Беседа Његовог Преосвештенства Епископа захумско – херцеговачког Григорија (Дурића) на Свечаној Духовној Академији у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици 25.12. 2015.г.
Поштовани.
Шта је човек, да га се сећаш?
Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6)
Овако се давно запитао Псалмописац очаран неизрецивом тајном људске личности,а поновио Свети Апостол Павле задивљен испуњењем те тајне у личности Христа Богочовека. Зато је беседити о другом човеку увек тешко и надасве одговорно. Посебна је част али и одговорност говорити о личности г. Амфилохија, Митрополита Црногорско-приморског, и то данас када празнујемо јубилеј његовог тридесетогодишњег епископског служења у Цркви Христовој. Само пак помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним, од оних којих га истински воле до оних који га ненавиде. Велико је мноштво оних који о њему непрестано говоре, размишљају, суде и просуђују. Стога, говорећи пред вама, унапријед знам да ће много тога остати недоречено. Верујем да је животопис Митрополита Амфилохија свакоме од вас познат и зато вас нећу подсећати на оно што већ знате. Дозволите ми да из позиције поштоватеља покушам да искажем свој доживљај о данашњем слављенику.
У претпразничким данима Божића не можемо а да се не присетимо давног Божића 1938. године када се у Морачи родио Ристо Радовић, који је управо одавде, с црногорских висова, кренуо у свет. Први његов избор је био да постане богословац и тај избор га је одвео из Црне Горе у богословске школе у Београду, Берну и Риму, а одатле у Грчку, Атину и Свету Гору, потом до Париза и опег натраг до Београда. Зато пред нама стоји тако сложена личност, интелектуално снажна, дубоког, проживљеног богословља, велике ширине, те безграничног човекољубља.
Други одлучујући избор који је трајно обиљежио Мнтрополита јесте његово монаштво. Инспирисан својим старцима Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах послушан у свему Христу и Цркви. Зато кад год помеиемо његово име, као да смо изговорили риеч монах. Вероватно из те његове спремности да служи, и најдубљег смирења, који су првенствено плодови љубави, он добија дарове које одговорно умножава. Постаје свештенослужитељ олтара и отац многима. Очинство је једна од одлика његове личности, која постаје тако очигледна од оног тренутка када бива изабран и постављеи за Епископа Вршачког и целог Баната. Амфилохије своје владиковање разумева и живи као родитељство. Он почиње да рађа и одгаја нову децу чинећи их децом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно рађа љубав и поверење. Он једноставио и најискреније сведочи Човекољубивог Христа. Владичански двор, најлепша грађевина у Вршцу, седиште многих банатских епископа, његовим доласком постаје дом Милостивог Оца. Поред мноштва обавеза које има као епископ у епархији што је пре његовог доласка била без пастира, он сусреће, крштава, исповеда, теши и храни људе. Налази времена да саслуша свакога – од детета до старца. Разумије и грли сиромаха и богатог, најумнијег и незнатног, има огромну љубав, јер разумије најстрашније људске падове.
Поред свега тога, он постојано остаје монах и почиње око себе да окупља монаштво. Месић, древни банатски манастир, захваљујући његовом очинству постаје станиште бројних младих и образованих монахиња и као никад у својој историји постаје чувен. Из ове кошнице разројавају се многа сестринства и оживљавају многи манастири. Стога је данас већ сигурно да Митрополитовим руководством женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват. Након само шест година епископског служења у Банату историја те епархијс дели се на периоде пре, за време и после Владике Амфилохија.
Пошто је изабран за Митрополита Црногорско-приморског, на сопственој кожи је искусио оне библијске ријечи: „Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме“ (Мк.6.4).
Црна Гора је у последњс две деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку реч. Та реч је често неразумљива и болна, али лековита. Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и верника чија лица светле и радују широм тамне стварности времена и света у коме живимо? Пророк је одувек несхваћен али је поштован и ничије уши, сем оних који их затискују, не могу а да не чују његову реч. Није ли наш данашњи слављеник управо такав – несхваћен а ипак и итекако поштован и његова се реч чује и слуша? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали. Митрополит Амфилохије се никада није уплашио.То га је учинило, у овом свету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене које радо прима под своја орловска крила слободе
Митрополит је и песник. Пророк и песник, то је као да кажете храброст и нежност у једноме, песник рањеног, отвореног срца из кога капље крви и суза лију над Црном Гором ево већ деценијама. Али не лију узалуд него умивају Цриу Гору и заливају виноград који засади рука Господња, слично оној мајци Јанковић Стојана која сузама виноград залива дозивајући свога сина. Овај молитвеник дозива Сина Очевога, кога су зли виноградари избацили напоље и убили. Монах, пророк с пламеном молитвеном песмом, успева да призове Христа, а виноград зато расте и многи род доноси.
Митрополит Амфилохије је, дакле, уметник, а уметник је најсличније биће Творцу. Творац пак сваком бићу даје да буде друго, да буде оно што хоће, и воли свако биће отварајући му срце за слободу, за идентитет који љуби не мрзећи никога. Уметник као љубљени ствара бића која љубе; ако нико не љуби, он није менталитета нити богодоличног идентитета нашега Творца и Оца и Христа Сина и Духа Животодавца. Митрополит Црногорско – приморски је читавога свог живота свој ум и срце охристовљавао; рекао бих да је изабрао најбољи могући али и најхристоликији пут.
Наиме, још од малих ногу (Х)Ристо је одабрао пут смирења и праштања. Да, браћо и сестре, то је најтежи пут, јер он подразумева борбу са најтежим грехом, а то је злопамћење. Ако бисмо у најкраћем хтјели описати нашег оца и пастира који нас чува ево већ тридесет година, онда је то срце пуно праштања и без капи, без зрна злопамћења. Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи грех, а Свети Јован Златоусти својим колосалним умом тумачи Христову науку о праштању у беседи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим речима, безброј пута.
Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо сихоро, а хорос је простор. Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, места за нас. Срце нашега Господа никада није било без места за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ ! Ако се неко у наше дане и пред нашим очима на овај највеличанственији начин уподобљавао Богу, онда је то отац Амфилохије, Митрополит цетињски. Митрополит тога малог места које су прослављали велики људи и на чијој је страшној пољани одстојао овај горштак и смирени монах. Каква величанствена борба у наше време. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то неби било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе грехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледан у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје деце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио себе и учи нас, да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије.
Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слављеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим речима, делима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем веку познамо кроз твој живот пут богопознања, а да се у вечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством.
Каква величанствена борба у наше време. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то неби било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе грехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледаи у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје деце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио себе и учи нас, да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије.
Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слааљеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим ријечима, делима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем веку познамо кроз твој живот пут богопознања, а од се у вечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством.
извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com
Поштовани.
Шта је човек, да га се сећаш?
Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6)
Овако се давно запитао Псалмописац очаран неизрецивом тајном људске личности,а поновио Свети Апостол Павле задивљен испуњењем те тајне у личности Христа Богочовека. Зато је беседити о другом човеку увек тешко и надасве одговорно. Посебна је част али и одговорност говорити о личности г. Амфилохија, Митрополита Црногорско-приморског, и то данас када празнујемо јубилеј његовог тридесетогодишњег епископског служења у Цркви Христовој. Само пак помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним, од оних којих га истински воле до оних који га ненавиде. Велико је мноштво оних који о њему непрестано говоре, размишљају, суде и просуђују. Стога, говорећи пред вама, унапријед знам да ће много тога остати недоречено. Верујем да је животопис Митрополита Амфилохија свакоме од вас познат и зато вас нећу подсећати на оно што већ знате. Дозволите ми да из позиције поштоватеља покушам да искажем свој доживљај о данашњем слављенику.
Други одлучујући избор који је трајно обиљежио Мнтрополита јесте његово монаштво. Инспирисан својим старцима Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах послушан у свему Христу и Цркви. Зато кад год помеиемо његово име, као да смо изговорили риеч монах. Вероватно из те његове спремности да служи, и најдубљег смирења, који су првенствено плодови љубави, он добија дарове које одговорно умножава. Постаје свештенослужитељ олтара и отац многима. Очинство је једна од одлика његове личности, која постаје тако очигледна од оног тренутка када бива изабран и постављеи за Епископа Вршачког и целог Баната. Амфилохије своје владиковање разумева и живи као родитељство. Он почиње да рађа и одгаја нову децу чинећи их децом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно рађа љубав и поверење. Он једноставио и најискреније сведочи Човекољубивог Христа. Владичански двор, најлепша грађевина у Вршцу, седиште многих банатских епископа, његовим доласком постаје дом Милостивог Оца. Поред мноштва обавеза које има као епископ у епархији што је пре његовог доласка била без пастира, он сусреће, крштава, исповеда, теши и храни људе. Налази времена да саслуша свакога – од детета до старца. Разумије и грли сиромаха и богатог, најумнијег и незнатног, има огромну љубав, јер разумије најстрашније људске падове.
Поред свега тога, он постојано остаје монах и почиње око себе да окупља монаштво. Месић, древни банатски манастир, захваљујући његовом очинству постаје станиште бројних младих и образованих монахиња и као никад у својој историји постаје чувен. Из ове кошнице разројавају се многа сестринства и оживљавају многи манастири. Стога је данас већ сигурно да Митрополитовим руководством женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват. Након само шест година епископског служења у Банату историја те епархијс дели се на периоде пре, за време и после Владике Амфилохија.
Пошто је изабран за Митрополита Црногорско-приморског, на сопственој кожи је искусио оне библијске ријечи: „Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме“ (Мк.6.4).
Црна Гора је у последњс две деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку реч. Та реч је често неразумљива и болна, али лековита. Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и верника чија лица светле и радују широм тамне стварности времена и света у коме живимо? Пророк је одувек несхваћен али је поштован и ничије уши, сем оних који их затискују, не могу а да не чују његову реч. Није ли наш данашњи слављеник управо такав – несхваћен а ипак и итекако поштован и његова се реч чује и слуша? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали. Митрополит Амфилохије се никада није уплашио.То га је учинило, у овом свету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене које радо прима под своја орловска крила слободе
Митрополит је и песник. Пророк и песник, то је као да кажете храброст и нежност у једноме, песник рањеног, отвореног срца из кога капље крви и суза лију над Црном Гором ево већ деценијама. Али не лију узалуд него умивају Цриу Гору и заливају виноград који засади рука Господња, слично оној мајци Јанковић Стојана која сузама виноград залива дозивајући свога сина. Овај молитвеник дозива Сина Очевога, кога су зли виноградари избацили напоље и убили. Монах, пророк с пламеном молитвеном песмом, успева да призове Христа, а виноград зато расте и многи род доноси.
Митрополит Амфилохије је, дакле, уметник, а уметник је најсличније биће Творцу. Творац пак сваком бићу даје да буде друго, да буде оно што хоће, и воли свако биће отварајући му срце за слободу, за идентитет који љуби не мрзећи никога. Уметник као љубљени ствара бића која љубе; ако нико не љуби, он није менталитета нити богодоличног идентитета нашега Творца и Оца и Христа Сина и Духа Животодавца. Митрополит Црногорско – приморски је читавога свог живота свој ум и срце охристовљавао; рекао бих да је изабрао најбољи могући али и најхристоликији пут.
Наиме, још од малих ногу (Х)Ристо је одабрао пут смирења и праштања. Да, браћо и сестре, то је најтежи пут, јер он подразумева борбу са најтежим грехом, а то је злопамћење. Ако бисмо у најкраћем хтјели описати нашег оца и пастира који нас чува ево већ тридесет година, онда је то срце пуно праштања и без капи, без зрна злопамћења. Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи грех, а Свети Јован Златоусти својим колосалним умом тумачи Христову науку о праштању у беседи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим речима, безброј пута.
Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо сихоро, а хорос је простор. Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, места за нас. Срце нашега Господа никада није било без места за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ ! Ако се неко у наше дане и пред нашим очима на овај највеличанственији начин уподобљавао Богу, онда је то отац Амфилохије, Митрополит цетињски. Митрополит тога малог места које су прослављали велики људи и на чијој је страшној пољани одстојао овај горштак и смирени монах. Каква величанствена борба у наше време. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то неби било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе грехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледан у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје деце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио себе и учи нас, да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије.
Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слављеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим речима, делима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем веку познамо кроз твој живот пут богопознања, а да се у вечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством.
Каква величанствена борба у наше време. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то неби било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе грехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледаи у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје деце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио себе и учи нас, да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије.
Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слааљеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим ријечима, делима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем веку познамо кроз твој живот пут богопознања, а од се у вечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством.
извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com
Нема коментара:
Постави коментар