ВЕЧНО СЕЋАЊЕ

   Некад је и поред снажне вере у вечни живот тешко опростити се од вољених људи који су преминули. Сâм Христос је заплакао због одласка Његовог пријатеља Лазара. Богомати је и поред анђела који је потврдио Божји Промисао везан за живот Њеног Сина – плакала и ридала док је гледала како умире. А тек хиљаде и хиљаде хришћана који су оплакали одлазак својих најближих! Ретко ћемо наћи у житијима светих мученика колико је велик био бол оних који су се морали опростити од својих најближих. Сигурно је да су свети отишли у сусрет Васкрсломе и да с Њим бораве у блаженству, али је ближњима било потребно много времена да прихвате њихов одлазак.

   И поред вере у живот који за њом следује, смрт неизоставно доноси бол онима који настављају да корачају са ове стране живота. Зашто? Зато што особа коју волимо одлази. Губитак је ту, опипљив. Постоји извесна истина у изреци да са вољеном особом умире и део нас. Та особа није нестала, она се преселила, али онај однос који смо ми имали према њој, све оно што је у том односу из нас испливавало, све оно што смо ми у том односу били – то се може лако изгубити. Вољене особе у великом делу чине оно што ми јесмо као личности. Без њих не бисмо постали, ни били оно што јесмо.
   Зато нам је потребно сећање, жива успомена на њих и онда када оду. Са друге стране, потребно је да их пустимо да оду. Маколико било тешко опростити се од некога због кога је наш живот попримио одређени облик и боје, не смемо свој живот обезличити и обавити тамом јер онда одричемо и побијамо сав труд и љубав који су нам наши вољени пружили. Они су нас волели, а и даље нас воле, управо због те тајанствене светлости која у нама сја, а коју је добри Бог у нама запалио. Сигурно не би желели да та светлост у нама згасне заједно са њиховим овоземаљским животима.
   Потребно је времена да се навикнемо да су вољени људи преминули. Оно што остаје јесте живо сећање, успомене на њихове осмехе, речи и дела и остаје њихов траг у нама самима, у ономе што ми јесмо. А то ни сама смрт не може да збрише. Зато се на данашњи дан молимо Господу за покој душа наших најмилијих. Заједништво са њима остаје, у Христу ни смрт не може да направи понор између оних који се воле. У Њему нема живих и мртвих, већ само две стране једнога живота.
   Зато палимо свеће и узносимо молитве за наше вољене. Јер су они својом добротом и примером били светлост нашем животу, да бисмо боље видели путеве који су пред нама. Њихова светлост и даље сја. Пут који су нам осветлили простире се пред нама. Наше је да и ми другима будемо светло. Kао што се на Васкршње јутрење светлост свеће предана из олтара шири даље, тако је Господ Светлост предао нама и пут ширења Светлости не сме стати.
   Не заборављајмо наше преминуле, никада, али и наше телесно живе, све који су велика светила нашег живота. И не заборављајмо ону исконску Светлост Kоја ће и помоћи да бол губитка ближњих постане радост што смо их познавали и називали се њиховим пријатељима и кћерима, очевима, мајкама, браћом. Такво сећање није тек присећање прошлих догађаја, то је својеврсно оприсутњавање, животно сведочење доброте и племенитости нама указане.
   Сачувај, Господе, душе свих слугу Твојих, свих оних који су ширили Твоју Светлост и били живи сведоци Твоје љубави! Сохрани, Боже, све оне који су у нама оставили неизбрисав и свет траг који ћемо пратити и којим ћемо стићи ка вечности!

„Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести ни уздисања, већ живот бесконачни!”

   А ми? Kретаћемо се даље и светлети. Будимо другима светлост као што су наши ближњи нама.

„Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца који је на небесима” ( Мт. 5, 16).


   Kатихета Марко Радаковић
   извор: www.spc.rs