Разумевање историје, уочавање веза између догађаја, појава и личности траже од сваког човека снажну веру и одређени интелектуални напор. Ово се посебно уочава у историјским догађајима средњевоковног периода. Зато се у тумачењима Косовског боја, жртвовања Светог кнеза Лазара и подвига косовских јунака проналазе многобројне идеолошке заблуде , примера ради „Срби славе своје поразе“ или „Срби су после Косова пали под турску власт“. Поређењем животних путева кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана, поређењем Моравске Србије и Деспотовине Лазаревића и Бранковића историја учи да је Лазарево испуњење завета Светог Симеона (Стефана Немање) добило пуни смисао у време светих српских деспота, Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Историја сведочи о Васкрсу српске државе након косовског страдања и зато се Видовдански судар два света може разумети једино ако се посматра као тријумф неуништивог над уништивим, и ако се српска историја уз огромно поштовање према жртвама сагледава као победа вечног живота над смрћу.
Прворазредну улогу у очувању немањићког, државног наслеђа и јачању ауторитета Српске цркве имао је кнез Лазар Хребељановић. Ожењен књегињом Милицом, из светородне династије Немањића, кнез Лазар је држао под својом влашћу „читаво Поморавље, рудничка места Ново Брдо и Рудник, град Ужице, Мачву и Браничево, све до Саве и Дунава“. Његов престони град био је Крушевац, а као велики ктитор многих цркава и манастира био је достојан наследник немањићке Србије, односно „у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Србљем и Подунавља, Стефан кнез Лазар“. Харизма кнеза Лазара била је неспорно уважавана међу државним и црквеним великодостојницима још од 1375. године, када је владар Моравске Србије био један од главних иницијатора коначног помирења Цариградске и Пећке патријаршије. Светогорски монаси толико су поштовали личност Лазара Хребељановића, да је он „био омиљенији него ли други српски владари, а народна традиција је његове идеале највише приближила црквеним идеалима“. Моравска Србија, којом је владао српски кнез, пружала је 70-их година XIV века уточиште многим одбеглим монасима са Истока, а за препород монашког живота у српској држави посебно су значајни синаити, названи тако по свом учитељу и предводнику Григорију Синаиту. Северни делови државе кнеза Лазара постали су уочи Косовског боја најсигурније место за бројно монаштво које је бежало пред нападима Турака-Османлија. Симбол јачања монашког духа представљао је ставропигијални манастир Ждрело у Горњаку на реци Млави, у којем се подвизавао Григорије Синаит – Млађи, заслужан за преданост тадашњих калуђера, строгом, отшелничком начину живота. Манастир Жича, подручје Епархије жичке и део властелинства Пећко-жичке патријаршије који је гравитирао према задужбини краља Стефана Првовенчаног, нашли су се у границама државе кнеза Лазара Хребељановића. Обнављање Жиче као старог архијерејског седишта и центра црквених збивања повезано је са чињеницама да, у односу на Пећку патријаршију, манастир још није био изложен турским нападима, да се налазио у централном делу територија под влашћу кнеза Лазара и да је Спиридон (1379-1389) први патријарх, после Јоаникија, чији је боравак у манастиру јасно потврђен у изворима. Наиме, 2.марта 1382. године, на црквено-државном сабору у манастиру Жичи, у присуству кнеза Лазара и патријарха Спиридона, издата је повеља о оснивању манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и његовог сина Данила. Повеља о монашким правилима у манастиру и успостављању властелинства Дренче, са свим „рекама, селима, засељима и међама“ састављена је „вь Моравє мјестје рєкомјемь Жича, вь храмје Свєтаго Вьзнєсеніа предь всєосвєштєнјеишимь патріархомь срьпскимь кирь ≈ Спиридономь, и предь всємь зборомь вєликиє црьквє“.
Повеља о манастиру Дренчи само је једна у низу повеља којима је посведочено заједничко деловање српског кнеза и патријарха. У периоду од 1379. до 1389. године, кнез Лазар је издао повеље манастиру Ждрело (1379), манастиру Хиландару (1380) и Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Ибру (1387), а нешто касније и је потврдио и патријарх Спиридон. Избор манастира Жиче као места где се доносе важне одлуке, говори о настојањима кнеза Лазара Хребељановића и патријарха Спиридона да обнове и оснаже државно-црквену традицију немањићке Србије.
Усклађеност између световне и духовне власти уочи Косовске битке, која се у многим догађајима пројављује преко блиске сарадње између кнеза Лазара и патријарха Спиридона, упућује на закључак да се у тешким временима за Србију водило рачуна о спровођењу симфоничног обрасца у руковођењу државно-црквеним пословима, утемељеног у време краља Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве. За оживотворење немањићког идеала, Жича је имала непроцењиво важно место. Сасвим је сигурно да је пред Косовски бој, прво седиште Архиепископије, уз Пећку патријаршију, место честих боравака српског патријарха и одржавања сабора.
Видовданска мученичка смрт кнеза Лазара и упокојење патријарха Спиридона, 11. августа 1389. године, оставили су и државу и цркву, у временском року од непуна два месеца, без две личности од највишег ауторитета и прекинули краткотрајну ренесансу немањићких државотворних стремљења. Књегиња Милица и њени синови, Стефан и Вук, били су принуђени да успоставе сарадњу с Турцима, док је на патријаршијски трон по други пут дошао Јефрем, али само привремено до избора новог патријарха. У сложеним политичким приликама после Косовског боја, Лазаревићи су настојали да учврсте ауторитет врховне власти покушавајући да одрже континуитет државно-правних традиција из периода Немањића.
Када је у питању однос између државе и цркве после Косовског боја, треба имати у виду подељеност територија између Лазаревића и Бранковића. Обласни господари имали су несумњиво утицај на црквену организацију, а добијали су истовремено подршку од надлежних митрополита и епископа. Пећки епископ Марко састављач Житија и Службе Светог патријарха Јефрема навео је податак о младом Стефану кнезу (Лазаревићу) који је сазвао сабор у Жичи, због тога што је овај манастир био на заклоњеном месту и што је манастир Пећка патријаршија био у држави Вука Бранковића. Сабором који је сазван у Жичи, као „духовном центру“ државе Лазаревића враћена је у нормалне оквире стара установа сабора. Иако на изборном сабору у Жичи није учествовао Вук Бранковић, „архијереји и игумани из његове државе су без сумње дошли“. Избор Данила III за српског патријарха, вратио је веру у нераскидиво јединство Цркве, која је и поред многобројних тешкоћа показала да је изнад подела водећих личности тадашњих владарских породица.
Померање центра црквеног живота према северним крајевима, започето у време кнеза Лазара Хребељановића, наставило се за владавине деспота Стефана Лазаревића (1402-1427). Манастири Дренча, Нова Павлица, Љубостиња, Каленић, донекле и Раваница и Манасија, својом близином седишту прве српске Архиепископије сведочили су о обнављању значаја манастира Жиче.
Описујући повратак деспота Стефана из Ангорске битке у отаџбину, Константин Филозоф је истакао „да се приближавао пределима, где је прва архиепископија српска“. Доба деспота Стефана Лазаревића испуњено је необичном пуноћом црквеног живота, ренесансом ктиторске делатности и неговањем истинских животних вредности. О том духовном и културном преображају јасно говори Константин Филозоф: И свака непобожност би згажена и устраши се, одсекоше се руке оних који су чинили неправду и које се простиру на зло, а правда је процветала и плод носила (рађала). Не изгоњаше брзи спорога, нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор… А сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе и удивљени побожношћу, а сви један према другом (понашали су се) са добрим редом и добрим стидом…“. Игуман манастира Дечани и аутор црквено-књижевних састава, Григорије Цамблак, такође је приметио: „ У којој области реци ми има толико манастира и тако великих и славних?.Где је толико архијереја, где усрдност Богу и божанским стварима“. Као симбол монашког подвижништва и непроцењивог књижевног стваралаштва сијају великом силом у ово време два манастира, Љубостиња и Ресава (Манасија), задужбине монахиње Јевгеније (књегиње Милице) и њеног сина деспота Стефана Лазаревића. Ту се стварају највреднија дела старе српске књижевности. У преписивању и исправљању књига учествовали су тада многи учени људи међу монасима, световним свештеницима и световњацима – ђацима, како су себе називали. Близу Храма Успења Пресвете Богородице у Љубостињи, монаси Доситеј и Мојсеј превели су 1418.године „четири књиге Царства из грчких књига на српске“, док је поп кир Венедикт преводио „са јеладског на наш језик словенски“ Шестоднев Светог Јована Златоустог, у „пустињи“ близу манастира Љубостиње.
Српска држава је у првим деценијама XV века доживела прави културни и духовни препород. Темељи истинске српске ренесансе постављени су у време кнеза Лазара Хребељановића и његове жене, књегиње Милице. Породица која је изнедрила Стефана, Мару, Јелену и Оливеру пренела је и учврстила наслеђе светородне династије Немањића. Да српска држава није доживела пораз 1389. године, сведоче многобројна дела посткосовских личности. Из неуништивог и бесмртног подвига Светих косовских витезова њихови наследници стварали су непроцењиво духовно богатство. Књижевна дела Похвала кнезу Лазару, Живот деспота Стефана Лазаревића, Слово љубве , Служба и житије светог кнеза Лазара, Житије Стефана Дечанског, манастири Љубостиња, Манасија и Каленић, изградња београдске и смедеревске тврђаве и објављивање Рударског Законика у Новом Брду представљају доказе о „златном добу“ Србије после Косовског боја. Зато нам упознавање и разумевање доба кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића преображавају песимистични и догматско рационалистички поглед на историју, стварајући јаку веру у смисао Видовданског страдања.
Др Драгољуб Даниловић
Објављено у: Жички благовесник, јул-септембар 2018.
извор: eparhija-zicka.rs
Прворазредну улогу у очувању немањићког, државног наслеђа и јачању ауторитета Српске цркве имао је кнез Лазар Хребељановић. Ожењен књегињом Милицом, из светородне династије Немањића, кнез Лазар је држао под својом влашћу „читаво Поморавље, рудничка места Ново Брдо и Рудник, град Ужице, Мачву и Браничево, све до Саве и Дунава“. Његов престони град био је Крушевац, а као велики ктитор многих цркава и манастира био је достојан наследник немањићке Србије, односно „у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Србљем и Подунавља, Стефан кнез Лазар“. Харизма кнеза Лазара била је неспорно уважавана међу државним и црквеним великодостојницима још од 1375. године, када је владар Моравске Србије био један од главних иницијатора коначног помирења Цариградске и Пећке патријаршије. Светогорски монаси толико су поштовали личност Лазара Хребељановића, да је он „био омиљенији него ли други српски владари, а народна традиција је његове идеале највише приближила црквеним идеалима“. Моравска Србија, којом је владао српски кнез, пружала је 70-их година XIV века уточиште многим одбеглим монасима са Истока, а за препород монашког живота у српској држави посебно су значајни синаити, названи тако по свом учитељу и предводнику Григорију Синаиту. Северни делови државе кнеза Лазара постали су уочи Косовског боја најсигурније место за бројно монаштво које је бежало пред нападима Турака-Османлија. Симбол јачања монашког духа представљао је ставропигијални манастир Ждрело у Горњаку на реци Млави, у којем се подвизавао Григорије Синаит – Млађи, заслужан за преданост тадашњих калуђера, строгом, отшелничком начину живота. Манастир Жича, подручје Епархије жичке и део властелинства Пећко-жичке патријаршије који је гравитирао према задужбини краља Стефана Првовенчаног, нашли су се у границама државе кнеза Лазара Хребељановића. Обнављање Жиче као старог архијерејског седишта и центра црквених збивања повезано је са чињеницама да, у односу на Пећку патријаршију, манастир још није био изложен турским нападима, да се налазио у централном делу територија под влашћу кнеза Лазара и да је Спиридон (1379-1389) први патријарх, после Јоаникија, чији је боравак у манастиру јасно потврђен у изворима. Наиме, 2.марта 1382. године, на црквено-државном сабору у манастиру Жичи, у присуству кнеза Лазара и патријарха Спиридона, издата је повеља о оснивању манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и његовог сина Данила. Повеља о монашким правилима у манастиру и успостављању властелинства Дренче, са свим „рекама, селима, засељима и међама“ састављена је „вь Моравє мјестје рєкомјемь Жича, вь храмје Свєтаго Вьзнєсеніа предь всєосвєштєнјеишимь патріархомь срьпскимь кирь ≈ Спиридономь, и предь всємь зборомь вєликиє црьквє“.
Усклађеност између световне и духовне власти уочи Косовске битке, која се у многим догађајима пројављује преко блиске сарадње између кнеза Лазара и патријарха Спиридона, упућује на закључак да се у тешким временима за Србију водило рачуна о спровођењу симфоничног обрасца у руковођењу државно-црквеним пословима, утемељеног у време краља Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве. За оживотворење немањићког идеала, Жича је имала непроцењиво важно место. Сасвим је сигурно да је пред Косовски бој, прво седиште Архиепископије, уз Пећку патријаршију, место честих боравака српског патријарха и одржавања сабора.
Видовданска мученичка смрт кнеза Лазара и упокојење патријарха Спиридона, 11. августа 1389. године, оставили су и државу и цркву, у временском року од непуна два месеца, без две личности од највишег ауторитета и прекинули краткотрајну ренесансу немањићких државотворних стремљења. Књегиња Милица и њени синови, Стефан и Вук, били су принуђени да успоставе сарадњу с Турцима, док је на патријаршијски трон по други пут дошао Јефрем, али само привремено до избора новог патријарха. У сложеним политичким приликама после Косовског боја, Лазаревићи су настојали да учврсте ауторитет врховне власти покушавајући да одрже континуитет државно-правних традиција из периода Немањића.
Када је у питању однос између државе и цркве после Косовског боја, треба имати у виду подељеност територија између Лазаревића и Бранковића. Обласни господари имали су несумњиво утицај на црквену организацију, а добијали су истовремено подршку од надлежних митрополита и епископа. Пећки епископ Марко састављач Житија и Службе Светог патријарха Јефрема навео је податак о младом Стефану кнезу (Лазаревићу) који је сазвао сабор у Жичи, због тога што је овај манастир био на заклоњеном месту и што је манастир Пећка патријаршија био у држави Вука Бранковића. Сабором који је сазван у Жичи, као „духовном центру“ државе Лазаревића враћена је у нормалне оквире стара установа сабора. Иако на изборном сабору у Жичи није учествовао Вук Бранковић, „архијереји и игумани из његове државе су без сумње дошли“. Избор Данила III за српског патријарха, вратио је веру у нераскидиво јединство Цркве, која је и поред многобројних тешкоћа показала да је изнад подела водећих личности тадашњих владарских породица.
Померање центра црквеног живота према северним крајевима, започето у време кнеза Лазара Хребељановића, наставило се за владавине деспота Стефана Лазаревића (1402-1427). Манастири Дренча, Нова Павлица, Љубостиња, Каленић, донекле и Раваница и Манасија, својом близином седишту прве српске Архиепископије сведочили су о обнављању значаја манастира Жиче.
Српска држава је у првим деценијама XV века доживела прави културни и духовни препород. Темељи истинске српске ренесансе постављени су у време кнеза Лазара Хребељановића и његове жене, књегиње Милице. Породица која је изнедрила Стефана, Мару, Јелену и Оливеру пренела је и учврстила наслеђе светородне династије Немањића. Да српска држава није доживела пораз 1389. године, сведоче многобројна дела посткосовских личности. Из неуништивог и бесмртног подвига Светих косовских витезова њихови наследници стварали су непроцењиво духовно богатство. Књижевна дела Похвала кнезу Лазару, Живот деспота Стефана Лазаревића, Слово љубве , Служба и житије светог кнеза Лазара, Житије Стефана Дечанског, манастири Љубостиња, Манасија и Каленић, изградња београдске и смедеревске тврђаве и објављивање Рударског Законика у Новом Брду представљају доказе о „златном добу“ Србије после Косовског боја. Зато нам упознавање и разумевање доба кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића преображавају песимистични и догматско рационалистички поглед на историју, стварајући јаку веру у смисао Видовданског страдања.
Др Драгољуб Даниловић
Објављено у: Жички благовесник, јул-септембар 2018.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар