Јулијан се родио као Србин
Тражио лека души, лека телу
Сејао њиве припремљене
Семеном Христовог жита
Узнегованог молитвом и трајањем
А уснуо као Србин у Духу

И тиме дошао до споне задате
До неба Ромеја, до предворја
Неког новосазданог града
Који само носи познато име
А ничим се земаљским не може
Упоредити нити описати

Александар Марић, Поетски летопис