Свака расправа између верника и неверника по питању (не) оправданости вере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није поверовао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Неверје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вере коју налазимо у Светом писму садржана је у речима апостола Павла: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумева слободу. Вера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човекова је слобода вере коју нам је даровао Бог.
Верник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између верника и неверујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог света: У свету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим речима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз неверја. Истински верник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовек.
У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо онде због неверовања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због неверја! Чудо потребује веру, оно долази после вере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од целокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човека. Чудо, и када се дешава у животу једног човека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који делује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су веровали Богу и Он им је подарио дете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слепце који му приступише: Верујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом речју исцели њену бесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену веру. И када се задивио снази њене вере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вера рађа чудо: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употребио као аргумент и средство за привођење људи вери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човеку и одговор на човекову веру и исповедање Њега као Сина Божијег.
Вера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да верујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вере: иако је вера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може поседовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не поседује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне речи да је вера без дела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозаветној Књизи о царевима имамо сведочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најпре дође јак ветар који разваљиваше брда и стене, али Бог није био у ветру. Онда дође земљотрес и у њему не беше Бог. Затим дође огањ и њему такође не беше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме беше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра изменило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осећања реалности и објективности онога што се доживљава нема места вери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човека верника.
Наша епоха се, по речима А. Шмемана, одликује скепсом неверног Томе. У лику неверног Томе је изражена најстрашнија трагедија човечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповерења и разочарења. Наше време прогласило је Томино неверовање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу веровати!“ Иако су остали апостоли посведочили да су видели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и неверју. И дан данас, док Црква и хришћани сведоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као победа разума. Вера у Бога може да започне само из поверења у сведочанство људи који су Га упознали, тј. из поверења у сведочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се уверио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свет се не дели на вернике и невернике, него на вернике које искушава неверје и невернике које стално искушава вера. Управо зато што веру често подрива неверје, верник понекад тражи доказе за своју веру: Верујем Господе, помози мојему неверју! (Мк. 9, 24).
На јеванђелском сведочанству да је чудо плод вере а не обратно, могуће је испитати властиту веру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо веру и исповедамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом веру у посlедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцељење душе и тела, на отпуштење грехова и на живот вечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По речима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вери. Гледајући очима вере, хљеб и вино су Тело и Крв Господња, иако нашим телесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових речи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само веровати, јер и демони верују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вера се од поверења у сведочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено уверење и спознају због чега светоотачко богословље поистовећује веру и знање: “Онај који верује такође познаје; од оног што верује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и верује“ (Св. Василије Велики). Вера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој.
Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог
извор: mitropolija.com
У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо онде због неверовања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због неверја! Чудо потребује веру, оно долази после вере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од целокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човека. Чудо, и када се дешава у животу једног човека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који делује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су веровали Богу и Он им је подарио дете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слепце који му приступише: Верујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом речју исцели њену бесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену веру. И када се задивио снази њене вере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вера рађа чудо: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употребио као аргумент и средство за привођење људи вери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човеку и одговор на човекову веру и исповедање Њега као Сина Божијег.
Вера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да верујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вере: иако је вера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може поседовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не поседује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне речи да је вера без дела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозаветној Књизи о царевима имамо сведочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најпре дође јак ветар који разваљиваше брда и стене, али Бог није био у ветру. Онда дође земљотрес и у њему не беше Бог. Затим дође огањ и њему такође не беше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме беше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра изменило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осећања реалности и објективности онога што се доживљава нема места вери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човека верника.
Наша епоха се, по речима А. Шмемана, одликује скепсом неверног Томе. У лику неверног Томе је изражена најстрашнија трагедија човечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповерења и разочарења. Наше време прогласило је Томино неверовање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу веровати!“ Иако су остали апостоли посведочили да су видели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и неверју. И дан данас, док Црква и хришћани сведоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као победа разума. Вера у Бога може да започне само из поверења у сведочанство људи који су Га упознали, тј. из поверења у сведочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се уверио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свет се не дели на вернике и невернике, него на вернике које искушава неверје и невернике које стално искушава вера. Управо зато што веру често подрива неверје, верник понекад тражи доказе за своју веру: Верујем Господе, помози мојему неверју! (Мк. 9, 24).
На јеванђелском сведочанству да је чудо плод вере а не обратно, могуће је испитати властиту веру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо веру и исповедамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом веру у посlедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцељење душе и тела, на отпуштење грехова и на живот вечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По речима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вери. Гледајући очима вере, хљеб и вино су Тело и Крв Господња, иако нашим телесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових речи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само веровати, јер и демони верују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вера се од поверења у сведочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено уверење и спознају због чега светоотачко богословље поистовећује веру и знање: “Онај који верује такође познаје; од оног што верује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и верује“ (Св. Василије Велики). Вера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој.
Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар