Епископ таџикистански Питирим, О расколничкој правди без љубави

   Желим да подсетим на познати случај из живота светитеља Василија Великог који је јарки пример одговорног односа према пастви и мудрог према јеретицима.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Новомученик Јован Попов, позивајући се на сведочанство светитеља Григорија Богослова, прича о томе „како је одважност светитеља Василија спасла Кесаријску Цркву од јереси аријанства“. 371. године цар Валент, који је подржавао аријанску јерес, поново је отпутовао у Малу Азију са циљем да допринесе коначној победи аријанства. „Василије Велики је одбио да прими аријанске епископе, које је предводио Јевипије, а за којима је ишао и римски цар. (Бас. М., Ер. 68, 128, 244, 251).
   За епископима се појавио Модест, велможа надалеко познат својом суровошћу. Он је у име цара захтевао да светитељ Василије избаци из символа вере реч Јединосушни, претећи му у супротном протеривањем, конфискацијом имовине, мучењем. Василије Велики је са достојанством одговорио да се не боји претњи и одбио Модестове захтеве. Коначно, 6. јануара (по јулијанском календару) на празник Богојављења, сам цар је ушао у базилику, у којој је служио светитељ Василије. Цар је био запрепашћен складношћу појања верника који су се молили. Поразило га је и страхопоштовање које је уливао епископ.
   Чинило се да свети Василије није ни приметио долазак цара. Када је Валент принео свој дар нико од ђакона није се усудио да га прими без дозволе епископа – земаљски владика, који је навикао на додворавање дворских епископа био је толико збуњен да је посрнуо и засигурно би пао када га не би придржао неко од клирика. Тада је Василије Велики дао знак да приме приношење цара. Чврстином, тактом, личним шармом и благоразумном попустљивошћу Василије Велики је победио своје противнике. Валент је укинуо већ потписани указ о протеривању светитеља Василија и, одлазећи из Кесарије, оставио му је издашан прилог за добротворни рад. (Грег. Наз., Орат. XLIII, 44–55)“
   Када бисмо опонашали примитивно мишљење псеудоревнитеља, требало би да дођемо до закључка да светитељ Василије Велики, примивши просфору од цара-јеретика, пројављује криминалну сервилност (недавно сам се спотакао о ту на мој рачун упућену, украдену реч), малодушност, притом издаје Христа и поклања се ђаволу. Какву буку би направили „православни ревнитељи“, када би се то десило у наше време. Али су и у време светитеља Василија „борци“ за чистоћу вере стално прекоравали свеца због „толерантности према јеретицима“.
   Интрига против светитеља Јована Златоустог је исто почивала на оптужби за помагање јеретицима, нитријским монасима, који су због недостатка образовања постали следбеници Оригена.
   Међутим, мишљење великих учитеља и светитеља Васељенске Цркве се разликовало од мишљења њихових опонената свеобухватношћу и целокупношћу, јер је проистицало из пастирске бриге и љубави према човеку, чак и заблуделом човеку, да би он био спасен од погибељи.
   Тако је поступао Христос, тако поступају сви истински пастири. Тако треба да поступају
сви православни хришћани.

   извор: www.svedokverni.org