Васкрсли у Емаусу

   Има и добрих људи који мисле да да са Богом могу директно да успоставе контакт, кад год то желе, да им за то није потребна Црква. Неки од њих су саблажњени лошим свештеницима или верницима које су сретали, па не желе да се узмућују тамо где су пошли по мир. Неки су иако добри - једноставно лењи. Па налазе интелектуална оправдања за свој неодлазак на Литургију. А неки се просто инате са Богом, као деца.
   У јеванђељу које се чита на Васкршњи уторак, кад обично мало људи због својих послова и успева да дође у храм на Литургију, описан је догађај који нам говори о суштини Цркве и о нашем односу са Богом.

   Док узбуђено коментаришу противречне вести и све гласнија сведочења о Христовом васкрсењу, двојици ученика на путу за Емаус придружи се сам васкрсли Исус, али га они не препознају. Он им објашњава о чему се заиста ради у свим драматичним догађајима којима су били сведоци. Они га, пошто су им се срца загрејала Његовим речима, још увек не препознајући га, зову да са њима вечера.
И тек кад Он преломи за трпезом хлеб и пружи им њима се отворе очи и они га препознају. У одјеку оних речи са Тајне вечере "Ово је моје тело... ово је моја крв".
И чим га препознају он за њих постаде невидљив!
Баш као што се дешава нама на свакој Литургији. Разгоре нам се срца, препознамо Христа при причешћу, али Он до свог Другог доласка који нам је обећао остаје за нас невидљив.
   Васкрслог Христа не можемо препознати сем тамо где се ломи и раздаје као Хлеб живота. А ако га не препознамо, знамо ли коме се обраћамо, с киме разговарамо? Са собом самима, са својим пројекцијама, непознатим духовним силама?...
Не значи то да нам се Он не може јавити и на друге начине, али те начине не можемо да бирамо ми, него само Он.
   Због тога бирамо оно што је у нашој моћи и на шта смо позвани. Иначе нам прете замке гордости.

   Христос васкрсе!

   о. Ненад Илић