ЧЕТВОРИЦА ИЗ КАПЕРНАУМА И МИ

   Четворица пријатеља који се пењу на кров куће у којој Христос проповеда, раскопавају кров да би спустили свог болесног, одузетог пријатеља пред Господа с вером да ће га Он исцелити.
Какав дирљив и чист пример вере.
   Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!
   И пред свима окупљенима Исус опрости одузетом грехе. Затим му заповеди да устане и однесе своју лежаљку кући. Опростити неком све грехе... Зар је то веће чудо него исцелити одузетог? Морамо мало да обрнемо своју материјалистичку перспективу. По последицама – можда и јесте веће чудо.
   Човек коме су сви греси опроштени, у присуству Бога испуњен је толиком благодаћу да му ништа више ни не треба. Бог га у потпуности испуњава. Макар на кратко. Наравно, како се живот наставља, убрзо ћемо пожелети да се изборимо са физичким, социјалним ограничењима. Христос исцељује одузетог. То мање али видљиво чудо на окупљене моћније делује.

   Уосталом пријатељи, једноставни, добри људи, због тога су и дошли. Због тога се попели на кућу, развалили кров. Направили русвај, спуштајући на конопцима одар са болесним пријатељем. Нису мислили да ли ће некога да узнемире, шта ће да покваре. Руковођени су искреном добром намером и великом вером. А не јеврејским бон-тоном тог времена. И ништа им није тешко. Царство Божије силом се задобија! Христос прво даје оно што је најважније. Чисти мученог човека. Ослобађа га од греха. Отвара га за Божје присуство. Лекција за вечност.
   А како да овај догађај од пре две хиљаде година повежемо са нашом стварношћу? Шта да радимо? Зашто ми нисмо као пријатељи из Капернаума па да Христос види и нашу веру? Да и нас у нечему услиши? Како ми данас да будемо као та четири пријатеља из Капернаума? Време је сасвим друго. Христа чекамо, али га не додирујемо. Само чекамо и молимо се. Што онда уопште целивамо икону Христову ако не можемо Христа да додирнемо? Што се причешћујемо ако мислимо да то није додир са Богом, да то није упијање Бога у себе?
   Ми који се окупљамо на Литургији долазимо у цркву. И сваке недеље желимо да се нађемо у препуној цркви. Али долазимо мирно, уредно. Немамо потребе да идемо преко крова, нећемо сад да правимо циркус од цркве. Зашто су уопште пријатељи са несрећним човеком морали на кров? Нису могли да уђу од гужве. Нису само они хтели близу Христу. А данас је таква гужва у црквама реткост. Само на велике празнике ако и тада. И колико ће још...
   Шта нам је данас чинити? А да Христос препозна нашу веру, као што је препознао веру четворице из Капернаума? Да нас у нечему услиши. Па, да пођемо од оног најважнијег што је Христос прво дао несрећном човеку! Опроштај, очишћење од грехова, чисту благодат..
   Колико људи знамо којима је ово неопходно. Коме, уствари, није? Колико свако од вас зна људи којима би пожелео да дође у цркву, на литургију. Да учествује и добије макар мало благодати коју памти свако од нас или се она у њема редовно обнавља. Али људи су компликовани. Знам човека, добар је, али тежак. Не могу ја сам да га доведем у цркву. Неће. Смета му ово, смета му оно...
   Ни узетог човека у Капернауму није могао један човек да донесе у кућу у којој је Исус проповедао. Нису могла чак ни двојица. И он је био тежак. Била су потребна четворица. Хајде онда тако. На трагу оног – где су два или три окупљена у моје име... Ако се за сваку литургију по четворо од вас организују да донесу, доведу у цркву једног потребитог али тешког, колико ће потрајати пре него што ће нам свака црква нити мала. Ускоро нећемо моћи да уђемо на врата, па ћемо морати преко крова. И да разваљујемо ако се мора. А ни проте се неће љутитити. Јер ће све то заједно бити чудо Христово.
   Кад говоримо једни другима да ништа не можемо да урадимо – да ли говоримо истину? Или само допуштамо малодушности да нађе једно од безбројних опарвадања за нечињење. Пажљиво слушајмо Христове поуке. Пажљиво закључујмо на основу јеванђеоских прича. Нису оне ту да нас забаве, него да нас поуче, да нам дају путоказе.
   Руски патријарх Кирил рекао је да је најважнији задатак Цркве у 21-ом веку мисија. Да бисмо одговорили Христовом позиву који је свако од нас добио на посебан начин, пред нама је да предајемо другима оно што смо добили. Да се молимо, да се поправљамо – ево нам и поста у коме улазимо у нову брзину, нови интензитет подвига на који смо позвани. Друга је недеља, већ. Брзо ће проћи и то до страсне седмице, а срамота је да ништа сами са собом и сви заједно не урадимо. Ширимо цркву, ширимо љубав Христову, постанимо одговорни и зрели хришћани, не можемо стално бити само размажена и стидљива деца Божија. То је задатак на који смо позвани- последња заповест коју нам је Христос пре Вазнесења оставио. А колико ћемо тиме помоћи свом збуњеном и несрећном народу, одузетим од безнађа људима које волимо – не треба посебно ни да подсећамо. Ни на то колико ћемо ми бити испуњенији.

   ђакон Ненад Илић