Опет на Литургији та прича о талантима. Таман да нас уздрма и подсети како вера и болећива сентименталност немају много заједничког.
Господар је хитно морао да оде. Оставио једном слуги пет таланата, дугом два, трећем један, свакоме према његовој моћи, и отишао. Онај са пет таланата додао им је својим трудом још пет, онај са два - још два, а онај са једним закопао је свој талант и због тога је био кажњен кад се господар вратио - као зли и лењи слуга. И одузет му је тај један закопани талант и дат ономе који је имао највише.
Таланти су мера сребра, имовина, али временом су постали синоним наших посебних дарова и способности - оног што од Бога рођењем добијамо. Постали су таленти.
"Ја имам таленат" поклик је савремене индустрије забаве. А ко га нема? И то не само један.
Има људи који се правдају да немају неке посебне таленте па ни не могу ништа у животу да ураде. Као да су једва дочекали оправдање за мањи труд и нечињење. То доноси одређену удобност али на крају, веома често - доноси плач и шкргут зуба. Жал за проћерданим животом, непрепознатим и неискоришћеним талентом, талентима.
У баналном времену владајуће површности, императива уживања и забаве, с једне и функционалности са друге стране, човек често није ни у стању да препозна своје таленте. Закопа свој таленат а да тога и није свестан. Да ли га то правда? Проблем је што се на крају може оправдати само пред самим собом и пред Богом, а то није лако. Нема кога да превари, нема пред ким да направи утисак.
Оци су нас одавно упозорили да незнање, заборавност лењост немају оправдање. Ако не знаш - труди се да сазнаш у мори колико ти је то Бог дао, ако заборављаш - труди се да се редовно подсећаш, ако те савладала лењост усмери своју вољу против ње. То што често не знамо који су наши таленти на крају нам неће бити утеха. Закопан, протраћен таленат остаје то, без обзира да ли је закопан свесно или несвесно.
Па како онда препознати своје таленте, колико их заправо имамо и како да их умножимо?
Прилично је једноставно. Пошто је, као што у јеванђелској причи каже Господ, свакоме дато према његовој моћи, треба се само трудити свом својом вољом и снагом, свиме што нам је у моћи. Не знамо колика је наша моћ док је не испробамо, док је не активирамо. У времену кад се година структурише према одморима, после којих се очекује да будемо поново "функционални", треба да се сетимо да није одмор циљ, да нас збир наших одмора, макар и на најлепшим местима на свету, неће учинити мирним и испуњеним, него мера умножавања дарова, талената које смо добили. Али да није циљ ни пука функционалност без обзира на наше дарове.
Могуће је да не препознамо одмах своје дарове, да се збунимо критеријумима времена, али ту су нам управо неопходни наши ближњи. Није рецепт у апстрактном индивидуализму него у Литургији и у њеном превођењу у свакодневни живот. Заједничка служба Богу и другима, служба самима себи и једних другима. И свако ту може пронаћи своју меру, свој таленат. Ако се сам бави њиме разгледајући га и размишљајући о њему - закопаће га "до следеће прилике". А немамо ми шта да чекамо. Животне ситуације у које долазимо и мера трошења за ближње научиће нас који наши дарови су наши посебни таленти и које морамо да умножавамо.
Зато не презиримо у себи таленте који нам не изгледају атрактивно и који се не котирају сјајно на "слободном тржишту". Није важан дух времена, важни смо ми и Бог у нама, у другима, свуда око нас и изнад нас.
Не морамо господара из приче буквално да поистоветимо са Богом. "Ето њима је лепо оставио да знају колико ко има талената, а ми све то треба да сазнајемо, распознајемо". Бог говори на више начина. Говори кроз људе, говори кроз ситуације у које долазимо. Имајмо поверење у Господара и умножавајмо дарове.
И, ако себи желимо добро, не занемарујмо таленте као што су: миротворство, слушање других, ширење радости, креативна радозналост, спремност за помагање, истрајност, саосећање, правдољубивост, великодушност, трпљење, милосрђе, поштовање других, једноставност, смирење, великодушност. трпељивост, и многе друге које ћемо открити и препознати у себи ако се сетимо да не смемо да их закопамо и не смемо да их гурнемо у страну.
А то што ће неко ко уложи највећи труд, својим бројним талентима прибројати и онај који није унео у заједницу човек са само једним талентом, не може таленат од Бога дат остати закопан и заједница остати без њега - то је сурова истина живота.
Живот нам није дат да би смо се одмарали у жељеној али неухватљивој и увек нестабилној срећи и чувању од тешкоћа и жртава, него да бисмо умножавањем уз Божију помоћ својих дарова отворили себи врата Царства Божијег.
Ненад Илић
9.10.2016.
Манастир Вазнесење, 9.10.2016. |
Таланти су мера сребра, имовина, али временом су постали синоним наших посебних дарова и способности - оног што од Бога рођењем добијамо. Постали су таленти.
"Ја имам таленат" поклик је савремене индустрије забаве. А ко га нема? И то не само један.
Има људи који се правдају да немају неке посебне таленте па ни не могу ништа у животу да ураде. Као да су једва дочекали оправдање за мањи труд и нечињење. То доноси одређену удобност али на крају, веома често - доноси плач и шкргут зуба. Жал за проћерданим животом, непрепознатим и неискоришћеним талентом, талентима.
У баналном времену владајуће површности, императива уживања и забаве, с једне и функционалности са друге стране, човек често није ни у стању да препозна своје таленте. Закопа свој таленат а да тога и није свестан. Да ли га то правда? Проблем је што се на крају може оправдати само пред самим собом и пред Богом, а то није лако. Нема кога да превари, нема пред ким да направи утисак.
Оци су нас одавно упозорили да незнање, заборавност лењост немају оправдање. Ако не знаш - труди се да сазнаш у мори колико ти је то Бог дао, ако заборављаш - труди се да се редовно подсећаш, ако те савладала лењост усмери своју вољу против ње. То што често не знамо који су наши таленти на крају нам неће бити утеха. Закопан, протраћен таленат остаје то, без обзира да ли је закопан свесно или несвесно.
Па како онда препознати своје таленте, колико их заправо имамо и како да их умножимо?
Прилично је једноставно. Пошто је, као што у јеванђелској причи каже Господ, свакоме дато према његовој моћи, треба се само трудити свом својом вољом и снагом, свиме што нам је у моћи. Не знамо колика је наша моћ док је не испробамо, док је не активирамо. У времену кад се година структурише према одморима, после којих се очекује да будемо поново "функционални", треба да се сетимо да није одмор циљ, да нас збир наших одмора, макар и на најлепшим местима на свету, неће учинити мирним и испуњеним, него мера умножавања дарова, талената које смо добили. Али да није циљ ни пука функционалност без обзира на наше дарове.
Могуће је да не препознамо одмах своје дарове, да се збунимо критеријумима времена, али ту су нам управо неопходни наши ближњи. Није рецепт у апстрактном индивидуализму него у Литургији и у њеном превођењу у свакодневни живот. Заједничка служба Богу и другима, служба самима себи и једних другима. И свако ту може пронаћи своју меру, свој таленат. Ако се сам бави њиме разгледајући га и размишљајући о њему - закопаће га "до следеће прилике". А немамо ми шта да чекамо. Животне ситуације у које долазимо и мера трошења за ближње научиће нас који наши дарови су наши посебни таленти и које морамо да умножавамо.
Зато не презиримо у себи таленте који нам не изгледају атрактивно и који се не котирају сјајно на "слободном тржишту". Није важан дух времена, важни смо ми и Бог у нама, у другима, свуда око нас и изнад нас.
Не морамо господара из приче буквално да поистоветимо са Богом. "Ето њима је лепо оставио да знају колико ко има талената, а ми све то треба да сазнајемо, распознајемо". Бог говори на више начина. Говори кроз људе, говори кроз ситуације у које долазимо. Имајмо поверење у Господара и умножавајмо дарове.
И, ако себи желимо добро, не занемарујмо таленте као што су: миротворство, слушање других, ширење радости, креативна радозналост, спремност за помагање, истрајност, саосећање, правдољубивост, великодушност, трпљење, милосрђе, поштовање других, једноставност, смирење, великодушност. трпељивост, и многе друге које ћемо открити и препознати у себи ако се сетимо да не смемо да их закопамо и не смемо да их гурнемо у страну.
А то што ће неко ко уложи највећи труд, својим бројним талентима прибројати и онај који није унео у заједницу човек са само једним талентом, не може таленат од Бога дат остати закопан и заједница остати без њега - то је сурова истина живота.
Живот нам није дат да би смо се одмарали у жељеној али неухватљивој и увек нестабилној срећи и чувању од тешкоћа и жртава, него да бисмо умножавањем уз Божију помоћ својих дарова отворили себи врата Царства Божијег.
Ненад Илић
9.10.2016.
Нема коментара:
Постави коментар