И изишавши Исус виде многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. А пред вече приступише Му ученици Његови говорећи: Овде је пусто место, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они Му рекоше: Немамо овде до само пет хлебова и две рибе. А Он рече: Донесите их Мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце (Мт. 14: 14-21).
Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало.
Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се.
И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Kад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“
Kолико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол...
Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква.
У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува!
Митрополит псковски и порховски Тихон
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар