Недеља православља је у Лондону литургијски прослављена пред највишим достојанственицима свих православних Цркава.
Тријумф православља је достојно и свечано обележен на вечерњој служби (у недељу, 20. марта) међу православном браћом у руској саборној Успењској цркви Московске патријаршије (67 Ennismore Gardens ).
Домаћин је био Архиепископ сурошки Јелисеј, (наследник чувеног митрополита Антонија Блума), а међу гостима су били и архиепископ Васељенске Патријаршије г. Григорије, митрополит Антиохијске Патријаршије г. Силуан, Епископ британско-скандинавски Српске Православне Цркве г. Доситеј, уз присутно руско, грчко, румунско, бугарско, грузијско, антиохијско и српско свештенство, свештенство Васељенске Патријаршије и многобројни верни народ.
На једном месту су били окупљени архијереји, свештеници и верни народ свих помесних Православних Цркава, а хор је певао на грчком, арапском, грузијском, румунском, руском, српском, црквено-словенском и енглеском језику. Била је то права Недеља Православља, не само у историјском и богословском смислу, већ и на сасвим конкретан начин: заједничким молитвеним окупљањем духовних предводника православних цркава у Великој Британији. Овај у руској цркви окупљен свеправославни црквени сабор показао је снагу и лепоту аутентичне хришћанске вере у једном од најважнијих центара западне цивилизације.
Пред очима присутних су се, Божјом Промишљу, широм отварала врата Западног Православља и у свему се осећао васељенски, католичански и универзални дух мисионарског проношења јеванђелске Благе Вести са Истока на Запад. И снага духовности, и лепота православног обреда, и надземаљски сјај богослужбених одежди, и анђеоска лепота икона, и васкрсни смисао отпеваних и изговорених молитви..., све је давало посебан оквир и непоновљиву атмосферу овом јединственом догађају. У сред лондонске гужве и једне од највећих метропола модерног света орила се древна Служба Божија, а наспрам таме секуларизма и безбожништва је распаљена благодатна луча православне светлости Истине.
Иконоборство је у хришћанском Костантиновом Царству побеђено пре тачно 1173. године, али је и те како присутно у нашем времену, шеснаесте календарске године трећег миленијума. Уз њега иде и идолопоклонство (као друго, само наизглед супротно лице исте духовне болести) и зато је толико важно подсећати се дубоког, надисторијског смисла победе Христове вере над погубним порицањем саме њене суштине.
Ову дужност и част, да проповеда пред овим и оваквим аудиторијумом добио је, од свих присутних, свештеник Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор др Лука Новаковић, старешина новоуспостављене српске парохије Светог Василија Острошког у Источном Лондону. И том приликом је, без околишања, подсетио све присутне: -Гнусно иконоборство је тајна безакоња, сатански нихилизам, мрзост опустошења, врата пакла, дух смрти и ништавила, а не само једна јерес. То је хула на Светог Духа и порицање оваплоћеног богочовечанског васкрсног тела, саме поенте вере православне. Иконоборство не признаје да је Господ наш Христос био потпуни Бог и потпуни човек, који се оваплотио од Деве Марије и Духа Светог – и васкрсао у телу... Иконоборачка јерес у себи садржи и све друге најгоре јереси и директно напада на Божију Промисао Спасења човека и света. И због тога - од свих победа правоверја над разним јересима - само је ова победа проглашена ”Победом Православља”... То је и најречитији доказ страхоте иконоборства, ђаволске преваре које није само ”напад на осликавање светитеља и поштовање икона”, већ подмукли удар на христологију и оваплоћеног Богочовека, удар на тело Христово и удар на Цркву... То је поновно распињање Спаситеља, ругање, шибање и забијање клинова у Његово тело – а, све то, наводно, ”у име Христово”...
Ова беседе је била наслоњена на ону чувену, од пре тачно сто година, Светог владике Николаја Велимировића и покушала је да, осим освртања на теолошку поенту победе над иконоборством, објасни то Христу верно (по цену живота) православље српског народа, које је вековима бранило границу хришћанства од насртаја ратничког ислама. Тиме се надовезао на садржај Николајеве беседе из 1916. године и објаснио је кроз осветљавање специфичног српског светосавља, нашег доприноса свеправославном Предању.
Др Лука Новаковић је у својој више него занимљивој проповеди (одржаној на енглеском језику, а након кратког увода на руском) објаснио и улогу и непроцењиви значај иконе Богородице Тројеручице коју је у српски народ и историју наше духовности унео управо Свети Сава, наш архиепископ у вечности. Такође је поменуо ону чувену, јавности не толико познату ”пловидбу у Византију” цвета енглеског хришћанског племства, непосредно након битке код Хестингса (када се, 1075. године, 235 бродова упутило на црноморске обале Византијског царства и тамо основало ”Нову Енглеску”), и још много тога једнако занимљивог...
Све ово је било право духовно освежење и више него корисно синергијско преплитање хришћанске историје и богословске мисли, а на начин православља ”српског стила и искуства”. Надамо се да ће отац Лука касније објавити ову своју необично оригиналну и снажну проповед, која је изазвала велику пажњу и братско интересовање свих присутних. Важно је вечне истине говорити увек на нов и свеж начин, у сталном покушају да се дотакне ”ум срца” верног народа, али и свих оних који се налазе на самом прагу вере, у личној потрази за Богом.
Извор: Српска православна парохија Светог Василија Острошког у Источном Лондону
Домаћин је био Архиепископ сурошки Јелисеј, (наследник чувеног митрополита Антонија Блума), а међу гостима су били и архиепископ Васељенске Патријаршије г. Григорије, митрополит Антиохијске Патријаршије г. Силуан, Епископ британско-скандинавски Српске Православне Цркве г. Доситеј, уз присутно руско, грчко, румунско, бугарско, грузијско, антиохијско и српско свештенство, свештенство Васељенске Патријаршије и многобројни верни народ.
На једном месту су били окупљени архијереји, свештеници и верни народ свих помесних Православних Цркава, а хор је певао на грчком, арапском, грузијском, румунском, руском, српском, црквено-словенском и енглеском језику. Била је то права Недеља Православља, не само у историјском и богословском смислу, већ и на сасвим конкретан начин: заједничким молитвеним окупљањем духовних предводника православних цркава у Великој Британији. Овај у руској цркви окупљен свеправославни црквени сабор показао је снагу и лепоту аутентичне хришћанске вере у једном од најважнијих центара западне цивилизације.
Пред очима присутних су се, Божјом Промишљу, широм отварала врата Западног Православља и у свему се осећао васељенски, католичански и универзални дух мисионарског проношења јеванђелске Благе Вести са Истока на Запад. И снага духовности, и лепота православног обреда, и надземаљски сјај богослужбених одежди, и анђеоска лепота икона, и васкрсни смисао отпеваних и изговорених молитви..., све је давало посебан оквир и непоновљиву атмосферу овом јединственом догађају. У сред лондонске гужве и једне од највећих метропола модерног света орила се древна Служба Божија, а наспрам таме секуларизма и безбожништва је распаљена благодатна луча православне светлости Истине.
Иконоборство је у хришћанском Костантиновом Царству побеђено пре тачно 1173. године, али је и те како присутно у нашем времену, шеснаесте календарске године трећег миленијума. Уз њега иде и идолопоклонство (као друго, само наизглед супротно лице исте духовне болести) и зато је толико важно подсећати се дубоког, надисторијског смисла победе Христове вере над погубним порицањем саме њене суштине.
Ову дужност и част, да проповеда пред овим и оваквим аудиторијумом добио је, од свих присутних, свештеник Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор др Лука Новаковић, старешина новоуспостављене српске парохије Светог Василија Острошког у Источном Лондону. И том приликом је, без околишања, подсетио све присутне: -Гнусно иконоборство је тајна безакоња, сатански нихилизам, мрзост опустошења, врата пакла, дух смрти и ништавила, а не само једна јерес. То је хула на Светог Духа и порицање оваплоћеног богочовечанског васкрсног тела, саме поенте вере православне. Иконоборство не признаје да је Господ наш Христос био потпуни Бог и потпуни човек, који се оваплотио од Деве Марије и Духа Светог – и васкрсао у телу... Иконоборачка јерес у себи садржи и све друге најгоре јереси и директно напада на Божију Промисао Спасења човека и света. И због тога - од свих победа правоверја над разним јересима - само је ова победа проглашена ”Победом Православља”... То је и најречитији доказ страхоте иконоборства, ђаволске преваре које није само ”напад на осликавање светитеља и поштовање икона”, већ подмукли удар на христологију и оваплоћеног Богочовека, удар на тело Христово и удар на Цркву... То је поновно распињање Спаситеља, ругање, шибање и забијање клинова у Његово тело – а, све то, наводно, ”у име Христово”...
Ова беседе је била наслоњена на ону чувену, од пре тачно сто година, Светог владике Николаја Велимировића и покушала је да, осим освртања на теолошку поенту победе над иконоборством, објасни то Христу верно (по цену живота) православље српског народа, које је вековима бранило границу хришћанства од насртаја ратничког ислама. Тиме се надовезао на садржај Николајеве беседе из 1916. године и објаснио је кроз осветљавање специфичног српског светосавља, нашег доприноса свеправославном Предању.
Др Лука Новаковић је у својој више него занимљивој проповеди (одржаној на енглеском језику, а након кратког увода на руском) објаснио и улогу и непроцењиви значај иконе Богородице Тројеручице коју је у српски народ и историју наше духовности унео управо Свети Сава, наш архиепископ у вечности. Такође је поменуо ону чувену, јавности не толико познату ”пловидбу у Византију” цвета енглеског хришћанског племства, непосредно након битке код Хестингса (када се, 1075. године, 235 бродова упутило на црноморске обале Византијског царства и тамо основало ”Нову Енглеску”), и још много тога једнако занимљивог...
Све ово је било право духовно освежење и више него корисно синергијско преплитање хришћанске историје и богословске мисли, а на начин православља ”српског стила и искуства”. Надамо се да ће отац Лука касније објавити ову своју необично оригиналну и снажну проповед, која је изазвала велику пажњу и братско интересовање свих присутних. Важно је вечне истине говорити увек на нов и свеж начин, у сталном покушају да се дотакне ”ум срца” верног народа, али и свих оних који се налазе на самом прагу вере, у личној потрази за Богом.
Извор: Српска православна парохија Светог Василија Острошког у Источном Лондону
Нема коментара:
Постави коментар