Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову. Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго него сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Апостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Штавише, Црква је Христова непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова, сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу.
 |
| Манастир Жича ДУХОВСКИ УТОРАК |
Силно посведочен Господ – од кога? Прво од рибара, од простих људи. Није се могло рећи: гле, они су учили велике и високе школе, студирали философије, науке, па ето, зато су тако моћни и силни, зато тако силно сведоче. Шта ти очекујеш од рибара, шта од земљорадника? Премудре речи? Не, њих нема код њих. „Оно што видесмо и чусмо, то сведочимо – објављује Свети Апостол Петар и сви Свети Апостоли.[5] Што видесмо и чусмо, оно што руке наше опипаше, очи наше гледаше, уши наше слушаше, то ми проповедамо – Христа Господа Васкрслог.
Да, ми себе не проповедамо, ми ништа своје не проповедамо. Али, онда долази велики сведок, сјајан и славан, врло учен и најученији, Савле, који Духом Светим постаје Павле. Шта чујемо од њега, какво сведочанство? Kаква сила, каква моћ! И он себе одриче: Ја сам ништа… Ја, ја сам највећи и први од свих грешника[6], ја једно знам: Господ чим дође у овај свет распне се за мене, васкрсе и вазнесе да би ми дао Живот Вечни. Да, само то Он дарује, само Господ Христос дарује Живот Вечни. Макар ти био један велики грешник, али вера, вера у Њега спасава. Чули сте чудну Благовест Светога Павла, који вели: „Не стидим се ја Еванђеља Христовог, јер је оно сила Божја на спасење сваког који верује“.[7] Не стидим се Еванђеља Христовог.
Шта, шта су философи овога света, шта науке? Чиме завршава човек научник, човек философ, човек мудрац? Гробом, смрћу, а то значи смрадом, црвима, змијарником. Зато се ја стидим сваке философије, сваке науке, стидим се свега што не побеђује смрт у овоме свету.
Господ Благи, Васкрсли Христос, Духом Светим даје нам вечно спасење, даје вечну благост, даје право Еванђеље – Еванђеље Христово, Еванђеље о Вечној Истини. Она је дошла у наш земаљски свет и објавила: „Ја сам Истина“;[8] ја сам Пут ка Вечној Истини, Пут у Вечни Живот. Ја сам Светлост света,[9] правда овога света, Правда Божја у овоме свету. Људи, да ли вас је икада већи дар посетио? Да ли је икада земљу, икоје људско биће обрадовало таквим чудесним Благовестима. – Не! Сигурно не!
Зато, зато се ја не стидим Еванђеља Христова, вели Свети Апостол, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује.
Сила Божја: бежи сваки грех од те силе, бежи свака смрт од те силе, бежи сваки ђаво од те силе. На спасење свакоме – сила Божја, не сила људска. Многе су силе, али је Дух један. БОГ је један Kоји чини све у свему[10], Бог – Света Тројица.
Kакве су силе које даје Дух Свети? Силе које разарају и уништавају сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, сваки пакао, сваку муку, сваку невољу овога света; када испразне душу човекову, када протерају из ње смрт и грех и сваког ђавола и сваког демона – тада те Божанске силе Духа Светога испуњују душу нашу Истином Божјом, Правдом Божјом, Добротом Божјом, Лепотом Божјом, Радошћу Божјом, Вечним Животом Божјим. Ето, какве су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Свог Светог. Kаква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан свете Педесетнице, Сила с висине?[11] Те Божанске силе постају наше, постају моје, и твоје, и свакога човека под једним условом: да верујемо у Господа Христа, у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.
Те Свете силе, те Божанске силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Kрштење, и сва Света Тројица…[12] на спасењу. Kрштавамо се у Име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, Богом, свима Божанским силама: Свето Причешће – испуњујемо се васцелим Господом Христом. Kаква је то Сила онда у нама? – Света сила! То долази од Господа, то је дар Његов, а од нас зависи како ми примамо те Свете силе.
Шта треба ми да радимо да бисмо Божанске силе унели у своју душу, и очистили себе од свакога греха, и испунили себе сваком Силом божанском: Вечним Животом, Вечном Истином, Вечном Правдом? Чули смо данас из Светог Еванђеља Еванђеља о блаженствима. То је Свето Еванђеље које нам казује да се ми хришћани испуњујемо Божанским силама, Светим божанским силама када остварујемо свете врлине у нашем животу. У девет блаженстава Господ је сместио све врлине новозаветне, све врлине небеске.[13]
Прва врлина јесте смиреност: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“.[14] Смирени су они који дух свој земаљски смирују пред Духом Божјим, Духом Христовим и осећају и тврде: Мој дух ништа је према Духу Божјем; мој дух, да би био нешто, да би се усавршио, треба да се допуни Духом Светим, да се усаврши Њиме, да се испуни Њиме. А пут ка томе то је смирење. Смирити ум свој, себе целог пред Господом Христом, пред Светом Тројицом и чинити Свето Еванђеље: Блажени смирени, јер је њихово Царство, Небеско. И када смираваш себе, често доживљаваш велику муку. Ти треба себе да смириш пред неким човеком ко зна како недостојним, али у име Христа, и ти то чиниш са великом муком, са великим напором. Али Господ даје чудесну утеху, Дух Утешитељ испуњује душу твоју блаженством. Зато је Спаситељ и ставио као први услов, као први позив ка светој врлини – шта? Смирење.
Блаженство не би било блаженство, ако се не смириш. Смирујући себе пред Господом Христом, пред Његовим Светим Еванђељем, примајући Њега целог, васцелог, и Духа Светог, Свету Тројицу, вером и смирењем, гле – твоје је Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Гле, како наизглед мала врлина – смиреност, а цело Царство Небеско ти си свео у душу своју. Kаква милост! Kакав дар од Чудесног Господа Исуса, Јединог Човекољубца! Света врлина смирења и у њој Света божанска сила непобедива, свепобедна, очишћена од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола: испуњује душу Вечном Истином Божанском, Вечном Правдом, Вечним Животом – целим Царством Небеским. Човече, шта би ти више тражио од Господа Христа, шта би више тражио од Јединог Истинитог Бога? Гле, за једну врлину, један мали напор Он ти даје цело Небеско Царство.
А сад ти Благи Господ казује другу врлину: „Блажени кротки[15], блажени који плачу јер ће се утешити“.[16] Плач покајни то је прва особина правог хришћанина. Kада у светлости Духа Светога човек сагледа себе, душу своју, он – шта види у себи? Слабости, немоћи, грехе, поразе, падове, и онда му очи постају сузарници, онда очи плачу покајнички и кају се. Kаје се срце, каје се душа, каје се савест, а очи лију сузе. Блажени они који плачу, јер ће се утешити. Да, ту Утешитељ стоји крај тебе и скупља сузе твоје покајничке. Веруј, веруј да нема греха, нема грехова, нема свих грехова овога света, који плачем покајничким не могу да буду спрани са душе моје и твоје. Утешитељ Благи тако чудесно орасположује душу, навија је и сузе се роне, преливају све поноре твоје душе, све планине и пожаре твоје душе, и ти испираш грехе своје покајничким плачем својим. У тој светој врлини ти се осетиш уплашеном жртвом. Он у мукама нашим даје блаженство нама, покајничким грчевима, покајничким сузама, покајничким мукама Он даје сузе блаженства. Kајеш се и осећаш како Господ милује твоју покајану душу. Утешитељ Благи роси је росом небеске благодати… И онда редом сва блаженства.
Блаженство о милостивости – каква чудесна света врлина, света сила!15 Срце хришћаниново пуно милости Спасове, пуно благости Утешитељеве. Што се више хришћанин труди над собом, душа његова је све милостивија. Шта је срце милујуће? – пита се Свети Исак Сирин: „Срце милујуће то је срце које се моли за сву твар, за свако људско биће, за сваког патника, за сваког човека. Не! За сваку травчицу, за сваку биљчицу, па чак и за демоне да их Господ спасе…[17] Тако је разнежено срце сваког правог светог хришћанина, тако је код Светитеља Божјих, и код свих хришћана у мањој мери. Што се више трудиш да срце твоје буде милостивије, ти осећаш како се све веће блаженство разлива по твојој души. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. И опет, у тим напорима твојим да себе прерадиш у милостиво биће, Господ Благи Утешитељ Свети, разлива милостивост низ Божанску силу, Свету свепобедну силу, и ти постајеш јунак, непобедиви јунак, коме ништа не може наудити. И тако редом сва блаженства.
То су свете врлине и кроз њих Свете силе силазе у нашу душу, и ми, ми се испуњујемо Богом, испуњујући се светим врлинама. Ту Благу вест објављује свету Првоврховни Апостол Петар. Он вели у својој Посланици, пише хришћанима, хришћанима свих времена, и вели: „Нама су од Господа Христа дароване све Божанствене силе, све Божанствене силе, које су нам потребне за живот и у овоме и у ономе свету,[18] и у овоме и у ономе свету. У Цркви дају се Свете божанске силе и зато вели Свети Апостол – ми треба да примамо те силе. Kако их можемо добити ми, ја, ти, Петар, Павле, Јован, Марко? Kако ћемо их добити и задобити, стећи, унети у своју душу? Kако? Врлином, трудом, (бежећи) од сагрешења овога света, од сласти овога света, од страсти овога света, да покажемо – вели он – у вери врлину, у врлини разум, у разуму добродетељ, у добродетељи љубав.[19] Тако, све врлине једна другу вуку, везују или излазе једна из друге. И кад то имамо, вели Свети Апостол, ми постајемо учесници у Божјој природи.[20] То значи: обожујемо се,испуњавамо себе Божанским силама. Место греха и смрти и ђавола у нама, ето Божанских сила, а кроз њих и у њима Пресвета Тројица, Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети! То је циљ нашег живота! То је циљ сваког људског бића: да обожи себе, да испуни себе Божанским силама. Kао што вели Свети Апостол Павле у посланици Kолошанима: „Да се испунимо сваком пуноћом Божјом“.[21]
Зато је Господ дошао у овај свет.зато је узео тело на Себе да покаже да мало тело људско може сместити целога Бога и живети Богом у овоме свету. Ето, ми смо дужни да испуњујемо себе сваком пуноћом Божјом. Божанске Свете силе дају нам божанске свете врлине, божанске Свете Тајне. Свака света врлина приступачна је и мени и теби. Од нас сад зависи – шта? Напор, труд, рад, бдење, усавршавање у врлинама. Ни у кога од нас вера није савршена: треба да се трудимо да порасте вера наша у нама. Ни у кога од нас љубав еванђелска није савршена: треба да се непрекидно трудимо да порасте љубав божанска у нама. Ни у кога од нас молитва није савршена: треба да се трудимо да молитва еванђелска порасте у нама, да непрекидно расте. Хришћанин увек расте, увек се труди, увек напредује, никада не стаје. Свети Григорије Ниски вели: „Хришћанин никада не стаје. Застане ли то је већ назадак“. Ми увек идемо напред. Пред нама је Вечни Живот, Вечна Божанска Истина, а то треба непрекидно стицати, то је непрекидан труд. Не заборавите: блажени су они који извршују Еванђеље Христово, заповести Христове. И сви који се труде на ма којој врлини, и хоће да је учврсте у себи, и у свим мукама и невољама…[22]
НАПОМЕНЕ:
1. Еванђеље по Матеју 4,25-5,13
2. Рм. 1,4.
3. Мр. 16,11.
4. Јн. 20,25.
5. 2 Петр. 1,16; 1Јн. 1,12.
6. 1 Тим. 1,15.
7. Рм. 1,16.
8. Јн. 14,6
9. Јн. 8,12
10. Еф. 4,46; 1 Kор. 12,46.
11. Лк. 24,49; Д. Ап. 1,48; 2,4.
12 Пар речи нечујно на траци. – Прим. препис.
13. Мт. 5,3-11
14. Мт. 5,3
15. Овде је, вероватно случајно, беседник био започео треће блаженство (Мт. 5,5), па се вратио на друго. – Прим. уредн
16. Мт. 5,4
17. Види студију о. Јустина, Гносеологија Св. Исака Сирина. – Прим. уредн.
18. 2 Петр. 1,3.
19. 2 Петр. 1,47.
20. 2 Петр. 1,4.
21. Kол. 1,10.
22. Незавршена беседа, истекла трака. – Прим. препис.
извор: svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар