Када душа схвати да нема стварни додир са Богом, јер је изгнана и далеко од Творца, без домовине и оца, онда она у изгнанству своме може да каже: „И ја се храним рошчићима заједно са свињама; устаћу и вратити се Оцу своме“(Лк 15, 16-18). Међутим, док не осећамо да постоји „преграда“ између нас и Бога, док не осећамо да смо изгнаници, не постоји чак ни почетак мисли о духовном животу. Видите да духовни живот почиње сагледавањем, а не анализом. Дакле, када душа примети раздаљину која постоји између ње и Бога, када примети да, колико год да вапи, због те раздаљине не постоји могућност да је Бог услиши, онда ће помислити да је веома штетно то што не може да говори са Богом, и сама ће затражити да Му се приближи, или да Њега приближи себи. Када душа, која је можда затрпана похвалама, ласкањима, вероватно и врлинама, чистотом, целомудреношћу, духовним одликама, великим визијама, тежњама ка божанском, схвати да је одбачена и да треба да нађе своје место у историји и заједничком Телу Цркве, онда она може да каже: „Потражићу место своје“.
Ако душу не обузме овај осећај, духовни живот никада неће почети. Она може да живи хришћанским животом, али по речи, по нахођењу. Уколико не постоји овај снажан осећај, још нисмо ни отпочели, нисмо у свом животу рекли ни „Благословен Бог“ полуноћнице, не јутрења, да бисмо потом стигли до Свете Литургије, која ће нас сјединити са Богом.
...Адам и Ева су у рају били наги, али они и поред тога никада нису били осетили нагост своју. Када су сагрешили, осетили су да су наги и обукли се. Тако и душа треба да осети да је нага без врлине, светости, божанства, да је бачена у грех, да је заоденута листом греха. Да ли ће пак душа то моћи да осети? Не могу да кажем некоме: „Осети грех“, не могу то да наредим. То је један покрет, иступање саме душе. Ако душа то не буде хтела да разуме, смести у себе, ниједна сила, чак ни сам Бог, не може да учини да она то осети. Може да се исповеда, да чита, да се моли, да лије сузе, али све то може да се збива без осећаја грешности.
Када душа стекне осећај обнажености и каже: „Нага сам, треба да се оденем“, тада се у њој ствара потреба за покајањем, дакле за одевањем. Али друго је питање стићи до покајања. Јер једно је када осећам да сам наг, а друго када припремам хаљину да се оденем. Ове две ствари су веома далеко једна од друге.
Час у којем ћу осетити да сам наг, а тај час може да наступи након много година или у једном једином трену, представља најризичнију прекретницу у мом животу, јер, или ћу устати и оденути се, или ћу остати наг. То значи: или ћу наг изићи пред Бога и рећи: „Сагреших“, или ћу учинити оно што су учинили Адам и Ева, то јест сакрити се...
Како може да дође до тог скривања? На хиљаду начина. На пример, ставом који одаје комплекс ниже вредности. Страшно је да откријеш да си једно ништа. Док мислиш да си битан и велики, док ти се људи клањају, док мислиш да досежеш до небесног, док си надарен, диван, леп, дражесан, потребна је велика снага да признаш и прихватиш да си наг, да си једна ништавност. Па ми не можемо да прихватимо нешто ружно што имамо, неку ману, неки неуспех, неку грешку, неки конкретан грех који чинимо, те га зато покривамо лажи, а ту лаж другом лажи, трећом лажи, - а прихватићемо да смо једно ништа? Скривање, дакле, може да буде неки став и наступ који одају комплекс ниже вредности, немоћ да исповедим нагост своју, или такође неко оправдање или прикривање нечим другим. Навешћемо пример. Учитељица те прозове, и другарице из разреда ти се смеју јер ништа не проговараш. Одмах устајеш, одлазиш са часа, идеш кући, стајеш пред огледало, спремаш се, дотерујеш, али нико те не види. Да, али у часу када си сама пред огледалом, твоје Ја, које је за тебе све, добија поруку: „Ја, којој су се смејали, толико сам лепа“. Одмах је додат баласт мојој немоћи коју су ми учитељица и другарице из разреда откриле. У часу када стојим пред огледалом, не стојим у обнажености својој, у својој немоћи да одговарам лекцију, него стојим у својој предности, у својој дотераној или истинској лепоти. Може се радити о душевној, интелектуалној, или чак и духовној лепоти, како је данас називамо, али то није битно. У сваком случају је то неки сурогат за моју обнаженост.
То још може бити неко скривање од себе самог. Дакле, док сам обнажен, живим као да то нисам. Водим двоструки живот. Или пак, можда одбијам да идем даље у духовном животу, као да нисам наг. А то је много страшније. Потискивање трагичне реалности која ће једном довести до трагичног исхода. Живот је пун људи који знају да су грешни, да су наги, који желе да превазиђу тај страшни вапај своје свести и савести, али кроз живот корачају чинећи оно што мрзе, чега се гаде, оно што знају да је ниже вредности.
Међутим, душа може и да прихвати обнаженост своју и каже: „Постараћу се за обнаженост своју; објавићу и исповедићу грех свој; изићи ћу пред Бога нага и рећи ћу Му: Боже мој, Ти ме одени“. Али за то је потребна велика снага, потребна је унутрашња непатвореност, аутентичност.
Шта је мера која ће ме усмерити тамо или овамо? Оно што називамо самољубљем, егоизмом. Не самољубље у смислу греха, него у смислу кантара који је у нама и који се назива Ја, Его.... Мера је, дакле, онај кантар који називамо унутрашње настројење Ја. На њу се ослањамо. Шта ће то Ја пожелети - да подупре себе или да се одрекне себе и каже: одрећи ћу се, као што Христос каже (Мт 16,24, Мк 8,34). Ако изаберем да останем наг и тако изиђем пред Бога, од тада ће почети путовање моје душе.
Архимандирит Емилијан Метеоритски и Светогорски, Пут душе
Сабрање прво. Поучно слово одржано у Атини и упућено потоњем сестринству светог општежића Благовести из Ормилије, 27. маја 1973. (изабрани делови)
приредила за блог: Мирјана Милетић
извор: https://www.youtube.com/watch?v=-kJSiT9vytQ
Ако душу не обузме овај осећај, духовни живот никада неће почети. Она може да живи хришћанским животом, али по речи, по нахођењу. Уколико не постоји овај снажан осећај, још нисмо ни отпочели, нисмо у свом животу рекли ни „Благословен Бог“ полуноћнице, не јутрења, да бисмо потом стигли до Свете Литургије, која ће нас сјединити са Богом.
Када душа стекне осећај обнажености и каже: „Нага сам, треба да се оденем“, тада се у њој ствара потреба за покајањем, дакле за одевањем. Али друго је питање стићи до покајања. Јер једно је када осећам да сам наг, а друго када припремам хаљину да се оденем. Ове две ствари су веома далеко једна од друге.
Час у којем ћу осетити да сам наг, а тај час може да наступи након много година или у једном једином трену, представља најризичнију прекретницу у мом животу, јер, или ћу устати и оденути се, или ћу остати наг. То значи: или ћу наг изићи пред Бога и рећи: „Сагреших“, или ћу учинити оно што су учинили Адам и Ева, то јест сакрити се...
Како може да дође до тог скривања? На хиљаду начина. На пример, ставом који одаје комплекс ниже вредности. Страшно је да откријеш да си једно ништа. Док мислиш да си битан и велики, док ти се људи клањају, док мислиш да досежеш до небесног, док си надарен, диван, леп, дражесан, потребна је велика снага да признаш и прихватиш да си наг, да си једна ништавност. Па ми не можемо да прихватимо нешто ружно што имамо, неку ману, неки неуспех, неку грешку, неки конкретан грех који чинимо, те га зато покривамо лажи, а ту лаж другом лажи, трећом лажи, - а прихватићемо да смо једно ништа? Скривање, дакле, може да буде неки став и наступ који одају комплекс ниже вредности, немоћ да исповедим нагост своју, или такође неко оправдање или прикривање нечим другим. Навешћемо пример. Учитељица те прозове, и другарице из разреда ти се смеју јер ништа не проговараш. Одмах устајеш, одлазиш са часа, идеш кући, стајеш пред огледало, спремаш се, дотерујеш, али нико те не види. Да, али у часу када си сама пред огледалом, твоје Ја, које је за тебе све, добија поруку: „Ја, којој су се смејали, толико сам лепа“. Одмах је додат баласт мојој немоћи коју су ми учитељица и другарице из разреда откриле. У часу када стојим пред огледалом, не стојим у обнажености својој, у својој немоћи да одговарам лекцију, него стојим у својој предности, у својој дотераној или истинској лепоти. Може се радити о душевној, интелектуалној, или чак и духовној лепоти, како је данас називамо, али то није битно. У сваком случају је то неки сурогат за моју обнаженост.
То још може бити неко скривање од себе самог. Дакле, док сам обнажен, живим као да то нисам. Водим двоструки живот. Или пак, можда одбијам да идем даље у духовном животу, као да нисам наг. А то је много страшније. Потискивање трагичне реалности која ће једном довести до трагичног исхода. Живот је пун људи који знају да су грешни, да су наги, који желе да превазиђу тај страшни вапај своје свести и савести, али кроз живот корачају чинећи оно што мрзе, чега се гаде, оно што знају да је ниже вредности.
Међутим, душа може и да прихвати обнаженост своју и каже: „Постараћу се за обнаженост своју; објавићу и исповедићу грех свој; изићи ћу пред Бога нага и рећи ћу Му: Боже мој, Ти ме одени“. Али за то је потребна велика снага, потребна је унутрашња непатвореност, аутентичност.
Шта је мера која ће ме усмерити тамо или овамо? Оно што називамо самољубљем, егоизмом. Не самољубље у смислу греха, него у смислу кантара који је у нама и који се назива Ја, Его.... Мера је, дакле, онај кантар који називамо унутрашње настројење Ја. На њу се ослањамо. Шта ће то Ја пожелети - да подупре себе или да се одрекне себе и каже: одрећи ћу се, као што Христос каже (Мт 16,24, Мк 8,34). Ако изаберем да останем наг и тако изиђем пред Бога, од тада ће почети путовање моје душе.
Архимандирит Емилијан Метеоритски и Светогорски, Пут душе
Сабрање прво. Поучно слово одржано у Атини и упућено потоњем сестринству светог општежића Благовести из Ормилије, 27. маја 1973. (изабрани делови)
приредила за блог: Мирјана Милетић
извор: https://www.youtube.com/watch?v=-kJSiT9vytQ
Нема коментара:
Постави коментар