Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.
македонски зограф из круга зографа Михаила из Самарине, 1831.
темпера на дрвету, 53,8 х 41,4 цм
Икона Богородица са Христом, иконографског типа „Ружа која не вене“ из 1831. године, припада Цркви Свете Тројице у Горњем Милановцу, а од оснивања Музеја рудничко-таковског краја изложена је у његовој сталној поставци. Остало је непознато на који начин је ово изузетно иконописно дело доспело у милановачки храм и име његовог мајстора, даровитог, теолошки ученог зографа. По стилским карактеристикама, закључујемо да је могао потицати из неке од сликарских „тајфи“ (радионица) јужних крајева Балканског полуострва, можда из круга око зографа Михаила и његовог сина Димитра, који су били пореклом из Самарине у Епиру, а стварали у Крушеву (Македонија).
Сликана темпером, на дрвеној дасци димензија 53,8 х 41,4 цм, икона „Богородица Ружа која не вене“ (грч. Θεοτόκο Ρόδον το Αμάραντον) представља велику иконографску реткост међу до сада познатим драгоценостима сакралне уметности рудничко-таковског краја.
Цвет руже као једна од метафора Богомајке води порекло из стихова Акатиста Пресветој Богородици. Ова похвална песма, химна, у славу Богородице, написана након што је спасила Цариград од напада Авара 626. године, пуна је симбола који сви имају за циљ да увеличају, прославе, искажу захвалност и дивљење, Оној која је родила Спаситеља. Ти симболи су временом обогаћивани, створене су читаве алегоријске сцене, додатно образлагане у делима византијских химнографа и теолога. Прецизније говорећи, „Богородица Ружа која не вене“ заснована је на директном преношењу у ликовни језик метафора из поздравних обраћања Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија спомиње као „изданак неувеле младице“ и „цвет непропадљивости“. У савременом преводу „Акатиста Пресветој Владичици нашој Богородици“ стоји: „Радуј се, цвете непролазности; радуј се, венче уздржљивости!“ Поред тога, у Канону благодарном Пресветој Богородици, који је у 9. веку испевао Јосиф Песмописац (Химнограф), Богородица се такође јавља као „Цвет који не вене“: Радуј се, Цвете неувенљиви, Која си Једина произвела миомирисни Плод. (...) Радуј се, слаткомирисни Крине, Владичице, Која миомиром испуњујеш вернике, Ти скупоцени мирисе. (...) Радуј се, Богоневесто, Жезле тајанствени који си процветао неувенљивим Цветом.. Наведене метафоре, заједно са многим другим које су се усталиле у ликовним представама Богомајке (нпр. неопалима купина, руно Гедеоново, лествице, „Богородица Живоносни источник“), теже да нагласе њену безгрешности и девичанство, да потврде да је она „Невеста неневесна“ (невенчана), јер је као „Невеста Господња“, „Невеста Светог Духа“, остала Дјева и пре и након рођења Христовог, „заручена једино за Господа“. Управо та теолошка истина је основни мотив „Богородице руже која не вене“.
Клас жита у левој руци Богородице Царице такође учествује у величању њених врлина. Његову симболику такође налазимо у стиховима из Канона Јосифа Песмописца посвећеног Богородици: Радуј се, као њива неорана која изнедри божански клас, речи су које изговара арханђео Гаврило (као одговор на текст величања који се приписује арханђелу Михаилу: Светла зоро, радуј се, једина, која носиш сунце Христа!).
О „популарности“ икона типа „Богородица Ружа која не вене“ у XIX веку, највише сведочи чињеница да је установљен и посебан Празник Богородице „Руже која не вене“, који православна црква слави 3. по старом тј. 16. априла по новом календару.
извор: Музеј Рудничко-таковског краја
Нема коментара:
Постави коментар