Прича о веронауци је истовремено прича о нашој муци и историјској судбини при покушају да се избавимо из тог примитивизма и агресивности, при чему наилазимо на препреке, па чак и од министра просвете
Оно што се код нас зове веронаука, можда би било исправније рећи да је елементарно описмењавање одраслих. Треба имати на уму да постоје људи од 70 година који никада нису ушли у Цркву. Пола века је то било просрибовано место. Не знам шта би показала нека анкета колико људи зна шта је то Свето Писмо, шта је Нови и Стари Завет, зашто је сада 2016. година и од ког дана се те године броје. А чим је уведен овај елементарни курс да се људи - хришћани, у сред Европе описмене толико да знају шта је Црква, шта је у Цркви, како Црква изгледа, шта се у њој збива и ради, одмах су почеле велике приче о верском фанатизму, клерикализацији и све што иде уз упозорење за ту опасност и пошаст.
Идеја да се укине веронаука је жеља да се људи врате у мрак варварства и безбожништва који је трајао пола века, где су људи знали да је поп баксуз и да треба да се ухвате за дугме када наиђе.
И када је био уведен вишепартијски систем на небу и једнопартијски на земљи, и кад се могло веровати у орлове нокте, угљевље и у било коју празноверицу, само не у Бога, кад је паганство било популарно а хришћанство прокажено - у покушају да се некако приближимо свету и обавестимо бар новинаре о нечем што цео цивилизован свет зна, одједном је то постало спорно. Не каже се да се веронаука избаци у оним европским земљама у којима се одувек предаје, него у овој у којој је тек уведена. Тако да је та прича о веронауци истовремено прича о нашој муци и историјској судбини при покушају да се избавимо из тог примитивизма и агресивности, при чему наилазимо на овакве препреке, па чак и од министра просвете. Али ја не верујем да је министар просвете дошао на ту идеју. Неко је то њему рекао, а тај кој му је рекао, поручио му је - веронаука је за нас а ви не знате шта је то, према томе останите варвари што сте за нас увек и били.
Чини ми се да нисмо баш тако немоћни као што се често испоставља - данас сам видео да су верске заједнице једним устима протестовале против тог варварства. Сама та чињеница говори да то неће ни успети. Али сазнање да су дошли на ту идеју довољно говори како се мора бити будан и уместо да се боримо против неписмености и глупости, морамо да се боримо против такве просвете и такве памети. Ја мислим да деца у овој електронској ери више васпитавају своје родитеље, него што родитељи васпитавају децу. Они су култивисанији од својих родитеља и наставника. Станујем близу једне гимназије и сваког дана гледам како се ђаци крсте када пролазе поред цркве. А и путници који трамвајем пролазе, погледају и прекрсте се. Значи, народ је верски освешћен и никаква претња их не може застрашити.
ПРАВОСЛАВЉЕ, бр.1173, 1. фебруар 2016.
Оно што се код нас зове веронаука, можда би било исправније рећи да је елементарно описмењавање одраслих. Треба имати на уму да постоје људи од 70 година који никада нису ушли у Цркву. Пола века је то било просрибовано место. Не знам шта би показала нека анкета колико људи зна шта је то Свето Писмо, шта је Нови и Стари Завет, зашто је сада 2016. година и од ког дана се те године броје. А чим је уведен овај елементарни курс да се људи - хришћани, у сред Европе описмене толико да знају шта је Црква, шта је у Цркви, како Црква изгледа, шта се у њој збива и ради, одмах су почеле велике приче о верском фанатизму, клерикализацији и све што иде уз упозорење за ту опасност и пошаст.
И када је био уведен вишепартијски систем на небу и једнопартијски на земљи, и кад се могло веровати у орлове нокте, угљевље и у било коју празноверицу, само не у Бога, кад је паганство било популарно а хришћанство прокажено - у покушају да се некако приближимо свету и обавестимо бар новинаре о нечем што цео цивилизован свет зна, одједном је то постало спорно. Не каже се да се веронаука избаци у оним европским земљама у којима се одувек предаје, него у овој у којој је тек уведена. Тако да је та прича о веронауци истовремено прича о нашој муци и историјској судбини при покушају да се избавимо из тог примитивизма и агресивности, при чему наилазимо на овакве препреке, па чак и од министра просвете. Али ја не верујем да је министар просвете дошао на ту идеју. Неко је то њему рекао, а тај кој му је рекао, поручио му је - веронаука је за нас а ви не знате шта је то, према томе останите варвари што сте за нас увек и били.
Чини ми се да нисмо баш тако немоћни као што се често испоставља - данас сам видео да су верске заједнице једним устима протестовале против тог варварства. Сама та чињеница говори да то неће ни успети. Али сазнање да су дошли на ту идеју довољно говори како се мора бити будан и уместо да се боримо против неписмености и глупости, морамо да се боримо против такве просвете и такве памети. Ја мислим да деца у овој електронској ери више васпитавају своје родитеље, него што родитељи васпитавају децу. Они су култивисанији од својих родитеља и наставника. Станујем близу једне гимназије и сваког дана гледам како се ђаци крсте када пролазе поред цркве. А и путници који трамвајем пролазе, погледају и прекрсте се. Значи, народ је верски освешћен и никаква претња их не може застрашити.
ПРАВОСЛАВЉЕ, бр.1173, 1. фебруар 2016.
Нема коментара:
Постави коментар