Свети Владика Николај живи у српском народу

- Троструки јубилеј Светог Владике Николаја – 135 година од рођења, 60 од упокојења и 25 од преноса светих моштију у родни му Лелић сабрао је стотине Ваљеваца у Центар за културу, на Светониколајевску академију коју је приредило братство његове задужбине манастира Светог Николаја. Славословну беседу у част духовног дива српског рода произнео је песник и академик Матија Бећковић. Стихове Владике Николаја оживели су глумци Милош Лаловић, Ђорђе Теодосић и Зоран Ћосић. Музички печат академији дали су Удружење за очување традиције "Свети Георгије" из Бајмока, КУД "Ђердан" Ваљево, инструменталисти Марија Обрадовић (фрула), Владимир Обрадовић (хармоника) и свестране музичке уметнице, сестре Теодора и Анастасија Рафаиловић из Ваљева.

   Далеке 1881. године, на туциндан, у дому благородних домаћина Катарине и Драгомира Велимировића родио се малени Никола. Нико тад ни слутити није могао да је управо то новоређенче звезда која ће обасјати сеоце подно Маљена и учинити га значајном тачком на кугли земаљској. Када се саберу године од доласка на овај свет, одласка на онај и повратка у његову свету Србију, добијамо јубиларних 220, у које је сажето 2016 година од рођења Господа Христа са којим се Свети Николај поистовећивао откако је угледао свет. Јер, ко год се родио, родио се да слави Христово рођење, беседио је песник, мислилац и Ваљевац у срцу академик Матија Бећковић. Свети апостол Павле кличе:"Не живим ја, већ Христос у мени!" Управо у те речи ватреног проповедника стаје земни век "лелићког златоуста", украса српске светосавске Цркве, кроз ког је живео српски народ и у коме он сада живи. Јединац лелићког домаћина Драгомира, у ђачким данима, служио је по варошким кућама у Ваљеву, да би се школовати могао. Данас служи у свим српским домовима. Нема скита, испоснице, келије, као ни породичног дома у ком се не ори његова песма и не чује његово име, уз које нови боготражитељски нараштаји узрастају. Владика Николај није примљен у војску због уских груди. Снагом хришћанске љубави, проширио их је да у њих смести сав људски род. У њему је надахнуће пронашао и богомудрац и молитвеник ћелијски Свети Ава Јустин. Захваљујући двојици новопросијавших Божјих угодника, истакао је академик Матија Бећковић, Лелић и Ћелије постају нова Жича и Студеница, а Ваљево духовни центар и престоница Србије наших дана. Када о томе говоримо, сетимо се опомињућих речи Лујзе Мишић (удове Војводе Живојина Мишића), изречених након Другог светског рата, да српски народ "није више онај чији је војвода био Живојин Мишић". С тим у вези, академик Бећковић пита да ли је српски народ онај чији је официр био њен син мајор Александар Мишић, који је као ухапшеник спроведен у Ваљево? Онај, чији је игуман био Хаџи Рувим, а прота Матеја Ненадовић? Онај, чији су филозофи били Божидар Кнежевић и Бранислав Петронијевић? Најзад, да ли је српски народ онај чији је владика био Николај Велимировић, а архимандрит Јустин Поповић?

- Свети Владика Николај, због заслуга у Првом светском рату, назван је "трећа српском армијом". Михаило Пупин је записао:"Оно што је у средњем веку Свети Сава учинио за Србију пред иностранством, то је ових дана учинио Владика Николај пред Англосаксонцима почасним докторатом, који му је уручио Колумбија универзитет 1946. године, када је нацистички логор заменио изгнанством." На тој части честитали су му Краљ Петар Други, Слободан Јовановић и други истакнути Срби- подсетио је Матија Бећковић.

   Први пут у историји Српска Црква је морала да призна власт, која није признавала Бога. Пола века српска деца нису могла чути у школи да су Патријарха Гаврила (Дожића) и Владику Николаја окупатори одвели у злогласни логор Дахау из ког их је ослободила америчка војска. Српски народ је називан фашистичким, баш зато што се борио против фашизма и први у Европи устао против фашиста. Свети Николај молио се Господу за погашена српска огњишта и расејани српски народ по туђинама, која су се збила због удаљавања од Бога. У обраћању Светом Сави вапио је да Христа Господа умоли да се обожимо, сложимо и умножимо. Иако писане након Другог светског рата, ове молитве нису изгубиле на актуелности и данас, указује академик Бећковић. Четврт је века од преноса моштију Владике Николаја у његов завичај. Управо толико славимо велику победу светитеља и његове Цркве и народа. У аманету нам је и да чувамо Аву Јустина, синовца Николајевог Владику Јована Велимировића, Владику Лаврентија заслужног за објављивање његових књига, Патријарха Павла за чијег су столовања његов лик и дело канонизовани... Ваљевци и Ваљевке, радујте се, закључио је славословље у част највећег Србина после Светог Саве академик Матија Бећковић, један од најистакнутијих савремених српских духовних стваралаца, ваљевски гимназијалац баш као и Свети Владика Николај.
  У оквиру уметничког дела програма, посетиоци Светониколајевске академије уживали су у казивању беседа и стихова Владике Николаја и српској традиционалној музици и играма. Како је ово година јубилеја Владике Николаја, у ту част сабираћемо се изнова. За 3. мај ове године, заказано је "пресељење" у манастир Лелић, када братство његове задужбине прославља Пренос моштију Владике Николаја.
   По завршетку академије, у парохијском дому Храма Покрова Пресвете Богородице приређене су агапе. Том приликом Епископ ваљевски Г. Милутин, лелићки игуман архимандрит Авакум (Ђукановић) и сабрат протосинђел Георгије (Мићић) даривали су вредним иконама учеснике академије.

   Ј. Ј.
   извор: www.eparhijavaljevska.rs