Однос према храни зависи од става који човек има према себи и према смислу живота уопште. Став према животу и његовом смислу регулише однос према храни, као што храна и начин исхране мењају философију живота. Онај који сматра да је човек "тело и само тело", и у времену и у вечности, бринуће се једино за своју телесност и искључиво за своје телесно одржавање и здравље. Код таквога све је подређено стицању хране и уживању у њој. Такав и кад се уздржава чини то искључиво тела и његовог здравља ради. Онај пак који верује да је човек психофизичко биће, тј. биће устројено од душе и тела, и који прихвата вечни смисао човеков, непролазност његове телесности и душевности(духовности), бринуће не само о неговању телесног здравља, него и о своме душевном и духовном здрављу, своме здравоумљу, посматрајући увек и једно и друго - под видом вечности и непролазности. Под истом призмом успоставиће и свој однос према храни и њеној употреби у свагдашњем животу.
Модерна медицина као и савремена психологија и психоанализа постале су, на темељу експерименталног познавања човека, потпуно свесне дубинског јединства, узајамности и међусобне зависности душевног и телесног у човеку.Телесни живот и здравље зависе од душевног, душевни и духовни живот под великим су утицајем стања људског тела. Многе телесне болести имају свој корен у психи; душевни поремећаји су често проузроковани телесним манама и болестима. То што је модерна наука стекла после дугог лутања и трагања, често пута - заблуда и једностраности, Црква је то вековима знала, указујући управо на пост као на моћно средство задобијања равнотеже душевног и телесног и постизања целовитог здравља.
Какав значај сам Бог придаје храни види се по томе да је Његова прва заповест у Рају била - заповест о храни, тј. заповест о неједењу са дрвета познања добра и зла. Ова заповест Божија била је позив човековој слободи на правилну употребу творевине (као хране), на успостављање правилног односа према лепоти света и према знању које се преко њега задобија. Гажење заповести значи злоупотребу света и његових дарова, датих за "насладу и храну човекову". Отуда и дубинска промена философије и схватања живота: обоготворење твари уместо Творца, замењивање пролазном храном речи Божије (заповести) која је живот и која даје живот човеку, свету и храни. Држање заповести је значило - храњење Речју Божијом као Хлебом живота, који је Хлеб самога хлеба, Живот живота, Светлост светлости, Знање знања.
 |
| Милоје Марковић, Котлић са хиландарским крстом |
Пост управо жели да нас врати таквом изворном односу према храни, према творевини и према Богу. С обзиром да цео човек учествује у злу, потребно је да целосно буде и у добру. Зло и злоупотреба се зачињу у срцу и у души, воља га прима и покреће а тело претвара у дело. То је унутрашња структура сваког људског греха, од оног Адамовог и Евиног до данас. Зато је и прави пост, као повратак човековој равнотежи и успостављању правилног односа према природи и Богу, уздржање душе и тела, он ангажује целог човека. Уздржавање од одређених јела које није праћено уздржавањем од зла и недела, од малог је или никаквог значаја. Зато Црква у току овог четрдесетодневног поста позива верне: "Постимо се постом пријатним, благоугодним Господу. Истински пост је уздржање од онога што је зло, уздржање језика, одбацивање гнева, ослобођење од похотљивости, оговарања, лажи и гажења заклетве". На другом месту у посним службама се каже изричито: "Постимо браћо духовно, постимо и телесно".
Шта је у ствари пост?
На првом месту пост захтева умерену исхрану, промену у храни, употребу хране која није шкодљива за организам и која га не преоптерећује. Занимљиво је да је први Божији благослов човеку по стварању, био да се храни биљном храном, да буде биљојед. Таква храна заиста више одговара организму; њеном употребом се поштује светиња живота, развија љубав према свим живим бићима. Убијати животиње значи лишавати их радости живота. Богомудри Владика Николај Жички наводи и још један разлог неједења меса: не једем месо, каже он, како би и животиње осетиле да ја чекам долазак Господа мога! Иако је касније разрешено једење меса, и у Старом и Новом Завету, ипак пост показује да је првобитни благослов остао на снази (њега се и данас придржавају монаси који се углавном држе биљне хране и рибе). Таква промена и уздржавање од хране помаже унутрашњој промени срца и душе, омогућује интензивнији духовни живот, ослобађање од рђавих навика, дубље познавање самога себе, слободније трагање за тајном Божијом у себи, бригу о стицању врлина. Као такав он је заиста много обухватнији и смисленији од вегетаријанства и дијете. Шта је још пост, схваћен онако како га негује Православна Црква и сагласно вековном искуству светих Божијих људи?
Пост је најбољи васпитач човекове воље и ослободитељ од принуде нагона, поробљености страстима и рђавим обичајима.
Пост је дивни препородитељ и очиститељ душе и тела.
Пост нам открива тајне наша природе, њене моћи и немоћи, њене границе, вежбајући је у уздржљивости и издржљивости.
Пост нам опитно открива светињу хране и хлеба кога једемо. Тек кад се човек нечега лиши, осети и спозна његов значај.
Пост добровољним лишавањем хране, нарочито укусних јела, вежба и чини човека спремним да се суочи са принудним недостатком хране који га сналази у животу (ратно стање, затвор, сиромаштво и сл.).
Онај који постом доживи светињу хлеба свагдашњег, знаће шта значи глад и гладан човек па ће бити много спремнији да помогне ономе који је у невољи. Као такав пост је будилник човекољубља. Много је милостивије срце људи који су патили у детињству од немаштине или у рату или који су постом доживели светињу хране него ли људи који читавог живота живе у изобиљу. Давно је народ рекао за такве: Сит гладном не верује.
Душевни и телесни пост размекшавају окамењеност срца, буде у души самопознање и дух покајања.
Прави пост захтева узајамно праштање међу људима, јер једино онима који праштају једни другима, прашта и Бог њихова сагрешења.
Као духовни чинилац пост позива на искорењење зла и злих жеља и помисли из срца и ума сасецајући тиме зло у корену.
Посно уздржање нам открива не само светињу хлеба који једемо него и воде коју пијемо и сна којим се одмарамо од наших трудова.
Прави пост не само што чисти организам од шкодљивих масноћа и преоптерећења него је он и очишћење душе од загађености страстима и гресима.
 |
| Манастир Вазнесење |
Пост смирује тело и душу, открива човеку његову коначну немоћ и буди чежњу за Божанском силом и милосрђем.
Пост помаже успостављању равнотеже између телесног и душевног у нама; њиме се тело учи да служи души и уму, а душа и ум и срце - Богу као своме вечном извору и увиру и дародавцу живота вечног.
Пост је такође наше добровољно учешће у распећу и страдањима Христовим, сећање на њих ( то нарочито важи за пост среде и петка, дане када је Христос издат односно разапет и умро на Крсту). Он је и наше учешће у страдањима света, будилник у нама састрадалне љубави према свим створењима и бићима.
Умерени телесни пост пробистрава ум, олакшава души дајући јој крила и омогућујући да се више посвети трагању истине, молитви, богопознању и богомислију, вечном удрављу и спасењу.
Без поста нема истинског богопознања ни боговиђења. Он је припрема душе за сусрет са Богом и са братом; рађа у души богољубље и братољубље.
Уздржавајући се од хране човек штеди за друге. Помагање ближњих, нарочито оних који су сиромашни једно је од основних својстава поста.
Пост је исцелитељ душе од саможивости и самољубља.
Пост рађа у души дух жртвености и пожртвовања, учи истинској слободи, владању собом, брањењу других од себе.
Реч је Божија: Овај род (демонски) изгони се само постом и млитвом. И заиста, не једном је преоверено да пост исцељује не само од телесних него и од душевних болести, па чак и од ђавоиманости, демонске запоседнутости човека.
Пост васпитава за успостављање правог односа према природи и природним добрима и даровима и исцељује од њихове било какве злоупотребе. Еколошки проблем и загађеност природе је неразрешив без "посног" самоограничења и враћања богодатој употреби свега око нас и у нама.
Пост дарује мудрост живота, припремајући човека за његово свеукупно преображење, како на личном тако и на друштвеном плану. Будући опит дубље заједнице у Богу, оплемењује људску земну заједницу и односе међу људима.
Пост обнавља и васкрсава душу, припрема је за примање квасца и тајне Христовог Васкрсења кроз Свето Причешће Телом и Крвљу Христовом и радосно прослављање самог догађаја Васкрсења Христовог.
ПОСТ - ПУТ КА ТРПЕЗИ БОГА ЖИВОГА, Светигора, Цетиње, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар