Свештеника и богослова Павла Флоренског називају другим Леонардом. Ширина његових научних интересовања била је фантастична: математичар, физичар, изумитељ, филолог и философ, историчар религије, песник, зналац историје уметности. За њега су се, утамниченог због лажне оптужбе, заузимала многа светила науке, чак и председник Чехословачке – пре свега као за научника. Радови оца Павла не односе се на општеобразовне; осим тога, Флоренски је познат као иницијатор спасавања светиње Тројице-Сергијеве лавре– обитељи преподобног Сергија. А за оне који су читали његова писма породици, отац Павле је пре свега човек: задивљујући отац, муж, син. Чувено духовно завештање за његово петоро деце започео је још 1917. године предосећајући блиску катастрофу. Али основни споменик љубави постала су његова писма најрођенијима из тамнице и логора. „То је било последње од научних дела
Павла Флоренског – науке одрастања – пише публициста Д. Шеваров. – И ова наука је најјаснија за све нас. Она је о томе како је могуће, налазећи се раздвојен од деце, осећати њихов раст, утицати на њихова усмерења, хранити њихов ум и душу, имајући на располагању само комадић хартије, оловку и љубеће срце”.
1. Најглавније о чему вас уопште молим, то је да памтите Господа и следите Га. Овим је речено све што имам да кажем. Остало – или су детаљи, или другостепено. Али ово не заборављајте никада.
2. Мили моји, грех који би ми било најтеже да видим у вама јесте завист. Не завидите, драги моји, никоме. Не завидите, то уситњава дух и банализује га. Ако већ нешто веома усхтеднете да имате, силније од свега, онда прибављајте и молите од Бога. Али само не завидите. Малограђанство душевно, ситничавост, дрске сплетке, злоба, интриге – све је то од зависти. Ви не завидите, утешите ме, а ја ћу бити с вама и, колико будем могао, молићу Господа да вам помогне.
3. Не осуђујте, не судите старијима од себе, не пресуђујте, настојте да покривате грех и да га не примећујете. Говорите себи: „Ко сам ја да бих судио, и знам ли ја унутрашње побуде да бих осуђивао?” Осуђивање се рађа великим делом из зависти и јесте мрзост. Указујте свакоме дужно поштовање, не улагујте се, не понижавајте се, али и не судите дела која није вама уручио Бог. Посматрајте своје сопствено дело, настојте да га урадите што је могуће боље, и све што чините, чините не због других, већ због самих себе, због своје душе, настојећи да из свега извучете себи корист, поуку, храну души, како ни један минут вашег живота не би утекао мимо вас без значаја и садржаја.
4. Приморавајте, навикавајте себе стално да шта год радили то радите разговетно, са отменошћу, рашчлањено; не чините своје делатности поткупљивим, не чините ништа неукусно, којекако. Памтите, на „којекако” можете изгубити сав живот, а напротив, у јасном, ритмичном делању ствари и дела од секундарне важности можете много открити за себе што ће вам касније послужити као најдубљи, може бити, извор новог стваралаштва.
5. Ко чини којекако, тај се и научи да говори којекако, а немарна реч, смандрљана, неподвучена, увлачи и мисли у ову неодређеност. Дечице моја мила, не дозволите себи да мислите немарно. Мисао је Божији дар и захтева старање над собом. Бити јасан и полагати рачун својим мислима – то је залог духовне слободе и радости мисли.
6. Одавно хоћу да вам напишем да почешће посматрате звезде. Када у души буде лоше, гледајте звезде или дању у плаветнило. Када сте тужни, када вас вређају, када што не успева, када дође на вас душевна бура – изађите на ваздух и останите насамо са небом. Тада ће се душа умирити.
7. Празник је празник, против њега не можеш противречити, него је опасно и лажно тражити непрестани празник и замењивати њиме радни дан. Али, заборављајући на радне дане или не желећи их знати, човек остаје гладан и незадовољан. Грешка је многих! Само у тишини мирној можемо наћи самога себе и своје задовољство.
8. Другарска средина претеже на себе сву пажњу, зато што су другарски односи, у суштини, неодговорни: свако одговара сам за себе и свако се бави својим интересима. Зато је у њој лако. Али ова лакоћа је лакоћа празнине, а исконско захтева напор, рад и ношење одговорности...
Оно што може пружити родитељски дом, не пружа потом нико и ништа, него се то мора зарадити, мораш сам бити пажљив према дому, а не живети у њему као у гостионици.
9. Све пролази, али све остаје. Ово је моје заветно осећање, да ништа не одлази сасвим, ништа не пропада, већ се негде и некако чува. Вредност траје, иако је ми и престанемо прихватати. И подвизи, макар и да на њих сви забораве, трају некако и дају своје плодове. Ето зато је оно – иако постоји и жал за прошлошћу – живо осећање његове вечности. С њим се не опрашташ
заувек, већ само привремено. Без овога би живот постао бесмислен и празан.
10. Морамо умети живети и користити се животом, ослањајући се на оно што постоји у датом моменту, а не вређати се због онога чега нема. Јер време, изгубљено на незадовољство, нико и ништа не врати.
Павле Флоренски је рођен 9. јануара 1882. године у Закавказју. Године 1899. ступио је на Физичкоматематички факултет Московског универзитета, а 1904. године у Московску духовну академију. Године 1911. примио је свештенички чин. Први пут је протеран1928. године, али је убрзо ослобођен. Свесно је одустао од емиграције. Године 1933. био је ухапшен и упућен на Далеки Исток. Године 1934. пребачен је на Соловке, где се бавио добијањем јода и агар-агара
из морских алги и где је дошао до низа патентираних научних открића. Отац Павле је стрељан 8. децембра 1937. године. Његова породица сазнала је истину тек 1989. године.
Превео са руског Горан Дабетић
Искориштени су фрагменти из књиге
„Писма са Далеког Истока и Соловки”.
извор: Каленић, бр.5, 2018.
Павла Флоренског – науке одрастања – пише публициста Д. Шеваров. – И ова наука је најјаснија за све нас. Она је о томе како је могуће, налазећи се раздвојен од деце, осећати њихов раст, утицати на њихова усмерења, хранити њихов ум и душу, имајући на располагању само комадић хартије, оловку и љубеће срце”.
2. Мили моји, грех који би ми било најтеже да видим у вама јесте завист. Не завидите, драги моји, никоме. Не завидите, то уситњава дух и банализује га. Ако већ нешто веома усхтеднете да имате, силније од свега, онда прибављајте и молите од Бога. Али само не завидите. Малограђанство душевно, ситничавост, дрске сплетке, злоба, интриге – све је то од зависти. Ви не завидите, утешите ме, а ја ћу бити с вама и, колико будем могао, молићу Господа да вам помогне.
3. Не осуђујте, не судите старијима од себе, не пресуђујте, настојте да покривате грех и да га не примећујете. Говорите себи: „Ко сам ја да бих судио, и знам ли ја унутрашње побуде да бих осуђивао?” Осуђивање се рађа великим делом из зависти и јесте мрзост. Указујте свакоме дужно поштовање, не улагујте се, не понижавајте се, али и не судите дела која није вама уручио Бог. Посматрајте своје сопствено дело, настојте да га урадите што је могуће боље, и све што чините, чините не због других, већ због самих себе, због своје душе, настојећи да из свега извучете себи корист, поуку, храну души, како ни један минут вашег живота не би утекао мимо вас без значаја и садржаја.
4. Приморавајте, навикавајте себе стално да шта год радили то радите разговетно, са отменошћу, рашчлањено; не чините своје делатности поткупљивим, не чините ништа неукусно, којекако. Памтите, на „којекако” можете изгубити сав живот, а напротив, у јасном, ритмичном делању ствари и дела од секундарне важности можете много открити за себе што ће вам касније послужити као најдубљи, може бити, извор новог стваралаштва.
5. Ко чини којекако, тај се и научи да говори којекако, а немарна реч, смандрљана, неподвучена, увлачи и мисли у ову неодређеност. Дечице моја мила, не дозволите себи да мислите немарно. Мисао је Божији дар и захтева старање над собом. Бити јасан и полагати рачун својим мислима – то је залог духовне слободе и радости мисли.
6. Одавно хоћу да вам напишем да почешће посматрате звезде. Када у души буде лоше, гледајте звезде или дању у плаветнило. Када сте тужни, када вас вређају, када што не успева, када дође на вас душевна бура – изађите на ваздух и останите насамо са небом. Тада ће се душа умирити.
7. Празник је празник, против њега не можеш противречити, него је опасно и лажно тражити непрестани празник и замењивати њиме радни дан. Али, заборављајући на радне дане или не желећи их знати, човек остаје гладан и незадовољан. Грешка је многих! Само у тишини мирној можемо наћи самога себе и своје задовољство.
8. Другарска средина претеже на себе сву пажњу, зато што су другарски односи, у суштини, неодговорни: свако одговара сам за себе и свако се бави својим интересима. Зато је у њој лако. Али ова лакоћа је лакоћа празнине, а исконско захтева напор, рад и ношење одговорности...
Оно што може пружити родитељски дом, не пружа потом нико и ништа, него се то мора зарадити, мораш сам бити пажљив према дому, а не живети у њему као у гостионици.
9. Све пролази, али све остаје. Ово је моје заветно осећање, да ништа не одлази сасвим, ништа не пропада, већ се негде и некако чува. Вредност траје, иако је ми и престанемо прихватати. И подвизи, макар и да на њих сви забораве, трају некако и дају своје плодове. Ето зато је оно – иако постоји и жал за прошлошћу – живо осећање његове вечности. С њим се не опрашташ
заувек, већ само привремено. Без овога би живот постао бесмислен и празан.
10. Морамо умети живети и користити се животом, ослањајући се на оно што постоји у датом моменту, а не вређати се због онога чега нема. Јер време, изгубљено на незадовољство, нико и ништа не врати.
Павле Флоренски је рођен 9. јануара 1882. године у Закавказју. Године 1899. ступио је на Физичкоматематички факултет Московског универзитета, а 1904. године у Московску духовну академију. Године 1911. примио је свештенички чин. Први пут је протеран1928. године, али је убрзо ослобођен. Свесно је одустао од емиграције. Године 1933. био је ухапшен и упућен на Далеки Исток. Године 1934. пребачен је на Соловке, где се бавио добијањем јода и агар-агара
из морских алги и где је дошао до низа патентираних научних открића. Отац Павле је стрељан 8. децембра 1937. године. Његова породица сазнала је истину тек 1989. године.
Превео са руског Горан Дабетић
Искориштени су фрагменти из књиге
„Писма са Далеког Истока и Соловки”.
извор: Каленић, бр.5, 2018.
Нема коментара:
Постави коментар