17. март 2016. године представља значајан и радостан дан у историји Православног богословског факултета Универзитета у Београду, као и наше помесне Цркве, пошто је тада у свечаној сали Ректората промовисано десет нових доктора теологије, који су своје студије успешно окончали у претходне две године.
Новопромовисани доктори у својим дисертацијама обрађивали су различите теме: Владан Таталовић и ђакон Небојша Тумара своја истраживања везали су за област библистике. Таталовић, доцент на Групи за библистику и продекан за наставу Православног богословског факултета, дисертацију под насловом Син Човечији у Јеванђељу и Откривењу Јовановом одбранио је 2014. под менторским оком епископа проф. др Иринеја Буловића. Повезујући на оригиналан начин различите егзегетске области он истиче откривалачку улогу израза Син Човечији у наративним и комуникативним плановима обеју истраживаних новозаветних књига. У свом раду Антрополошке претпоставке аскетског тумачења Светог Писма у ранорабинском јудаизму и раносиријском хришћанству (одбрањеном 2015. под менторством проф. др Родољуба Кубата), Тумара, ђакон при храму Светог Саве у Мелбурну, анализира полемику јеврејских и хришћанских заједница на просторима Месопотамије и открива начине на које се та полемика одвијала на пољу библијског текста. Показано је да се у обе културе Бог среће како у телу, тако и у Писму.
Две докторске дисертације проистекле су из истраживања на пољу литургике. Архимандрит Тихон Ракићевић, игуман Манастира Студенице, рад под насловом Олтарска преграда-иконостас од 4. до средине 17. века: историјски развој, символика, богословско значење, одбранио је 2014. године под менторским руководством проф. др Владимира Вукашиновића. Својим исцрпним истраживањем архимандрит Тихон је понудио свеобухватно објашњење значајног феномена иконостаса, обративши пажњу на све релевантне изворе, али и основне категорије литургијске символике, као и теологије храма и слике. Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Литургику ПБФ, у дисертацији под насловом Хлеб и вино као евхаристијска жртва, писаној под менторством проф. др Ненада Милошевића и одбрањеној 2014. године, темељно је сагледао порекло и настанак хлеба и вина као и њихову улогу у обредном изразу човека. Посебан значај ове дисертације огледа се у проучавању бројних извора, али и ауторовим синтетичком разумевању историјских и телетургијских одлика развоја хришћанског жртвоприношења.
Три рада експлицитно се баве анализом учења савремених теолога: Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић), који се поред архипастирског бави и литерарним радом, у својој дисертацији Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју је одбранио 2014. код ментора проф. др Владана Перишића, излаже идеју релационе онтологије најеминентнијег савременог православног богослова и показује да је она темељна нит која се провлачи кроз све аспекте његовог учења. Марко Вилотић, доцент на Групи за хришћанску философију и религиологију Православног богословског факултета, у свом раду Теологија као трансцендентална антропологија у делу Карла Ранера, одбрањеном 2015. такође под менторством проф. Перишића, анализирао је централни пројекат најважнијег римокатоличког теолога ХХ века, Карла Ранера, закључивши да идеја повезивања теолошког учења са темељним човековим искуствима може бити добар путоказ у покушају да се вера Цркве учини пријемчивом савременом човеку. Андреј Јефтић, асистент на Групи за патрологију ПБФ, своју дисертацију Рецепција Светих Отаца у дјелу Томаса Ф. Торенса: патристичка теологија и савремена наука (одбрањену 2016, под менторством проф. Перишића), посветио је покушају једног од најважнијих теолога 20. века, Томаса Ф. Торенса, да (на начин сродан идејним оквирима неопатристичке синтезе) на темељима теологије Светих Отаца осмисли однос теологије и науке. Демонстрирајући позитивне и негативне аспекте Торенсовог пројекта, Јефтић је указао на оне увиде од којих савремена православна теологија може имати нарочиту корист.
Како за патристику, тако и за систематску (савремену) теологију значајни су и радови презвитера Александра Ђаковца и ђакона Здравка Јовановића. Ђаковац, доцент на Катедри за догматику ПБФ, у својој тези под насловом Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима Исповедника (одбрањеној 2014. под менторством епископа др Игнатија Мидића) бавио се у Православној цркви веома актуелном проблематиком односа онтологије и етике, посебно из угла Светог Максима, показавши, поред осталог, да етика нема свој извор у спољашњем ауторитету, већ у догађају евхаристијског заједничарења. Јовановић, доцент на групи за Патрологију ПБФ, писао је на тему Патристичко разумевање појма „апостолско прејемство“ и његова релевантност за савремену теолошку мисао (рад одбрањен 2014, под менторством проф. Перишића). У својој дисертацији он је темељно анализирао значење, за Цркву веома значајног, појма апостолског прејемства, показавши да се он никако не сме везивати искључиво за једну (епископску) службу у Цркви, већ се ради о одлици која карактерише целокупну заједницу.
Веома интересантна у савременом друштвеном контексту је и тема којом се бавио презвитер Зоран Деврња, доцент на Групи за практичну теологију ПБФ, Теолошка анализа људских права и њихова рецепција у хришћанској Цркви (рад одбрањен 2014. под менторством проф. др Зорана Крстића). Износећи богословску анализу (и за друге друштвено-хуманистичке дисциплине веома занимљиве) идеје људских права, Деврња долази до закључака да хришћанска теологија може много помоћи побољшању живота савременог човека.
Појава ових дисертација, а још више њихових аутора, нових, младих доктора теолошких наука, битно је обогатила српску богословску мисао. Посебно радује чињеница да су теме свих дисертација одабране тако да су релевантне за практични живот Цркве, те да могу бити од користи у сусрету са изазовима који се намећу у свакодневном пастирском раду. Надамо се да ће се оваква тенденција наставити и да ће број доктора богословских наука који се стављају на располагање нашој Цркви у будућности све више расти.
извор: www.bfspc.bg.ac.rs
Две докторске дисертације проистекле су из истраживања на пољу литургике. Архимандрит Тихон Ракићевић, игуман Манастира Студенице, рад под насловом Олтарска преграда-иконостас од 4. до средине 17. века: историјски развој, символика, богословско значење, одбранио је 2014. године под менторским руководством проф. др Владимира Вукашиновића. Својим исцрпним истраживањем архимандрит Тихон је понудио свеобухватно објашњење значајног феномена иконостаса, обративши пажњу на све релевантне изворе, али и основне категорије литургијске символике, као и теологије храма и слике. Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Литургику ПБФ, у дисертацији под насловом Хлеб и вино као евхаристијска жртва, писаној под менторством проф. др Ненада Милошевића и одбрањеној 2014. године, темељно је сагледао порекло и настанак хлеба и вина као и њихову улогу у обредном изразу човека. Посебан значај ове дисертације огледа се у проучавању бројних извора, али и ауторовим синтетичком разумевању историјских и телетургијских одлика развоја хришћанског жртвоприношења.
Три рада експлицитно се баве анализом учења савремених теолога: Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић), који се поред архипастирског бави и литерарним радом, у својој дисертацији Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју је одбранио 2014. код ментора проф. др Владана Перишића, излаже идеју релационе онтологије најеминентнијег савременог православног богослова и показује да је она темељна нит која се провлачи кроз све аспекте његовог учења. Марко Вилотић, доцент на Групи за хришћанску философију и религиологију Православног богословског факултета, у свом раду Теологија као трансцендентална антропологија у делу Карла Ранера, одбрањеном 2015. такође под менторством проф. Перишића, анализирао је централни пројекат најважнијег римокатоличког теолога ХХ века, Карла Ранера, закључивши да идеја повезивања теолошког учења са темељним човековим искуствима може бити добар путоказ у покушају да се вера Цркве учини пријемчивом савременом човеку. Андреј Јефтић, асистент на Групи за патрологију ПБФ, своју дисертацију Рецепција Светих Отаца у дјелу Томаса Ф. Торенса: патристичка теологија и савремена наука (одбрањену 2016, под менторством проф. Перишића), посветио је покушају једног од најважнијих теолога 20. века, Томаса Ф. Торенса, да (на начин сродан идејним оквирима неопатристичке синтезе) на темељима теологије Светих Отаца осмисли однос теологије и науке. Демонстрирајући позитивне и негативне аспекте Торенсовог пројекта, Јефтић је указао на оне увиде од којих савремена православна теологија може имати нарочиту корист.
Како за патристику, тако и за систематску (савремену) теологију значајни су и радови презвитера Александра Ђаковца и ђакона Здравка Јовановића. Ђаковац, доцент на Катедри за догматику ПБФ, у својој тези под насловом Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима Исповедника (одбрањеној 2014. под менторством епископа др Игнатија Мидића) бавио се у Православној цркви веома актуелном проблематиком односа онтологије и етике, посебно из угла Светог Максима, показавши, поред осталог, да етика нема свој извор у спољашњем ауторитету, већ у догађају евхаристијског заједничарења. Јовановић, доцент на групи за Патрологију ПБФ, писао је на тему Патристичко разумевање појма „апостолско прејемство“ и његова релевантност за савремену теолошку мисао (рад одбрањен 2014, под менторством проф. Перишића). У својој дисертацији он је темељно анализирао значење, за Цркву веома значајног, појма апостолског прејемства, показавши да се он никако не сме везивати искључиво за једну (епископску) службу у Цркви, већ се ради о одлици која карактерише целокупну заједницу.
Веома интересантна у савременом друштвеном контексту је и тема којом се бавио презвитер Зоран Деврња, доцент на Групи за практичну теологију ПБФ, Теолошка анализа људских права и њихова рецепција у хришћанској Цркви (рад одбрањен 2014. под менторством проф. др Зорана Крстића). Износећи богословску анализу (и за друге друштвено-хуманистичке дисциплине веома занимљиве) идеје људских права, Деврња долази до закључака да хришћанска теологија може много помоћи побољшању живота савременог човека.
Појава ових дисертација, а још више њихових аутора, нових, младих доктора теолошких наука, битно је обогатила српску богословску мисао. Посебно радује чињеница да су теме свих дисертација одабране тако да су релевантне за практични живот Цркве, те да могу бити од користи у сусрету са изазовима који се намећу у свакодневном пастирском раду. Надамо се да ће се оваква тенденција наставити и да ће број доктора богословских наука који се стављају на располагање нашој Цркви у будућности све више расти.
извор: www.bfspc.bg.ac.rs
Нема коментара:
Постави коментар