Из Дневника Александра Шмемана, БОРАВАК У СРБИЈИ, септембар 1980.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 2015.

   Манастир Жича, Краљево. Понедељак, 22. септембар 1980.

   Дуго ништа нисам записао, али не зато што се ништа није догодило, па нисам имао о чему да пишем, већ напротив, због мноштва обавеза, догађаја, сусрета, итд.
   Да почнем од краја: ово пишем док седим у огромној трпезарији српског манастира Жича, на заседању једног од „саветовања“ православних богослова. Наравно, никад у животу не бих дошао на овакав скуп, да није сазван у Србији. Дакле, у уторак, 16. увече, полетео сам из Њујорка за Париз, где сам провео три дана.

   Четвртак, 25. септембар 1980.
   Патријаршија, Београд

   Десет сати увече, у огромној соби у Патријаршији. Данас у 12.30 поподне стигао сам из Жиче у Београд. Желим по реду макар укратко да забележим ове дане, који су као неки сан.
Дакле, у суботу ујутро (20.) кренуо сам из Париза. Три сата на бечком аеродрому. Нажалост, у Беч, у ком никад нисам био, нисам успео да свратим ни накратко. У три сата у Београду. Дочек врло гостопримљив: професор и неки гојазни протопоп. Најпре смо прошли кроз неки тамо ужасни „Нови Београд“, сав од гвожђа, бетона и стакла. А онда је уследио поглед на онај стари, добро ми познат, и поред тога што је прошло четрдесет година (лето 1939. године)! Исте оне жуте, у земљу урасле, приземне балканске кућице, исте оне зграде обојене у окер... Патријаршија. Пољупци, познаници...
   После пет крећемо аутобусом за Краљево. Три мучна сата без ваздуха. Хотел и санаторијум у селу Матарушка Бања. На свему печат социјализма, једно малтене „трансцендентално“ сивило, ружноћа, фалсификат, шаблон.
   Али, зато, следећи дан – недеља, 21. септембар – сав од почетка до краја незабораван, блистав... У 6.45 крећемо за сеоце у ком патријарх освећује цркву. Више од сат времена путем кроз села, између брда, топола, кукурузних њива. Путем пешаче српски старци у својим сукненим чакширама, жене – у црном. Цео боравак у Југославији протећи ће у знаку снажног утиска од лицâ, бескрајно људских, тужних, на неки свој начин лепих...
    Патријаршка служба траје четири сата, у мучној врућини. Па ипак, постепено се препушташ тој свечаности, том задивљујућем, надахњујућем и, уједно, лаком појању огромног свештеничког хора, мноштву од неколико хиљада простих људи, који задивљују самим својим постојањем. Монахиње исто тако једноставне, смирене, не као наше „духоносице“ са својим проблемима... Затим три сата на ручку у апсолутном паклу под огромним шатором. Говори, заглушујућа музика сељачког трубачког оркестра.
   У повратку на сат времена свраћамо у женски манастир Љубостиња. Монахиње, прозрачни врт, дрвореди, хладовина средњовековне цркве. Појање хора монахиња... Чиста „оностраност“. Црква није то и то, нити је то и то, нити то и то (дефиниције, богословље), него ово, чему је име благодат. Једноставност, очигледност, радост те благодати.
   <...>
   О самој конференцији не желим чак ни да пишем. То је иста она „Женева“, некаква игра, номинална, непотребна и бесплодна („Проповед и учење хришћанске вере данас“). Тридесетак учесника, половина женевски „стручњаци“ којима је свеједно о чему ће говорити, који су у потпуности савладали технику оваквих „саветовања“, и само одрађују своју тачку, која ће им омогућити да остану на „дужности“. Друга половина су епископи и свештеници из разноразних „гетоа“, за које докопати се овакве конференције значи предахнути од сопственог животарења без радости и перспективе (епископ из Пољске, свештеници из Русије, Чешке, Бугарске, Румуније), вазда неки грчки архимандрити из Грчке, Јерусалима, са Кипра, и вечити контингент Етиопа, Копта и Јермена, који чистог срца ништа не разумеју, али се веома поносе својим боравком на Олимпу... Председавао сам „групом“, писао „нацрте“, заслужио похвалу за своје „умеће“, што, мора се рећи, и није тако тешко у оваквом друштву.
   Али, све то у манастиру, чудесном, аутентичном, на јесењем сунцу, са погледом на њиве, у сенци топола, са монашким богослужењима – све у тој неизрецивој, необјашњивој благодати...
    У уторак увече свечани пријем – неких двеста душа – код жичког епископа. Ту се, као и у недељу током ручка, осећа пониженост Цркве. Говор два пута држи председник државне комисије за верска питања, тј. чекиста који контролише Цркву. Горила, невероватно сличан Брежњеву, утовљена простачина. Ђаволски досадан, опскуран и слабашан говор („Слобода и мир, мир и слобода у социјалистичкој Југославији“). Али, Боже мој, како око те гориле сви трчкарају, како му се додворавају, и како му се слаткоречиво, малтене са усхићењем, захваљују. Он седи на главном месту, између два епископа, испушта дувански дим у њихове браде, а Копт му уручује неку медаљу св. Марка („за слободу и мир...“). Дегутантно. Али, зато, како хор пева! Не знам да ли је то била случајност, али одмах након што је чекиста завршио свој говор (дочекан громким аплаузом), хор је запевао предивни, тужни кондак Канона Андреја Критског: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш...“ А затим исто тако потресан и жалостан вапај Мајци Божијој: „Радуј се, заступнице и спаситељко рода српског, благославног, крстоносног...“ И монахиње трчкарају између столова, и тако је јасно да сва та ђаволска гнусоба и тама нема никакве везе са „благодаћу“, од које се одбија као таласи о стену...
   А данас Београд. После доручка са епископом Данилом (Крстићем), упутио сам се кроз онај део града ког се сећам од 1939. године. Дошао сам до Теразија, затим преко краља Милана до Милоша Великог. Ту лево у Таковску – руска црква, свети Марко, и даље до Руварчеве број један, где су живели бака и дека и где смо ми са њима провели то давно, бескрајно давно лето. Нове, ужасне, „социјалистичке“ стамбене зграде (већ су се огулиле, упрљале, осипају се), наизменично са истим оним жутим кућерцима поред којих сам пролазио сваки дан, идући са деком на литургију... Све то као у сну. Кућа у Руварчевој, поред ње жути павиљон где смо боравили Андреј и ја. Све то као у сну, без узбуђења, без јаких откуцаја срца, невероватно спокојно и трезвено, и у исто време са осећајем једног бескрајно важног и одлучујућег сусрета са детињством, младошћу, са оним „непокретним временом“ које надилази „пролазност“, „краткотрајност“ живота. За вечност, све се претвара у једно вечно, лагано корачање под руку са деком, високим, сувоњавим, ћутљивим. Колико догађаја је заборављено, а тај „не-догађај“ (јер сам по себи није ни по чему посебан и пуно пута се понављао) је постао непоколебиви део душе. Сив, загушљив дан. Ужурбаност огромног града. Али, „илузија“ је све то, а не Таковска.
У повратку сам прошао Косовском, где смо, у малој кафани, у промрзлим, ветровитим ноћима у јесен 1939, брат Андреј и ја неколико пута слушали Сергеја Франка („и више од свих волео сам у тим ноћима тамним златне фењере ноћне...“). Ту је кафана. Та је? Није та?
Досада, страшна, умртвљујућа, беживотна досада свега што је изродио социјализам.          Апсолутно веродостојан доказ његове ђаволске природе. Београд је прожет том досадом (коју сам осетио већ приликом првог додира са социјалистичком Југославијом, у њујоршком конзулату, када сам ишао по визу).
   Вече, неочекивано радосно и пријатно, код брата од тетке Зорана М. Док ово пишем, прекопута, у згради богословског студентског дома, богослови певају своје српске песме. Само Црква, само оно што је на неки начин повезано са њом, слободно је од те ђаволске досаде, само у томе се чује, мирише и блиста „благодат“.
   Телефонирао сам Јулијани и тако снажно осетио колико ми недостаје. <...> Сутра је последњи дан у Србији.

   Београд. Петак, 26. септембар 1980.

   Јутрос обилазак околине Београда. Најпре Авала: споменик незнаном јунаку. Затим манастир Раковица. На Авали више десетина аутобуса из свих делова Југославије. Пароле попут: „Титов пут је наш пут...“ Постепена изградња тог учмалог комунистичког [сивила и култа]...
Сушта супротност: женски манастир. Са нама је млада игуманија Евгенија. Све је „класично“. Спуштен поглед, кротак корак, тих глас... Али, у душу се прокрада сумња. Не у њу, наравно. Она је, очигледно, беспрекорна у тој класици. Него у читав тај стил. Црква начичкана иконама, већином ужасним. Окамењена верност форми, тој апсолутној типској једноличности... Не толико повлачење из света, колико повлачење из овог света у име другог, минулог света и његове архаичности, непропустљивости, нетакнутости разноразним „проблематикама“... Не знам, не знам. С једне стране, усхићен сам том свемоћном – за те монахиње и друге попут њих – „противтежом“ у односу на ђаволску ружноћу и сивило социјализма. А с друге стране, осећам да је та противтежа – таква каква је – немоћна, осуђена на пропаст. Довољно је срушити форму и ништа, вероватно, неће преостати...
   Након ручка одлазак код о. Василија Тарасјева, сина о. Виталија, мог првог „вероучитеља“ (1929. године). У црвеној доњој мантији, зарастао, хром... Ужасавајући неред емигрантског стана. Мајка седа, ноге јој труну. Болесна супруга. Син који је себе тако очигледно осудио на исто оно „узалудно служење“ (Монтерлан) на које је себе осудио отац... Све је то патетично. Ниједно питање, само бујица напетог казивања о том служењу, о тој атмосфери брода који тоне, са капетаном који до краја остаје на командном мосту. Све као из романа Достојевског, све некако усијано, напето, и тако очигледно безнадежно... Ту је и верност Русији, и златном сну херојској „белог“ Београда. И оцу, и тој усамљености и осуђености... Одвезли смо се до цркве. Боже мој, у каквом је она ужасном стању, огуљена, прљава, тако очигледно један реликт у том новом социјалистичком Београду. Одлазим отуд са осећајем сажаљења и нелагодности, као да сам се дотакао једне трагедије којој је немогуће помоћи, али која тражи нешто... Док је о. Василије, онако хром и гојазан, водио своју болесну и једва покретну мајку под руку према аутомобилу, подвикујући на њу, а истовремено чинећи то са таквом љубављу, хтео сам да заплачем. Духовна лепота тог, људски гледано, неуспеха.
   Увече, уочи Воздвижења, бдење у исто тако женском манастиру Ваведења на Топчидеру. Патријарх, добар хор. Али, богослужење хаотично и некако површно. Мало народа у цркви. Патријарх се веома срдачно растао са мном. Затим трпеза, опет са ћутљивим монахињама погнутих погледа.
   Сутра рано ујутро лет за Њујорк преко Лондона. Желим кући, али, као и увек, туга растанка са туђим животом, који је на тренутак постао мој. Са Београдом, који за мене зрачи детињством и младошћу, и који је као црном прашином прекривен безданом тугом и досадом свог пакосног социјализма.
   Отићи ћу одавде, и ових десет дана ће прерасти у нешто једно и јединствено, што ће постати још један слој, призор, неизбрисива белешка у сећању – као Галилеја и Тавор, Финска, Венеција, Рим, Аљаска. Можда болесна мајка и болесни син, сливени уједно у том безнадежном подвигу, који је постао њихов цео живот; а можда и још нешто – последње речи данашњег Јеванђеља: „Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости“ [Јн 12, 36].