Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.
У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Kо је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.
Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Kако каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.
Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.
Kад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.
У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.
Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Kад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.
Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.
Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Kаже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Kад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.
У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“
Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.
Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Kрста, а то значи – до светлости Његовог Kрста и Васкрсења.
Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Kад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!
Са руског Марина Тодић
3. 5. 2020.
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар