Претпостављам, ипак, да свако ко има ум признаје да за нас првенствено благо представља ученост, и не само ова најблагороднија и наша ученост која се, презирући сва украшавања и плодност речитости, хвата за јединствено спасење и лепоту која се созерцава умом, него и ученост спољашња, које се многи хришћани, не разумевши добро, гнушају као зле, опасне и од Бога удаљавајуће. Небо, земља, ваздух и све што је на њима се не смеју презирати због тога што су их неки људи лоше разумели, па су, уместо Богу, њима самим указали божанско поклоњење. Напротив, ми ћемо, окористивши се у њима оним што је добро за живот и благостање, избећи све опасно, и нећемо са безумницима твар супротстављати Творцу, него ћемо на основу творевине закључивати о Творцу, како божанствени Апостол говори: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2 Кор. 10,5). Исто тако за ватру, за храну, за гвожђе и за све остало се не може рећи да је било која од ових ствари сама по себи нити кориснија нити штетнија од свих других; то зависи од слободне воље оних који их употребљавају. Чак и међу гмизавцима има таквих који се могу употребити за припрему лековитих масти. Тако смо ми и из наука позајмили неке чињенице и сазнања, али и одбацили све што води ка демонима, ка заблудама и у дубину погибије. Ми смо из њих извлачили оно што је корисно чак и за само благочешће, кроз лошије научивши се бољем и немоћ њихову обративши у снагу и чврстину нашег учења. Због тога не треба омаловажавати образовање и ученост, као што о томе расуђују неки, него, напротив, треба признати за глупе и незналице оне који би, држећи се таквог мишљења, хтели да све виде сличним себи, како би у општем недостатку сакрили свој недостатак и избегли разобличење у незнању. Према томе, предложивши и утврдивши ово, почнимо да посматрамо живот Василијев.
Најраније детињство Василијево, под руководством великог оца, у чијем лицу је Понт предлагао општег наставника врлине, било је повијено пеленама и уобличено у најбоље и најчистије здање, које божанствени Давид прекрасно назива дневним и супротставља ноћном (Пс. 138,16). Под овим руководством чудесни Василије се обучава делу и речи, и они заједно у њему расту и садејствују једно другом. Он се не хвали неком тамо Тесалијском и планинском пећином као учионицом врлине, нити некаквим високомерним кентауром – учитељем њихових хероја, не учи се од њега да стрелама погађа зечеве, трчи за дивокозама, лови јелене, побеђује у тучама или да зналачки јаше коње, употребљавајући једног те истог и у својству коња и у својству учитеља, не храни се, као у баснама, мозговима јелена и лавова; него, напротив, изучава основни циклус наука и усавршава се у благочешћу; кратко речено, већ од првих лекција бива вођен ка будућем савршенству. Јер они који су успели у делу, запоставивши реч, или у речи, запоставивши дело, ни по чему се, како се мени барем чини, не разликују од једнооких, који трпе много нелагоде када сами гледају, а још већи стид када на њих гледају. Али зато онај који може да преуспе и у једном и у другом постаје човек са обе десне руке; такав може бити савршен, и у овом животу може да предокуша тамошње блаженство. Према томе, било је веома благотворно за Василија што је он у својој кући имао образац врлине; на њега се угледајући и сам је убрзо постао савршен. И као што можеш да видиш како ждребад и телад од рођења трче и скачу за својим матерама, тако је и он са ревношћу ждребета трчао за оцем и није заостајао за њим у узвишеним поривима врлине, него је, као на некој скици (ако је ово одговарајуће поређење) скицирао трагове будуће лепоте своје врлине, и исцртавао обрисе савршенства пре него што је наступило време савршенства.
И када се довољно обучио код куће, а како није смело да му промакне ништа добро и да ни у чему не заостане за марљивом пчелом, која са сваког цвета убира оно најкорисније, тада жури у Кесарију да похађа тамошње школе. Говорим ово о Кесарији чувеној и нашој (зато што је она и мени била руководитељица и наставница у словесним наукама), коју исто тако можемо назвати митрополијом наука, као што је можемо назвати и митрополијом градова који јој припадају и којима управља. Ако би неко њу лишио првенства у наукама, одузео би јој њено најбоље имање. Јер други градови се диче украсима друге врсте, или древним, или новим, да би, ја мислим, било о чему да се прича или имало шта да се види, али одличје Кесарије су науке, као што су то натписи на оружју или наслови причама.
А о ономе што следи нека причају исти они који су и учили Василија, и наслађивали се његовом ученошћу. Нека они посведоче: какав је он био пред учитељима, и какав пред вршњацима, како се са једним равњао, а друге надвисивао у сваком погледу, какву је славу за кратко време стекао и код простог народа и код најуваженијих грађана, откривајући у себи ученост већу од година, и чврстину карактера већу од учености. Он је био оратор над ораторима још пре него што је дошао до катедре софиста, философ над философима још пре слушања лекција из философије, а што је најважније – јереј хришћанима још пре свештенства. Колико су сви и у свему за њим заостајали! Словесне науке за њега су биле споредна ствар, и из њих је узимао само оно што је могло да помогне нашој мудрости, зато што је неопходно имати и снагу речи, како би се јасно могло изразити оно што се приказује уму. Јер мисао која се не искаже речју је покрет укоченог. А његова главна преокупација је била наша хришћанска мудрост, то јест одрешење од световних страсти, пребивање са Богом, по мери тога како је кроз доње он усходио према горњем и како је посредством онога што је непостојано и брзопролазно стицао оно што је постојано и што пребива вечно.
Извод из: Свети Григорије Богослов, Надгробно Слово Василију, Архиепископу Кесарије Кападокијске
извор: eparhija-zicka.rs
И када се довољно обучио код куће, а како није смело да му промакне ништа добро и да ни у чему не заостане за марљивом пчелом, која са сваког цвета убира оно најкорисније, тада жури у Кесарију да похађа тамошње школе. Говорим ово о Кесарији чувеној и нашој (зато што је она и мени била руководитељица и наставница у словесним наукама), коју исто тако можемо назвати митрополијом наука, као што је можемо назвати и митрополијом градова који јој припадају и којима управља. Ако би неко њу лишио првенства у наукама, одузео би јој њено најбоље имање. Јер други градови се диче украсима друге врсте, или древним, или новим, да би, ја мислим, било о чему да се прича или имало шта да се види, али одличје Кесарије су науке, као што су то натписи на оружју или наслови причама.
А о ономе што следи нека причају исти они који су и учили Василија, и наслађивали се његовом ученошћу. Нека они посведоче: какав је он био пред учитељима, и какав пред вршњацима, како се са једним равњао, а друге надвисивао у сваком погледу, какву је славу за кратко време стекао и код простог народа и код најуваженијих грађана, откривајући у себи ученост већу од година, и чврстину карактера већу од учености. Он је био оратор над ораторима још пре него што је дошао до катедре софиста, философ над философима још пре слушања лекција из философије, а што је најважније – јереј хришћанима још пре свештенства. Колико су сви и у свему за њим заостајали! Словесне науке за њега су биле споредна ствар, и из њих је узимао само оно што је могло да помогне нашој мудрости, зато што је неопходно имати и снагу речи, како би се јасно могло изразити оно што се приказује уму. Јер мисао која се не искаже речју је покрет укоченог. А његова главна преокупација је била наша хришћанска мудрост, то јест одрешење од световних страсти, пребивање са Богом, по мери тога како је кроз доње он усходио према горњем и како је посредством онога што је непостојано и брзопролазно стицао оно што је постојано и што пребива вечно.
Извод из: Свети Григорије Богослов, Надгробно Слово Василију, Архиепископу Кесарије Кападокијске
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар