Злата Коцић, РАСПЕТИ ПЕТАК

ИЗНОВА

Кад још и копље међу ребра –
и из мојих бризну. Али по скидању,
ужаснух се: не слива ли се – и од руке моје?
Јер, овога презрех, а пљувачка – на Тебе,
на онога разгневих се, а бразготина – по Теби,
овима суд помислих, а клин – кроз длан Твој.
Руке раширим, тако се сетим.
Тако понесем, као Симон.
Ништа за себе не молећи,
но да издржиш то распињање
непрекидно: у свакоме и од сваког
изнова.

ОДУШАК

У дану погребења, мук.
Једино клепала. Бију. Боли.
Звонар пустио конопе: други ритам
оглашава. Откуцаје из груди. Мајчиних.
Уздах пустио, узде: тутњи коњица;
руку пустио: души одушка;
сузу пустио, тврду: она то
одскакује, туче. Туче.

ПЛАТНА

Господе, за ово чувах
платна нежна.
Није достојан
мој бели папир
рана Твојих.
Преболи, добри мој,
Устани. Избели.

Из књиге Бело пуле
извор: Каленић, бр.2, 2018.