„Ђурђевдан“ – најтужнија српска химна настала у „возу смрти“
Мало је познато да је велики народни хит „Ђурђевдан“, заправо стара предратна пјесма и најтужнија српска химна, која би можда до данас и била заборављена да није било једног судбоносног воза и језивих злочина почињених у Јасеновцу за вријеме Другог свјетског рата. О тој чувеној пјесми насталој у „возу смрти“, који је путовао из Сарајева за великомученички Јасеновац, остало је свједочење преживјелог свједока и путника тог стравичног воза, познатог философа и историчара умјетности професора Жарка Видовића. Жарко је био у затворима до 1942, и то прво у њемачком, па у усташком. У „Великом транспорту“, пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Потресан је текст његовог свједочења о страхотама Срба из Сарајева.
Он наводи да су од самог почетка сукоба, усташе хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређени број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нијесу ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Освануо је 6. мај 1942. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми „Ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те централног градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на обали Кулина бана гдје су дочекали „воз смрти“. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосјечне жељезнице па је воз из Брода по наредби Руководства НДХ ушао у град.
Пред очима Српских мученика на обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале. У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима било је и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.
На вагонима је писало: „седам коња или четрдесет војника“, а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“, у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, Ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због песме „Ђурђевдан“ затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору, збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан“. Та пјесма је постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за „воз смрти“ и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би добро када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост и клањати се овим мученицима штујући њихову крсно-васкрсну жртву и иштући од њих пред Богом заступништво.
„Шоте мори шоте“, пјесма посвећена злу
Распадом Југославије, отворене су многе теме, о којима се у вријеме њеног трајања, у циљу очувања Братства и јединства није смјело јавно говорити. Једна од мрачних тајни балканске прошлости, која је за Србе била забрањена, али су је Албанци преносили с кољена на кољено, је прича о Шоти Галици, шиптарској одметници, по којој је настала свима позната пјесма и игра, уз коју су се Срби деценијама веселили – Шоте, мори шоте. Сабор трубача у Гучи је 2007, реагујући на текст српског свештеника са Косова и Метохије, забранио извођење ове нумере на Сабору. Наравно, одмах су се јавили они који су покушавали да оповргну ову теорију и игру Шоту одрже у животу. Године 1919. албански качаци, предвођени Аземом Бејтом из села Галице и његовом женом Шотом Галицом, дигли су устанак у области Дренице, на западу Косова. Они су чак успјели да оформе тзв. неутралну зону, која је трајала од 1921. до 1923. Албански националисти су ову област одмах прозвали „Мала Албанија“. Крајем септембра 1924, тадашња Југословенска војска је у великој акцији разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође. Том приликом смртно је рањен Азем Галица. Његова жена Шота преузела је вођство над његовим четама и наставила да се бори. Године 1927. побјегла је у Албанију, гдје је и умрла.
Шота, рођена као Черима Хаљиљи (1895–1927), удала се за Азема Бејту када јој је било 19 година. Том приликом Азем је наручио да се испјева пјесма његовој будућој невјести и тако је настала чувена „Шота“.
Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим наоружаним до зуба качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смјела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју „државу“, „мали цар“ им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увјежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук итд. Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак. Вече уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић, наредио је артиљеријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака.
О судбини Азема Бејте дуго се није знало ништа. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнијела из обруча његова жена и ратна другарица, Черима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тијело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали „бесу“ да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову „бесу“ погазили, па су 1971. кости овог разбојника, пљачкаша, сјецикесе и садисте, који је жртвама одсијецао уши, свечано изнијете из јаме и сахрањене. Азем Бејта проглашен је за „националног борца“. Шота и њој посвећена пјесма по злу је постала чувена када је, бијесна због погибије мужа, ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.
Док су дјеца горјела Шота је са „качаницима“ играла своју игру око ватре и пјевала: „Шоте, мори шоте / Шоте машала / давно желим Шоте, мори, да те играм ја!“
На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја Другог свјетског рата, када су је комунисти, да би очували Братство и јединство, скинули. Шоти Галици је у Албанији у вријеме Енвера Хоџе подигнут споменик а она и њен муж Азем Бејта данас важе за албанске националне хероје и родоначелнике борбе за „ослобођење“ Косова.
Зато Србима светосавцима не приличи весеље уз ову пјесму, јер нас она подсјећа на вриску српске деце бачене у огањ.
Пјесма „Хајде Јано, Јано“ – и њен изворни текст
Изворно, ова пјесма настала је на Косову прије 300– 350 година и њен првобитни текст гласио је:
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
Ајде Јано, песме да певамо
Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
Ајде Јано, коња да седламо
Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
До Бистрице да идемо да се умијемо.
Ајде Јано, кућу да не дамо
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
Кад продамо, Јано море, како да играмо?
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано море, како да играмо
Овај изворни текст је у складу са менталитетом српског народа, његовим духом и духом вјере која га је одржавала.
Један од ријетких музичара који његује изворни текст ове пјесме је Асим Сарван. У вријеме комунизма, када су потиране све хришћанске вриједности, текст ове пјесме је измијењен и он гласи:
Ајде Јано коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо, коло да играмо
Ајде Јано коња да продамо
Ајде Јано, ајде душо, коња да продамо
Да продамо, само да играмо
Да продамо, Јано душо, само да играмо
Ајде Јано кућу да продамо
Ајде Јано, ајде душо, кућу да продамо
Да продамо, само да играмо
Да продамо, Јано душо, само да играмо
Литература:
-„Курир“ „Песма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац“ 23.04.2012.
-„Телеграф“ „Овако је настала песма Ђурђевдан!“ 06.05.2014.
-„Бест“ „ПОСВЕЋЕНА ЗЛУ: Да ли знате како је настала песма „Шоте, мори Шоте“?“ 05.03.2015. -„Србин.инфо“ „Да ли сте знали како је настала песма „Ајде Јано кућу да продамо“ 30.11.2013.
Преузето из: Свевиђе, бр. 105, 2016, 21-23
извор: eparhija-zicka.rs
Мало је познато да је велики народни хит „Ђурђевдан“, заправо стара предратна пјесма и најтужнија српска химна, која би можда до данас и била заборављена да није било једног судбоносног воза и језивих злочина почињених у Јасеновцу за вријеме Другог свјетског рата. О тој чувеној пјесми насталој у „возу смрти“, који је путовао из Сарајева за великомученички Јасеновац, остало је свједочење преживјелог свједока и путника тог стравичног воза, познатог философа и историчара умјетности професора Жарка Видовића. Жарко је био у затворима до 1942, и то прво у њемачком, па у усташком. У „Великом транспорту“, пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Потресан је текст његовог свједочења о страхотама Срба из Сарајева.
Освануо је 6. мај 1942. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми „Ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те централног градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на обали Кулина бана гдје су дочекали „воз смрти“. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосјечне жељезнице па је воз из Брода по наредби Руководства НДХ ушао у град.
Пред очима Српских мученика на обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале. У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима било је и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.
На вагонима је писало: „седам коња или четрдесет војника“, а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“, у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, Ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због песме „Ђурђевдан“ затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору, збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан“. Та пјесма је постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за „воз смрти“ и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би добро када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост и клањати се овим мученицима штујући њихову крсно-васкрсну жртву и иштући од њих пред Богом заступништво.
