Понекад се црква дожиљава као својеврсна представа. Са свим оним што видимо, чујемо и покретима који се одвијају током Литургије, и сав напор који се улаже у стварању лепоте богослужења, може се десити да се осетимо као да смо само посматрачи у интересантном позоришном перформансу. Нарочито још ако нисмо једни од оних који служе у олтару или певају у хору. Онда је лако имати осећај да смо само посматрачи са стране, а да су епископи, свештеници, ђакони и појци заиста они који служе Литургију док ми једноставно тамо само гледамо. И ако је Литургија само још једна представа, само још један вид забаве, као што су филм или позориште, онда није ни чудо да се толико људи осећа одсутно. Другим речима, може ли све то само тек тако да се одвија без нас? Па, погледајмо поближе шта је у ствари Литургија.
Литургија или λειτουργια на грчком, долази из корена две различите речи. Λειτος, што значи јавно, и εργος што значи рад. Литургија буквално значи јавни рад, јавно дело, напор заједнице, дело народа. То значи да оно што се дешава у цркви је много више од некакве обичне пасивне забаве. Рад подразумева напор, и то значи, да су наш ум и тело активни и ангажовани. Захтева нашу пажњу и концентрацију. Рад такође подразумева борбу, труд, тешкоћу и напор. Литургија није лак посао. Може бити стварно тешко да задржимо наш ум од лутања, да бисмо задржали нашу пажњу на Христу. И није увек лако да запамтимо да смо ми, људи у цркви, потребни да би се служила Литургија. Можда то не схватамо, али ова важна чињеница о нашем животу као чланова Цркве је тако лепо изражена у једној краткој, али моћној речи, коју изговарамо стално, а да о њој и не размишљамо превише. Амин.
Да ли сте знали да је реч амин јеврејског порекла која значи нека тако буде. Реч амин коју изговара народ она довршава молитве епископа, презвитера и ђакона. То је наш начин да кажемо: „Да, слажемо се, и ми смо такође дошли да служимо Богу." Отац Томас Хопко је говорио: „Другим речима, ако нема никога ко би рекао амин на молитву епископа или свештеника или одбије да каже амин онда Литургија престаје. Готово је, не може даље да се служи. Мора да буде амин од свих окупљених људи, који су верници.“
Литургија се једноставно не може служити ако ми, верни народ, не учествујемо активно у заједничком делу, делу молитве и богослужењу. Због тога је добра ствар што постоји толико много начина да се ангажујемо и активно учествујемо у Литургији. Дакле, ми стојимо у храму са пажњом да бисмо се подсетили да се налазимо у присуству самога Бога. Ми посматрамо иконе да бисмо се смирили и умирили наше унутрашње немире. Ми отварамо своје уши за милозвучна појања која речима анђела хвале Бога и уче нас да живимо као што су живели свети. Ми можемо чак и сами да певамо. Ми удишемо мирис тамјана који привлачи наше мисли сладости милосрђа Божјег. Ми чинимо знак крста да покажемо да и ми вољно прихватамо Крст Христов. Ми се клањамо или клечимо пред Свемогућим Богом Који шаље Светог Духа на нас. Ми исповедамо Символ вере и молитву Господњу да бисмо исповедили заједничку веру. Ми узносимо срдачне молитве за наше вољене, за оне који пате, за оне који су умрли. И највише од свега, ми нудимо наше амин. Наша потврда да је Бог наш Бог и да не служимо другом богу. И то је дело на које смо позвани.
Понекад је веома тешко припремити себе да бисмо били преображени Божјом љубављу. Као што хлеб и вино на олтару постају Тело и Крв Христова, тако се и ми у Литургији преображавамо у само Христово Тело. То је дело које ми као хришћани не можемо да избегнемо. Нити би требало. Зато богослужење није пасивно. Ми не можемо једноставно само седети и пустити да се ствари десе око нас. Ако желимо истински да будемо православни, морамо стремити да се сјединимо са Христом. Да заблагодаримо Богу за све што нам је дао. Не треба само једноставно рећи, него и живети то. Ту малу реч амин. Ми морамо активно тражити Царство Божје. Зато предајмо себе и сав живот свој Богу кроз Литургију.
Амин – нека тако буде.
извор: Митрополија загребачко-љубљанска
Литургија или λειτουργια на грчком, долази из корена две различите речи. Λειτος, што значи јавно, и εργος што значи рад. Литургија буквално значи јавни рад, јавно дело, напор заједнице, дело народа. То значи да оно што се дешава у цркви је много више од некакве обичне пасивне забаве. Рад подразумева напор, и то значи, да су наш ум и тело активни и ангажовани. Захтева нашу пажњу и концентрацију. Рад такође подразумева борбу, труд, тешкоћу и напор. Литургија није лак посао. Може бити стварно тешко да задржимо наш ум од лутања, да бисмо задржали нашу пажњу на Христу. И није увек лако да запамтимо да смо ми, људи у цркви, потребни да би се служила Литургија. Можда то не схватамо, али ова важна чињеница о нашем животу као чланова Цркве је тако лепо изражена у једној краткој, али моћној речи, коју изговарамо стално, а да о њој и не размишљамо превише. Амин.
Да ли сте знали да је реч амин јеврејског порекла која значи нека тако буде. Реч амин коју изговара народ она довршава молитве епископа, презвитера и ђакона. То је наш начин да кажемо: „Да, слажемо се, и ми смо такође дошли да служимо Богу." Отац Томас Хопко је говорио: „Другим речима, ако нема никога ко би рекао амин на молитву епископа или свештеника или одбије да каже амин онда Литургија престаје. Готово је, не може даље да се служи. Мора да буде амин од свих окупљених људи, који су верници.“
Литургија се једноставно не може служити ако ми, верни народ, не учествујемо активно у заједничком делу, делу молитве и богослужењу. Због тога је добра ствар што постоји толико много начина да се ангажујемо и активно учествујемо у Литургији. Дакле, ми стојимо у храму са пажњом да бисмо се подсетили да се налазимо у присуству самога Бога. Ми посматрамо иконе да бисмо се смирили и умирили наше унутрашње немире. Ми отварамо своје уши за милозвучна појања која речима анђела хвале Бога и уче нас да живимо као што су живели свети. Ми можемо чак и сами да певамо. Ми удишемо мирис тамјана који привлачи наше мисли сладости милосрђа Божјег. Ми чинимо знак крста да покажемо да и ми вољно прихватамо Крст Христов. Ми се клањамо или клечимо пред Свемогућим Богом Који шаље Светог Духа на нас. Ми исповедамо Символ вере и молитву Господњу да бисмо исповедили заједничку веру. Ми узносимо срдачне молитве за наше вољене, за оне који пате, за оне који су умрли. И највише од свега, ми нудимо наше амин. Наша потврда да је Бог наш Бог и да не служимо другом богу. И то је дело на које смо позвани.
Понекад је веома тешко припремити себе да бисмо били преображени Божјом љубављу. Као што хлеб и вино на олтару постају Тело и Крв Христова, тако се и ми у Литургији преображавамо у само Христово Тело. То је дело које ми као хришћани не можемо да избегнемо. Нити би требало. Зато богослужење није пасивно. Ми не можемо једноставно само седети и пустити да се ствари десе око нас. Ако желимо истински да будемо православни, морамо стремити да се сјединимо са Христом. Да заблагодаримо Богу за све што нам је дао. Не треба само једноставно рећи, него и живети то. Ту малу реч амин. Ми морамо активно тражити Царство Божје. Зато предајмо себе и сав живот свој Богу кроз Литургију.
Амин – нека тако буде.
извор: Митрополија загребачко-љубљанска
 |
| Манастир Вазнесење, Свети апостол Тимотеј, 4.2.2018. |
Нема коментара:
Постави коментар