Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем.
Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
Из службе за упокојене:
Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
Бранислав Илић, студент Православног богословског факултета у Београду
извор: www.spc.rs
Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
Из службе за упокојене:
Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
Бранислав Илић, студент Православног богословског факултета у Београду
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар