Чини се да све знамо о Светом Сави. Био је принц који је одбацио овоземаљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата. Међутим, Свети Сава не само што је утицао на нашу историју, културу и традицију, он је утицао и на нама блиске, братске словенске народе.
Од свих улога које је Свети Сава имао за живота најзначајнија је осамостаљивање Српске Православне Цркве 1219. и писања Номоканона тј. Законоправила.
Номоканон или Законоправило или Крмчија је зборник правила која регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије. Реч „номоканон” је грчког порекла: номос значи грађански закон, а канон је црквено правило. „Крмчија” води порекло од старословенског придева који се и данас користи у савременом руском језику: кормчий што значи кормилар, онај који управља кретањем брода.
„СЬ Б(О)ГОМЬ ПОЧИНАЈУТЬ СЕ КНИГИ СИЈЕ ГЛ(АГО)ЛЕМИЈЕ ГЬРЬЧЬСКИМЬ ЈЕЗИКОМЬ НОМОКАНОНЬ И СКАЗАЕМИЈЕ НАШИМЬ ЈАЗИКОМЬ ЗАКОНОУПРАВИЛО“, што би у преводу на савремени српски језик значило: „СА БОГОМ ПОЧИЊУ ОВЕ КЊИГЕ КОЈЕ СЕ НА ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИЗГОВАРАЈУ НОМОКАНОН, А НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ ЗАКОНОПРАВИЛО“.
Крмчија је највећа српска књига. Имала је 400 листова исписаних на пергаменту, што је чинило 800 страница, димензије 24×31 цм, садржала је 64 главе, што би данас одговарало члановима закона, и гране, што би данас одговарало тачкама закона. Настала је на основи Методијевог Номоканона из 9. века, написаног око 868. године, који је био базиран на Јустинијановом зборнику. Међутим, својеврсност Номоканона Светога Саве је у слободном одабиру и распореду текстова. Приликом превођења Свети Сава је проширивао текстове својим објашњењима, скраћивао их или изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског Номоканона, по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник! Свака глава која уређује духовни живот ослања се на црквене саборе, Библију и Житија светаца. Највероватније, тајна за овако добар одабир и распоред грађе у Номоканону лежи у чињеници да је Свети Сава око десет година био игуман Студенице где је током боравка и вођења написао Студенички типик – правило о животу монаха, као и Житије Светог Симеона Мироточивог. Мало после писања Крмчије, 1221. године Свети Сава је написао Синодик. Управо су Номоканон и Синодик постали правни и духовни стубови српске средњовековне државе.
Оригинал Савиног Законика није сачуван, али постоји око 10 преписа. Најзначајнија је Иловачка крмчија из 1262. јер је њу преписао са оригинала будимљански Епископ Теофил у Манастиру Светог арханђела Михајла у Бококоторском заливу. Постоје још Морачка, Хиландарска, Рашка, Сарајевска, Пчињска, Пећка, Дечанска и Милешевска крмчија.
Проучавање Законоправила је тежња ка животу у складу са Божијим Законом. Тако је 1963. године САНУ основала комисију која се бавила проучавањем Иловачке Крмчије. Највећи спорови међу научницима су били у вези са садржајем преписа Крмчија, јер су преписивачи Законоправила током векова додавали своје текстове и мењали оригинал. Између Иловачке и Морачке Крмчије научници САНУ су расправљали око десет година, али на крају Српска академија није ни издала фототипију Законоправила, већ Дечје новине 1991. године. Нажалост, препис који је најближи оригиналу – Иловачка крмчија данас се чува у Загребу у Хрватској академији знаности и уметности. Иако је у једном тренутку Иловачки препис био у Србији, наша држава га је морала вратити Хрватској због данашњих савремених закона, а Законоправило Светога Саве је и данас званичан правни кодекс СПЦ.
Колико је Савина Крмчија била склад духовне и световне власти и колико је била значајна за друге државе у окружењу, а посебно колики је имала значај за Русију, сведочи податак да је 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу”, како Руси називају Крмчију. Тако је она у 13. веку преко Бугарске стигла до Русије где је у начињен први препис у граду Рјазану 1284. године. Тај препис је имао 71 главу.
Рјазанска крмчија је скоро годину дана преписивана и овај препис потврђује да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс. Овај препис је имао своје редакције у древној Русији. Постојале су још Софијска, Мјасњиковскаја и Чудовскаја крмчија.
За средњовековну Русију у периоду између 13. и 17. века су карактеристични летописи – књижевне форме које су сведочиле о догађајима времена у ком су писане. Најзначајнији летопис ране руске књижевности је „Повесть временных лет” тј. „Повест минулих времена”. Иако многи руски научници данас оспоравају истинитост ове повести, форма летописа је достигла свој врхунац за време Ивана IV Рјуриковича. Нама је овај руски цар познатији као Иван Грозни.
Када је Иван Грозни имао само три године, остао је без оца. Иако је одмах по наслеђу постао цар, на чело Руске царевине је стао 1547. са свега 17 година. До тог тренутка о њему се бринула и одгајала га је бака по мајчиној линији – Ана Јакшић, удата Глинскаја, потомак Теодоре Немањић, полусестре цара Душана. Управо су у овој чињеници, да је венама Ивана Грозног текла Немањићка крв, укрепљене братске везе двају народа које је Свети Сава заподенуо одбегавши са двора свога оца на Хиландар заједно са руским монахом. Чак постоји легенда, која, додуше, нема историјске основе, да је круна Душана Силног тајно однета у Москву на крунисање Ивана Грозног (грозный (рус.) – страшан, силан, величанствен).
Ставши на чело руске државе цар Иван IV је пожелео да својој царствености подари уникатну историју света: од постања до његових дана. Тако је настао до тада највећи књижевни споменик на свету „Царска илустрована хроника” написана у 10 томова на двадесетак хиљада страна са око 18 000 сликовних илустрација на којој је радило 40 живописаца. „Царски илустровани летопис” описује догађаје од постанка света све до доласка Ивана IV Васиљевича на трон. Захваљујући баки и њеном утицају на одгајање и образовање свога унука, који се сматрао једним од најученијих људи свога времена, Иван Грозни је 4. том Летописа посветио српској средњевековној држави, династији Немањића и догађајима у Србији све до Косовског боја. Поред Косовске битке детаљно је описана лоза Немањића. Према оснивачу Српске Православне Цркве – Светоме Сави, Иван Грозни је имао велико поштовање и дивљење. Лик српског архиепископа, као наследника Византијске традиције, имао је кључни значај у формирању руске националне идеологије као православне царевине, све до прихватња идеологије Москве као Трећег Рима.
Колико је Свети Сава Српски, како га називају Руси, био поштован, показује податак да је његово житије било веома распрострањено у Руској средњовековној царевини – постојало је око 88 преписа. Оно је коришћено као образац за састављање житија руских светаца. У XIX веку је обележавање празника Светог Саве Српског имало политички карактер и служило је за демонстрацију „братског савеза Срба и Руса”. У Москви је све до 1917. Подворје СПЦ било место окупљања руских добровољаца за помоћ у ослободилачким ратовима Србије током XIX и XX века.
Данас у календару Руске православне цркве тзв. Мјасацослову постоје три српска свеца: Свети Сава, Симеон Мироточиви и Арсеније Први, којима се читају молитве за помоћ. Такође, Руска православна црква им је посветила житија. Када је отац Ивана Грозног, Василије III 1509. године зидао Архангелски сабор одредио је северну страну цркве за фреску Светог Саве и Симеона Мироточивог. Са друге стране, Свети Сава је приликом зидања Милешеве наредио да се ослика фреска Бориса и Глеба, руских светаца. Ова фреска је требало да прикаже зло које доноси свађа два рођена брата.
Без обзира на бурна историјска времена која су постојала код оба народа, везе Срба и Руса никада нису прекинуте. После пада Српске средњовековне државе, током 18. века још један Сава, гроф Сава Владиславич – Рагузински је одржавао везе између братских народа.
Сава Владиславич је био потомак Саве Луке из српске средњовековне породице. Отац му је био савременик Василија Острошког. Рођен је крајем 17. века у Херцеговини, а као школован човек путовао је и радио по Европи. Својим знањем и везама спајао је Османлијску империју, Дубровник и Млетачку републику. Са свега 20 година Сава Владиславич се обрео у Истамбулу и упознао једну од најзначајних личности тог доба – патријарха Доситеја, који га је повезао са руским конзулом. Захваљујући препоруци патријарха руском конзулу, као врло поверљиве личности, гроф Сава Владиславич се 1702. обрео на обали Балтичког мора и ту се упознао са Петром Великим на кога је оставио јак утисак. Јован Дучић, као потомак грофа Саве, тврдио је да је Сава Владиславич уживао велико поверење Петра I. И заиста, био му је саветник, учествовао је у важним историјским, финансијским и дипломатским догађајима, основао је руску тајну службу и први је указао Петру Великом на положај потлачених Срба у Турској империји.
Огромна важност његовог рада је постављање границе између Русије и Кине у дужини од 6000 км која траје у неизмењеном облику до данашњих дана. Ту је основао град Тројицосавск и саградио цркву посвећену Светом Сави Српском, као одбрану Православља на далеком истоку. Црква је пострадала крајем 18. века, али се планира њена обнова. Назив града Тројицисавск је преименован у Кјахту.
Утицај Светог Саве на руски духовни и књижевни, средњовековни свет се изучава скоро 100 година. Крмчија је књига која се проучава како код нас, тако и у свету, посебно словенском, а настала је 130 година пре чувеног Душановог законика.
Ксенија Радојичић, проф. руског језика и књижевности
Извор: Жички благовесник, 2019/2
Нема коментара:
Постави коментар