Кнез Лазар и његови потомци нису као друга српска властела тежили да оснују свој манастир на Светој Гори. Они су легитимитет своје власти заснивали на немањићком предању, тако да су њихове даровне повеље у имањима и новцу пре свега биле упућене Хиландару, али нису заобилазиле ни друге светогорске манастире.
 |
| Двоглави орао Светога Великога Кнеза Стефана Лазара Хребељановића са Припрате Католикона Манастира Хиландара (1380.) |
Кнез Лазар је као своју задужбину у Хиландару саградио спољашњу припрату главне цркве. За овај подухват кнез Лазар је неимаре упутио из Србије. Они су тако у Хиландару оставили неимарско дело богато клесаног украса: с предметима, биљном орнаментиком, розетама, хералдичким мотивима и фигурама изграђеним у градитељском стилу моравске школе. Иако саграђена у другом стилу, Лазарева припрата се савршено уклапа у целину главне цркве. Окићена орнаментима она је аутохтона појава на Светој Гори која одаје печат времена и земље из које је потекла.
Кнез Лазар је отворио пут утицајима хиландараца и светогораца на црквени живот и уметност у Србији. Посебно место имали су синаити који су се са Синаја у XIV веку раширили по Светој Гори. Њихово учење са великим одушевљењем прихватили су исихасти, монаси који су у потпуној повучености и тишини водили строги пустињачки живот. Најважнији циљ коме су тежили била је визија божанске светлости до чега се долазило путем одређених аскетских метода. Монах је морао да потпуно повучен у одређеном ставу стално понавља молитву: "Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме" и да сваки пут док је изговара задржи дах. Постепено би га обузело осећање бескрајног блаженства и он би угледао неку надземаљску светлост, ону исту божанску светлост која се приказала апостолима на Таворској Гори.
Повлачећи се пред турском најездом синаити долазе у државу српског христољубивог владара и уз његову помоћ заснивају манастире. Били су то ученици великог хришћанског мислиоца и духовника, Светог Григорија Паламе: преподобни Ромил (манастир Раваница), Григорије синаит млађи (Горњак), Григорије ћутљиви (Војловица), преподобни Мартирије (Рукумија), преподобни Зосим (Туман), Данило синаит (Благовештење на Млави), преподобни Сисоје (Сисојевац), Роман синаит (Роман код Ђуниса), Инок Герман (Липовац), Свети мученик Јован Стјенички (Стјеник), и други.
Борисав Челиковић, 50 казивања о Светој Гори и Хиландару, Легенда, Чачак, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар