САБОРНИК МАНАСТИРА СРПСКИХ

Душан Миловановић, "Саборник манастира српских", саборник манастира мученика

   Појава књиге „Саборник манастира српских“ Пера Вишњића, која је пре пар дана представљена у Народној библиотеци Србије, под благословом и у присуству Његове светости патријаха српског господина Иринеја, представља ванредан културни догађај у Србији.

   Који је формат и значај овог вредног дела ствараног седам година средствима и трудом самог Вишњића најбоље, уз благотворне речи Његове светости, говоре речи кустоса Душана Миловановића, сараданика на изради књиге,  у којима препознајемо размере културног геноцида коме је Србије изложена, а која уз новог министра културе и тим који је окупио око себе покушава да се отргне из тог отровног загрљаја. Због важности ове књиге Правда објављује интегралан текст Миловановићњевог обраћања скупу током промоције дела:

Ваша Светости, поштовани господине Јеротићу, драги домаћини, сваког поштовања вредни аутору господине Перо Вишњићу, драги гости, браћо и сестре – помаже Бог!
   У српској историографији, када се тиче средњовековног наслеђа -  питањем  систематске каталогизације, детаљног пописивања, проучавања и достојног представљања православних светиња – бавио се веома мали број посленика. Међу њима треба истаћи, пре свих – дело др Владимира Петковића (Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бгд. 1950) и поштованог колеге Слободана Милеуснића (Водич кроз манастире у Србији, Бгд. 1995. иСрпски манастири од Хиландара до Либертвила, 2004). Професор Петковић је набројао укупно 1876 српских светиња, а код господина Милеуснића срећемо се са око 200 манастира. Наравно да се није могло очекивати да ови пионирски послови дају потпуне податке; рецимо још ово – да су истраживања с краја 20. века показала да се само у Метохији и на Косову очувао траг од преко 2 500 православних светиња. Поред поменутог, урађен је још и известан број прегледа који обухватају поједине регионе Српске Православне Цркве. Изузимајући студије – утисак је – и недовољно, и непотпуно.
   Српска савремена култура, свакако је најоскуднија на планети у неопходним алатима за одржање суштог интегритета нације; српски народ је ваљда једини на свету који још увек нема уредан и савремени речник сопственог језика; који и иначе својата како је коме драго. При таквоме статусу крајње оскудице у неопходним лексиконима, стручним речницима, ваљаним уџбеницима, енциклопедије да и не помињемо и све друго се чини  - уобичајеним и нормалним. Па како на ономе – тако и на овоме пољу – сви су оманули, почев од силних института, преко САНУ, Философског факултета, многобројних одбора…

Колико смо сам могли да учинимо?

   Уз овакво, ружно и тешко стање – увек се нађе и често цитирани алиби да нам је крива компликована и тешка историја, да су овим просторима често јахале хорде уништитеља, да су нам многи радили о глави, па да су и наши припомагали… Прави одговор, међутим треба дати на сушто питање – колико смо сами, у међувремену могли да учинимо! Или једноставније – бацимо поглед преко плота, у комшијску авлију и покушајмо да пребројимо сву силу енциклопедија, лексикона, прегледа, монографија… о свему и свачему код, до јуче – братских нам суседа.
   А могло би можда и овако: суштина свих монашких правила Светих Отаца огледа се у томе да су они своје заједнице сматрали “Телом Христовим“, па су стога оне и морале да личе на праве, узорне, хришћанске општине где су сви чланови једнакоправни, са истим дужностима и уделом. Правила су била строго регулисала: ступање у монаштво (постриг), распоред молитви, живот у заједници, дужности, уздизање у хијерархији, правила облачења, обедовања… Особито су свети оци – Свети Василије и Свети Бенедикт Нурсијски инсистирали и на обавезном раду, уз молитву, па од њих сваковрсни рад прераста и у моралну категорију, јер до тада беше резервисан само за робове. Још је Свети Велики Апостол Павле сматрао да “сваки човек и молитвеник треба да се издржава делом руку својих’‘, а Свети Бенедикт је био, у овом погледу изричит у чувеној максими ‘‘Моли се и ради“! Може ли из овога да се извуче каква поука и за наше време.
   Преци наши, велики и свети – оставили су нам благо непојамно. Том баштином се треба поносити, из ње се много шта може и треба закључити и научити, али се с њом мора    скрбно, нежно и правилно руководити, да бисмо могли да је ушчувану и неоштећену предамо будућима, на укупни понос и даље старање.
   Говори се да су господари српски и властела њихова у потпуности остварили један од византијских идеала. Човек је, рецимо у Метохији, лагано се окрећући око своје осе, могао у сваком тренутку да има – најмање по један крст са куполе неког храма, у своме погледу. Или једноставније, човек је, како су то наши стари говорили стицао утисак да се креће по Рају, уподобљеном Небеском Јерусалиму,  већ овде на Земљи.

Посао за државне институције, велике тимове стручњака

   И онда, како то обично бива, што не учинише многи – учини један једини, и то овај пред вама, човек и господин Перо Вишњић.
   Саборник манастира Српских представља каталог (преглед) свих српских манастира на просторима где су Срби, од давнина живели, или где и данас живе, а што може да се лакше разуме као простор ех Југославије, Румунског Баната и укупног Српског Расејања.
   Труд господина Вишњића усмерен је ка синтетисања грађе и у том погледу представља апсолутни преседан у нашој стручној и научној литератури. Амбициозан план испуњен је у пуној мери, што изазива дивљење; јер овакве подухвате предузимају (у озбиљним земљама) – државне институције, уз велике тимове стручњака.

Вишњић прешао 800.000 километара

   Лепота лежи у томе да је аутор био у готово у сваком од представљених 405 манастира, сам их фотографисао и о сваком дао писану информацију. Односно – био је у свима, сем у онима из Дијаспоре. Господин Вишњић је предузео ово велико путовање пре седам  година, и на њему је, о “своме руву и круву“ прешао 800 000 километара; то вам је као да је својим аутом отишао чак до Месеца, и одотуд се вратио. Мој мали труд изложен у овој књизи – заиста је минималан у односу на опослење господина аутора. И, да – књигу је штампао сопственим средствима, што такође треба сматрати подухватом. А сама штампа је изведена у, такође свакој хвале вредној издавачкој кући Службени гласник.
   Пред нама стоји вишегодишњи труд ентузијасте и заљубљеника у отаџбинску грађу, коју је на једноставан али и ефектан начин предочио нашим очима и срцима г. Петар Вишњић.
   Овај ванредни преглед српских светиња сведочи о неколико битних чињеница: да готово сви наши манастири припадају категорији мученика, односно да су по више пута пљачкани, паљени и разарани; да су на њима вршене обнове чим би се времена примирила; и да од 1985. године (до данас) присуствујемо фантастичној обнови (и градњи) православних богомоља, на свим територијама где Срби живе.
   Имајући све речено у виду сматрамо да ће дело господина Пере (или Пера) Вишњића наићи на велику пажњу српске научне и стручне јавности али и знатижељне публике.
   Унапред се радујући вашој радости читања, најтоплије препоручујемо да се ово дело што пре преведе на неопходне руски и енглески језик како би лепота и доброта скривена у недрима Отаџбине наше – могла да обасја и друге народе, добре воље и намере чисте.
   Радујмо се и веселимо овом дану, достојном и славном попут неких прошлих, лепих и заувек упамћених. Радујемо се што су неки препознали на време вредности дела овога, а међу њима и пастир наш добри Његова Светост, господин професор Владета Јеротић, наше велике медијске куће, многи међу вама, што свима њима треба да служи на част.
   А аутору на здравље овај херојски подухват; и ко год сматра да хероја више нема, да су се погубили у потрошачкој бесмислици, да су зашли за хоризионт историје – данас су могли да се увере, да је и та предрасуда, као и многе друге уосталом – сасвим нетачна.

Народна библиотека Србије, 15. март, 2013.