У то време, изградња је у Жичи трајала непрекидно.
Саграђени су: црква Светог Јована над улазном капијом, црква костурница, камени декорисани портали око улазних и унутрашњих врата Велике Цркве, агиазма, зграда "Спомен српској шајкачи", Спомен чесма Патријарху Варнави, плави монашки конак, рибњак, велика звонара, владичански конак, Светосавска црква, трпезарија, црква на гробљу. Владика је ужурбано свакодневно бдио над изградњом Жиче, улагао у њу сваки свој динар и све друге прилоге и користио сваки минут и сваки час на писању књига и обиласку радова у изградњи.
Владика Николај је као Епископ својим духовним вођством, својим учењем и проповедањем, својим књигама, својом бригом за свештенство и младе, својом дубоком заинтересованошћу за важне религијске покрете, својим етичким и интелектуалним генијем и имагинацијом, сједињеним са изузетним даром за писање на језику који је разумљив најједноставнијим људима, извршио огроман утицај широм Југославије.
Владика Николај је припремао шири план, са намером да поред Жиче "српске приче" и Жиче "духовне ризнице", како ју је он називао, буде у њој створен духовни центар Српскога народа, одакле ће сијати српска духовност, и Жича бити уткана у све народне бити, јер она све види, све надахњује, свему даје духовни живот и смисао и о свему даје коначну реч. Она је народна традиција. У њу треба гледати, њу слушати. Она је вођа и почетак светосавског пута.
Таквог Епископа имала је Жича пред своје и општенародно страдање. Одмах на почетку Другог светског рата проглашен је за непожељног. После бројних малтретирања, Немци су га присилили да поднесе молбу Светом Архијерејском Синоду да буде ослобођен управљања Жичком Епархијом и да му се постави заменик.
На Петровдан, 29. јуна/12. јула 1941. Епископ Жички Николај је пребачен у Манастир Љубостињу, одакле је депортован у логор Дахау.
10. октобра 1941. Немци су бомбардовали Свету Жичу, а затим упалили оно што бомбама није било разрушено.
Бомбардовање Жиче био је најтежи удар Епископу Николају, јер је он уложио велики труд око обнове Жиче пре рата. И тешко би преживео вест о страдању Жиче, да се ту није нашао један његов сродник, који га је утешио. Говорио му је: "Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала и дизала се са народом. Сва слава Манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању Српскога народа, заправо, Жича би изневерила себе и своју прошлост".
извор: Свети Владика Николај - жички и охридски
Нема коментара:
Постави коментар