„Не могу да не одем“
Кад би нам све било једноставно и глатко, колико бисмо страшни постали! Управо нас наше патње, несреће, падови отрежњују, и ми почињемо да другачије гледамо на слабости људи поред нас.
И наше приближавање Богу није у томе што ћемо постајати све бољи и бољи, што ћемо се достојније спремати за Причешће, све више и више читати, све више и више постити, него у томе што ћемо видети: све смо гори и гори.
Али нада на Бога нас не напушта, и ми јачамо у вери, ми више не говоримо: „Како сам ја добар“, него: „Како је наш Бог смирен, како Бог мене воли“.
Више не мислимо: „Данас сам спреман да идем Чаши”, него верујемо: “Господ ме чека и увек ће ме чекати, и ја не могу да не одем, јер не могу живети без таквог Бога, који има толико љубави и смирења. И нико не може да ме воли на овом свету тако као што ме Христос воли, и једино у Његовој љубави могу наћи снагу да се борим са самим собом, са оним гресима који ми не дају да волим Бога. ”
Ако се не бојите
Ако се не бојите и немате шта да изгубите, треба ићи за Христом. Ако се бојите и имате нешто да изгубите, размислите желите ли да изгубите све, али да нађете Бога. Јер живот се не може делити на неке делиће: сад се спремам за Причешће, а после могу да поживим и за себе.
Свако од нас мора да дође до своје крајње тачке, када се све снаге потроше, и ми изнемогнемо. И тада ће доћи Онај Који ће пружити руку помоћи и рећи: “Хајде за мном”.
Колико имаш храбрости
Господ каже: „Хајде за Мном, Ја ћу ти дати љубав, али знај да ћеш за њу умирати“. Ево одговора на питање људи: „Колико се често треба причешћивати?“ Ја обично овако одговарам на ово питање: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако решите да се борите до краја са вашом палом природом, онда вас нико не може спречити да се причешћујете, једино ако вас архијереј не одлучи од Причешћа.“
Човек мора схватити да свако Причешће сагорева греховне делиће нашег срца, срце мора примити љубав. А љубав се стиче огромним трудом, смирењем. Морамо бити спремни на то да након причешћа неће постати лакше, него још теже, и што више снаге и времена будемо давали Богу, то ће нас јаче грех вући на доле.
И треба рећи себи: „Не, ја ћу свеједно и даље ићи Христу, јер без Њега ја више немам живота, јер у овом свету, осим Христа, нећу наћи никога ко може мене да воли и ко ме може научити да волим своје ближње, моју жену, моју децу, све људе који ће бити поред мене.“
Протојереј Андреј Лемешонок, духовник Манастира Свете Јелисавете у Минску
извор: obitel-minsk.ru
превод: Мирјана Милетић
Кад би нам све било једноставно и глатко, колико бисмо страшни постали! Управо нас наше патње, несреће, падови отрежњују, и ми почињемо да другачије гледамо на слабости људи поред нас.
И наше приближавање Богу није у томе што ћемо постајати све бољи и бољи, што ћемо се достојније спремати за Причешће, све више и више читати, све више и више постити, него у томе што ћемо видети: све смо гори и гори.
Али нада на Бога нас не напушта, и ми јачамо у вери, ми више не говоримо: „Како сам ја добар“, него: „Како је наш Бог смирен, како Бог мене воли“.
Више не мислимо: „Данас сам спреман да идем Чаши”, него верујемо: “Господ ме чека и увек ће ме чекати, и ја не могу да не одем, јер не могу живети без таквог Бога, који има толико љубави и смирења. И нико не може да ме воли на овом свету тако као што ме Христос воли, и једино у Његовој љубави могу наћи снагу да се борим са самим собом, са оним гресима који ми не дају да волим Бога. ”
Ако се не бојите и немате шта да изгубите, треба ићи за Христом. Ако се бојите и имате нешто да изгубите, размислите желите ли да изгубите све, али да нађете Бога. Јер живот се не може делити на неке делиће: сад се спремам за Причешће, а после могу да поживим и за себе.
Свако од нас мора да дође до своје крајње тачке, када се све снаге потроше, и ми изнемогнемо. И тада ће доћи Онај Који ће пружити руку помоћи и рећи: “Хајде за мном”.
Колико имаш храбрости
Господ каже: „Хајде за Мном, Ја ћу ти дати љубав, али знај да ћеш за њу умирати“. Ево одговора на питање људи: „Колико се често треба причешћивати?“ Ја обично овако одговарам на ово питање: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако решите да се борите до краја са вашом палом природом, онда вас нико не може спречити да се причешћујете, једино ако вас архијереј не одлучи од Причешћа.“
Човек мора схватити да свако Причешће сагорева греховне делиће нашег срца, срце мора примити љубав. А љубав се стиче огромним трудом, смирењем. Морамо бити спремни на то да након причешћа неће постати лакше, него још теже, и што више снаге и времена будемо давали Богу, то ће нас јаче грех вући на доле.
И треба рећи себи: „Не, ја ћу свеједно и даље ићи Христу, јер без Њега ја више немам живота, јер у овом свету, осим Христа, нећу наћи никога ко може мене да воли и ко ме може научити да волим своје ближње, моју жену, моју децу, све људе који ће бити поред мене.“
Протојереј Андреј Лемешонок, духовник Манастира Свете Јелисавете у Минску
извор: obitel-minsk.ru
превод: Мирјана Милетић
Нема коментара:
Постави коментар