"Стигла је блага, бела вест тишине и спокојства, чистоће, реда и мириса... Чудна су твоја дела, Господе. Малочас су још зјапиле рупе непоплочаног града, кострешиле се груде осушена кала, мучно се протезао сиротињски коњић да повуче терет, видели се олињали капути духовнога племства, досадно и подмукло су зверала око себе деца не знајући чиме да се забаве. И одједаред, за две четврти часа, завршило се чудо. Одело је лепо и у свих људи једнако, улице су чисте и равне, деца кликћу и престају ружно да мисле, точкови кола клизе сами од себе, и свугде мирише ничим неокужена атмосфера висина.
- Снег нам је дошао! - вичу деца
- Снеже, бели снеже, лези ми на душу! - мисле у себи људи. По фабрикама, по тамницама, по болницама, чама се смеши..."
Исидора Секулић
"...Док онима што не знају шта би од себе, дивота настане. Животом би се распали да Зла не загуде. Слатко им претоплити се кад је свему зима. Kрзно мећу на себе; угодно им зајези, промине ли, коме се под издеротинама модри живот.
Ударе и по слој изнутра. С лица им се цеди маст. Дебљи се ужире од брава што га с јесени посекоше. Ех, да су још на свим ногама по траље, саргија место стакла на прозорима, угодно ли би се тек онда у сувоту и топлоту завалили!
Па велим, изопачен је ко у леду нађе себи замаме. Јер ако је Бога у срцу иоле, бела нека стрепња одбија: тма је слабачког, тма убогог; нема огњишта за све крштене душе; за четвороного, за крилато кутка; скапавају од чега ето има ко и да ужива."
Момчило Настасијевић
 |
| Сава Шумановић, 1935. |
Нема коментара:
Постави коментар