„Шоте мори шоте“, пјесма посвећена злу
Распадом Југославије, отворене су многе теме, о којима се у вријеме њеног трајања, у циљу очувања Братства и јединства није смјело јавно говорити. Једна од мрачних тајни балканске прошлости, која је за Србе била забрањена, али су је Албанци преносили с кољена на кољено, је прича о Шоти Галици, шиптарској одметници, по којој је настала свима позната пјесма и игра, уз коју су се Срби деценијама веселили – Шоте, мори шоте. Сабор трубача у Гучи је 2007, реагујући на текст српског свештеника са Косова и Метохије, забранио извођење ове нумере на Сабору. Наравно, одмах су се јавили они који су покушавали да оповргну ову теорију и игру Шоту одрже у животу. Године 1919. албански качаци, предвођени Аземом Бејтом из села Галице и његовом женом Шотом Галицом, дигли су устанак у области Дренице, на западу Косова. Они су чак успјели да оформе тзв. неутралну зону, која је трајала од 1921. до 1923. Албански националисти су ову област одмах прозвали „Мала Албанија“. Крајем септембра 1924, тадашња Југословенска војска је у великој акцији разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође. Том приликом смртно је рањен Азем Галица. Његова жена Шота преузела је вођство над његовим четама и наставила да се бори. Године 1927. побјегла је у Албанију, гдје је и умрла.
Шота, рођена као Черима Хаљиљи (1895–1927), удала се за Азема Бејту када јој је било 19 година. Том приликом Азем је наручио да се испјева пјесма његовој будућој невјести и тако је настала чувена „Шота“.
Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим наоружаним до зуба качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смјела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју „државу“, „мали цар“ им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увјежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук итд. Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак. Вече уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић, наредио је артиљеријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака.
О судбини Азема Бејте дуго се није знало ништа. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнијела из обруча његова жена и ратна другарица, Черима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тијело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали „бесу“ да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову „бесу“ погазили, па су 1971. кости овог разбојника, пљачкаша, сјецикесе и садисте, који је жртвама одсијецао уши, свечано изнијете из јаме и сахрањене. Азем Бејта проглашен је за „националног борца“. Шота и њој посвећена пјесма по злу је постала чувена када је, бијесна због погибије мужа, ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.
Док су дјеца горјела Шота је са „качаницима“ играла своју игру око ватре и пјевала: „Шоте, мори шоте / Шоте машала / давно желим Шоте, мори, да те играм ја!“
На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја Другог свјетског рата, када су је комунисти, да би очували Братство и јединство, скинули. Шоти Галици је у Албанији у вријеме Енвера Хоџе подигнут споменик а она и њен муж Азем Бејта данас важе за албанске националне хероје и родоначелнике борбе за „ослобођење“ Косова.
Зато Србима светосавцима не приличи весеље уз ову пјесму, јер нас она подсјећа на вриску српске деце бачене у огањ.
Пјесма „Хајде Јано, Јано“ – и њен изворни текст
Изворно, ова пјесма настала је на Косову прије 300– 350 година и њен првобитни текст гласио је:
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
Ајде Јано, песме да певамо
Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
Ајде Јано, коња да седламо
Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
До Бистрице да идемо да се умијемо.
Ајде Јано, кућу да не дамо
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
Кад продамо, Јано море, како да играмо?
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано море, како да играмо
Један од ријетких музичара који његује изворни текст ове пјесме је Асим Сарван. У вријеме комунизма, када су потиране све хришћанске вриједности, текст ове пјесме је измијењен и он гласи:
Ајде Јано коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо, коло да играмо
Ајде Јано коња да продамо
Ајде Јано, ајде душо, коња да продамо
Да продамо, само да играмо
Да продамо, Јано душо, само да играмо
Ајде Јано кућу да продамо
Ајде Јано, ајде душо, кућу да продамо
Да продамо, само да играмо
Да продамо, Јано душо, само да играмо
Литература:
-„Курир“ „Песма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац“ 23.04.2012.
-„Телеграф“ „Овако је настала песма Ђурђевдан!“ 06.05.2014.
-„Бест“ „ПОСВЕЋЕНА ЗЛУ: Да ли знате како је настала песма „Шоте, мори Шоте“?“ 05.03.2015. -„Србин.инфо“ „Да ли сте знали како је настала песма „Ајде Јано кућу да продамо“ 30.11.2013.
Преузето из: Свевиђе, бр. 105, 2016, 21-23
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар