За време црквене службе људи нису увек потпуно укључени у богослужење и многи примећују ту важну особеност. Деси се да сат времена неко стоји у храму просто као посматрач свега што се догађа. Готово као посматрач са стране.
Желели бисмо да појаснимо када тачно посматрач постаје учесник у богослужбеним молитвама.
Како бисмо избегли бесциљно фантазирање на ту врло важну тему, постараћемо се да размишљамо на тему молитава у храму у руху аскетског учења, које су разрадили свети оци. У нашој Цркви постоји једно такво, аскетско учење о мислима.
Мисли нису само грешне
Рекли бисте, шта ту раде мисли, када разматрамо молитву. Добро питање. Можемо да пратимо повезаност молитве с мислима у подвижничким књигама: савршена молитва је она која је очишћена од грешних мисли. И не само од грешних мисли, већ и од свих споредних мисли. Стоп! Да ли то значи да су све мисли лоше, чак и оне које нису грешне? Нису све. Постоје и мисли, суштински добре, али које су неумесне за време молитве, јер отежавају молитву, спречавају човека да се обрати Богу.
А у тренуцима када се не молимо те мисли нам могу помоћи, усмерити нас ка духовним добрим делима, међу којима је и молитва. Тојест, такве мисли су нам од помоћи пре молитве, а за време молитве су неприкладне.
Ево шта је Свети подвижник Исак Сирин говорио о тим мислима: «Један старац је на зидовима своје келије исписивао разне речи, и када су га људи питали шта то значи, он је одговарао: „То су праведне мисли, које су ми дошле од Анђела, док они са мном пребивају. Тада они у мени буде истинске и праведне мисли и ја их записујем, како би ме оне, у мрачним тренуцима, избављале од заблуда“». Ето какве су то мисли.
Чак и сама молитва може бити окарактерисана као праведна мисао, ако је довољно кратка. Подвижник је позван да одбаци све споредне мисли како би сачувао молитвену мисао: Господе Исусе Христе, помилуј ме.
Из испосничког предања светих отаца познато је да се грешне мисли често постепено укорењују у души. Испрва се мисао рађа, потом се спаја са умом и срцем, касније се боримо са страсним мислима, које нас заробљавају и обузимају, на крају те мисли без икаквих препрека потпуности овладају нашом душом.
Постоје и стадијуми формирања праведних мисли, које противрече страсним и све ћемо их по реду размотрити. Праведне мисли, се развијају кроз молитву, а на црквеној служби се укорењују у души. И тако човек дође у цркву на службу...
Црква се моли и позива на молитву човека који ступа у храм
Служба почиње величанственим прогласом: Благословен Бог наш! Свештеник се обраћа Богу с молитвеним благословом и позива све окупљене да славе Бога. После се у храму читају и друге молитве.
Шта се дешава? Црква сеје у души човека молитвене мисли – праведне и истините мисли. Као у Христовој причи о сејачу: једно семе паде на камену земљу, а друго на земљу добру (см.: Мт. 13: 3–8, 18–23).
«У миру Господу се помолимо», – то је непосредни позив свештеника, којим се он обраћа људима. Шта на то одговара хор? «Господи помилуј» – то је спасоносна молитвена мисао која се састоји из само две речи. То је Божанско сејање, које Црква хоће да урони у душу човека.
Хор није позван да само лепо отпева «Господи помилуј», већ да молитвено отпева те две речи и да одговори на позив свештеника. То исто се односи и на све нас. Да ли ће свако ко је дошао на службу одговорити на позив свештеника: «У миру Господу се помолимо»? Није обавезно, Господ не приморава људе да се моле.
Човек се у тој прилици може понашати на различите начине. Претпоставимо да он не игнорише започету службу. Шта даље?
Човек чује тај црквени позив
То још не значи да се човек моли, бар не у пуном смислу те речи. Он је још увек на нивоу пажљивог посматрача. Он посматра како се други моле, прати све својим умом. Али не само умом. Молитва утиче на људе емоционално и естетски. Хармонично, спокојно и свакодневно молитвено певање на служби може некоме да буде пријатно. Али то још није духовни доживљај, већ чисто музички, естетски, психолошки. Понекад се и атеисти свиђа да мало постоји у цркви и слуша хор.
И тако, човек стоји у храму и посматра богослужење, али се не моли. Али молитва других људи већ почиње да утиче на њега. Наравно, у овом тренутко тај утицај није баш дубок.
Али ако човек сам направи један мали, али одлучан корак и одазове се својом молитвом, тада ће се успети на први степен духовног пута и утицај црквене службе на њега ће се увећати. Од пуког посматрања, он ће прећи на учешће у служби. Али то је већ следећа етапа, коју ћемо ближе објаснити.
Човек се одазива позиву на молитву
Тај одзив се не састоји обавезно у томе што човек пева уз хор: «Царе Небески... дођи и усели се у нас, и очисти нас...»
Није обавезно. Форма може бити и другачија. Иначе, молитвено појање свих парохијана се ретко дешава на службама. У већини храмова је замишљено да народ два-три пута пева током дугог Свеноћног Бдења или целе Литургије.
Међутим, људи се много чешће одазивају на молитву у храму. Само се она изражава у другим облицима, мање упадљивим од општег појања.
У каквим облицима се она тачно изражава? После појања „Господи помилуј“ човек чини молитвени покрет руке, осењава себе крсним знамењем. То је древни молитвени гест. Он изражава нашу чврсту веру у спасилачки подвиг Богочовека Исуса Христа. Својим крсним знамењем ми такође учествујемо у храмовној молитви, макар и ћутећи.
Навешћемо још један пример. После појања «Господи помилуј» човек у себи изговара једну реч – «Помилуј». Једна његова реч представља одјек молитвеног појања хора, које је он чуо. Он је на ту реч обратио пажњу и после је своју кратку молитву присајединио општој молитви.
На тај начин. човек прима молитвене мисли од хора («Господи помилуј»), он општи са том спаситељском молитвеном мишљу («Помилуј»).
Он више није посматрач богослужења и почиње да учествује у црквеној служби.
Борба за истинско молитвено учешће у служби
Када човек већ једном почне да учествује у служби, креће борба са споредним мислима. Није лако одвојити се од њих, одбацити те споредне мисли. Није тако лако «култивисати», чувати молитвене мисли, пустити их да живе, «гајити их», сакупљати снагу унутар наше душе.
За време Херувимске песме Црква нас све позива да: «Всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије – Јако да Царја всјех подимем». Треба прво да одложимо све наше животне бриге и помисли (чак и те које су умесне у било које друго време), како бисмо служили Богу на Литургији – подигли и величанствено носили на својим плећима Христа Цара до Престола Бога Небеснога.
Наша молитва постаје богоносна, ако успемо да се одрекнемо животних брига и мисли и да истовремено чувамо и негујемо молитвене мисли, које нам Црква пружа на служби.
Све те свакодневне животне мисли у нашој души, кроз читав низ година, укорениле су грешне страсти, које је тешко победити. Наш ум стално муче зачеци грешних мисли, оне покушавају да се са њим споје.
Те грешне мисли узнемирују нашу душу, нарушавају унутрашњи, душевни мир. Грешне мисли, попут корова, покушавају да преплаве наше молитвене мисли.
На стадујуму борбе с животним бригама можемо приметити паритет моћи: људи се боре против животних мисли са променљивим успехом. Таман када неком успе да сачува молитвене мисли, кроз одређено време његов ум се удаљава далеко и већ је заузет животним мислима, тојест губи молитву. Потом, схвативши то, човек опет почиње пажљиво да прати службу и да учествује у заједничкој молитви.
Молитвене мисли се укорењују
Ако је борба против животних мисли успешна, уз Божију помоћ, онда се молитвене мисли укорењавају у души. Оне надвладавају свакодневне мисли и добијају своју пуну снагу и та спасоносна сила може да заглуши све што нам одвраћа мисли. Тада се човек на служби моли са «пажњом срца».
Онај који постаје део тока молитве на богослужењу, слушајући и учествујући у заједничкој црквеној служби, устремљује се ка Богу.
Подсетимо се како се Црква у заносу на Литургији устремљује ка Богу:
– Горе имамо срца, – позива свештеник.
– Имамо их ка Господу, – одговара хор.
– Благодаримо Господу, – тако звучи евхаристичка молитва у Престолу.
На овом стадијуму човек није само део заједничког тока молитве, нити само разуме то молитвено устремљење, већ активно учествује у њему. Другим речима, човек сам уграђује своју снагу у то опште молитвено устремљење, колико год може.
На тај начин, он не само да «букти» у оквиру заједничке молитве, већ долази до тога да он може да предаје другима тај «молитвени пламен».
То не значи да он добија неко позамашно духовно вођство над другима. То може бити мало приметан и не нарочит утицај, који се остварује у славу Божију, иако сам човек то не примећује и не сматра себе духовним учитељем.
Молитвене мисли доносе плодове
Кратко смо објаснили како Црква сеје молитвене мисли, како их човек опажа, прихвата и одазива се на њих, општи са њима и са Богом и како се молитвене помисли укорењавају, дубоко у нама, пробијају се са обода нашег живота у само срце наших мисли, осећања и тежњи.
И коначно долазимо до тренутка када све то доноси плодове: једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет. (см.: Мт. 13: 8). Молитва постаје средиште нашег живота.
То чудо које се дешава на служби допире далеко изван саме цркве. И оно траје и после богослужења.
Пламен молитве који је добио у цркви, човек пажљиво носи кући и пали своје кандило. То подсећа на Велики четвртак када људи кући носе огањ из цркве.
Благодат молитве у цркви помаже човеку да код куће прочита задате вечерње и јутарње молитве. Молитвено расположење траје читав дан, не само пред сан, после буђења, или пре и после оброка.
Молитвене мисли се понављају више пута дневно, док радимо било који посао, нарочито ако је он тежак и одговоран: «Господе помози», «Благодарим Ти Боже», «Господе, опрости и благослови». Тако се моли човек када схвата да је лоше поступио.
Молитвене помисли које су нам усађене у цркви многострано нам помажу. Оне оснажују човека у борби са страстима и подстичу на покајање. Молитва утиче на наш однос са другим људима, јер ми често осуђујемо и вређамо друге из гнева, гордости, зависти... Молитва ,такође, мења однос човека према својој породици, послу или школовању и чини га одговорнијим.
Молитва преображава наш живот.
Ђакон Павле Сержантов
С руског Александар Ђокић
извор: www.pravoslavie.ru
Желели бисмо да појаснимо када тачно посматрач постаје учесник у богослужбеним молитвама.
Како бисмо избегли бесциљно фантазирање на ту врло важну тему, постараћемо се да размишљамо на тему молитава у храму у руху аскетског учења, које су разрадили свети оци. У нашој Цркви постоји једно такво, аскетско учење о мислима.
Манастир Вазнесење |
Рекли бисте, шта ту раде мисли, када разматрамо молитву. Добро питање. Можемо да пратимо повезаност молитве с мислима у подвижничким књигама: савршена молитва је она која је очишћена од грешних мисли. И не само од грешних мисли, већ и од свих споредних мисли. Стоп! Да ли то значи да су све мисли лоше, чак и оне које нису грешне? Нису све. Постоје и мисли, суштински добре, али које су неумесне за време молитве, јер отежавају молитву, спречавају човека да се обрати Богу.
А у тренуцима када се не молимо те мисли нам могу помоћи, усмерити нас ка духовним добрим делима, међу којима је и молитва. Тојест, такве мисли су нам од помоћи пре молитве, а за време молитве су неприкладне.
Ево шта је Свети подвижник Исак Сирин говорио о тим мислима: «Један старац је на зидовима своје келије исписивао разне речи, и када су га људи питали шта то значи, он је одговарао: „То су праведне мисли, које су ми дошле од Анђела, док они са мном пребивају. Тада они у мени буде истинске и праведне мисли и ја их записујем, како би ме оне, у мрачним тренуцима, избављале од заблуда“». Ето какве су то мисли.
Чак и сама молитва може бити окарактерисана као праведна мисао, ако је довољно кратка. Подвижник је позван да одбаци све споредне мисли како би сачувао молитвену мисао: Господе Исусе Христе, помилуј ме.
Из испосничког предања светих отаца познато је да се грешне мисли често постепено укорењују у души. Испрва се мисао рађа, потом се спаја са умом и срцем, касније се боримо са страсним мислима, које нас заробљавају и обузимају, на крају те мисли без икаквих препрека потпуности овладају нашом душом.
Постоје и стадијуми формирања праведних мисли, које противрече страсним и све ћемо их по реду размотрити. Праведне мисли, се развијају кроз молитву, а на црквеној служби се укорењују у души. И тако човек дође у цркву на службу...
Црква се моли и позива на молитву човека који ступа у храм
Служба почиње величанственим прогласом: Благословен Бог наш! Свештеник се обраћа Богу с молитвеним благословом и позива све окупљене да славе Бога. После се у храму читају и друге молитве.
Шта се дешава? Црква сеје у души човека молитвене мисли – праведне и истините мисли. Као у Христовој причи о сејачу: једно семе паде на камену земљу, а друго на земљу добру (см.: Мт. 13: 3–8, 18–23).
«У миру Господу се помолимо», – то је непосредни позив свештеника, којим се он обраћа људима. Шта на то одговара хор? «Господи помилуј» – то је спасоносна молитвена мисао која се састоји из само две речи. То је Божанско сејање, које Црква хоће да урони у душу човека.
Хор није позван да само лепо отпева «Господи помилуј», већ да молитвено отпева те две речи и да одговори на позив свештеника. То исто се односи и на све нас. Да ли ће свако ко је дошао на службу одговорити на позив свештеника: «У миру Господу се помолимо»? Није обавезно, Господ не приморава људе да се моле.
Човек се у тој прилици може понашати на различите начине. Претпоставимо да он не игнорише започету службу. Шта даље?
Човек чује тај црквени позив
То још не значи да се човек моли, бар не у пуном смислу те речи. Он је још увек на нивоу пажљивог посматрача. Он посматра како се други моле, прати све својим умом. Али не само умом. Молитва утиче на људе емоционално и естетски. Хармонично, спокојно и свакодневно молитвено певање на служби може некоме да буде пријатно. Али то још није духовни доживљај, већ чисто музички, естетски, психолошки. Понекад се и атеисти свиђа да мало постоји у цркви и слуша хор.
И тако, човек стоји у храму и посматра богослужење, али се не моли. Али молитва других људи већ почиње да утиче на њега. Наравно, у овом тренутко тај утицај није баш дубок.
Али ако човек сам направи један мали, али одлучан корак и одазове се својом молитвом, тада ће се успети на први степен духовног пута и утицај црквене службе на њега ће се увећати. Од пуког посматрања, он ће прећи на учешће у служби. Али то је већ следећа етапа, коју ћемо ближе објаснити.
Човек се одазива позиву на молитву
Тај одзив се не састоји обавезно у томе што човек пева уз хор: «Царе Небески... дођи и усели се у нас, и очисти нас...»
Није обавезно. Форма може бити и другачија. Иначе, молитвено појање свих парохијана се ретко дешава на службама. У већини храмова је замишљено да народ два-три пута пева током дугог Свеноћног Бдења или целе Литургије.
Међутим, људи се много чешће одазивају на молитву у храму. Само се она изражава у другим облицима, мање упадљивим од општег појања.
У каквим облицима се она тачно изражава? После појања „Господи помилуј“ човек чини молитвени покрет руке, осењава себе крсним знамењем. То је древни молитвени гест. Он изражава нашу чврсту веру у спасилачки подвиг Богочовека Исуса Христа. Својим крсним знамењем ми такође учествујемо у храмовној молитви, макар и ћутећи.
Навешћемо још један пример. После појања «Господи помилуј» човек у себи изговара једну реч – «Помилуј». Једна његова реч представља одјек молитвеног појања хора, које је он чуо. Он је на ту реч обратио пажњу и после је своју кратку молитву присајединио општој молитви.
На тај начин. човек прима молитвене мисли од хора («Господи помилуј»), он општи са том спаситељском молитвеном мишљу («Помилуј»).
Он више није посматрач богослужења и почиње да учествује у црквеној служби.
Борба за истинско молитвено учешће у служби
Када човек већ једном почне да учествује у служби, креће борба са споредним мислима. Није лако одвојити се од њих, одбацити те споредне мисли. Није тако лако «култивисати», чувати молитвене мисли, пустити их да живе, «гајити их», сакупљати снагу унутар наше душе.
За време Херувимске песме Црква нас све позива да: «Всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије – Јако да Царја всјех подимем». Треба прво да одложимо све наше животне бриге и помисли (чак и те које су умесне у било које друго време), како бисмо служили Богу на Литургији – подигли и величанствено носили на својим плећима Христа Цара до Престола Бога Небеснога.
Наша молитва постаје богоносна, ако успемо да се одрекнемо животних брига и мисли и да истовремено чувамо и негујемо молитвене мисли, које нам Црква пружа на служби.
Све те свакодневне животне мисли у нашој души, кроз читав низ година, укорениле су грешне страсти, које је тешко победити. Наш ум стално муче зачеци грешних мисли, оне покушавају да се са њим споје.
Те грешне мисли узнемирују нашу душу, нарушавају унутрашњи, душевни мир. Грешне мисли, попут корова, покушавају да преплаве наше молитвене мисли.
На стадујуму борбе с животним бригама можемо приметити паритет моћи: људи се боре против животних мисли са променљивим успехом. Таман када неком успе да сачува молитвене мисли, кроз одређено време његов ум се удаљава далеко и већ је заузет животним мислима, тојест губи молитву. Потом, схвативши то, човек опет почиње пажљиво да прати службу и да учествује у заједничкој молитви.
Молитвене мисли се укорењују
Ако је борба против животних мисли успешна, уз Божију помоћ, онда се молитвене мисли укорењавају у души. Оне надвладавају свакодневне мисли и добијају своју пуну снагу и та спасоносна сила може да заглуши све што нам одвраћа мисли. Тада се човек на служби моли са «пажњом срца».
Онај који постаје део тока молитве на богослужењу, слушајући и учествујући у заједничкој црквеној служби, устремљује се ка Богу.
Подсетимо се како се Црква у заносу на Литургији устремљује ка Богу:
– Горе имамо срца, – позива свештеник.
– Имамо их ка Господу, – одговара хор.
– Благодаримо Господу, – тако звучи евхаристичка молитва у Престолу.
На овом стадијуму човек није само део заједничког тока молитве, нити само разуме то молитвено устремљење, већ активно учествује у њему. Другим речима, човек сам уграђује своју снагу у то опште молитвено устремљење, колико год може.
На тај начин, он не само да «букти» у оквиру заједничке молитве, већ долази до тога да он може да предаје другима тај «молитвени пламен».
То не значи да он добија неко позамашно духовно вођство над другима. То може бити мало приметан и не нарочит утицај, који се остварује у славу Божију, иако сам човек то не примећује и не сматра себе духовним учитељем.
Молитвене мисли доносе плодове
Кратко смо објаснили како Црква сеје молитвене мисли, како их човек опажа, прихвата и одазива се на њих, општи са њима и са Богом и како се молитвене помисли укорењавају, дубоко у нама, пробијају се са обода нашег живота у само срце наших мисли, осећања и тежњи.
И коначно долазимо до тренутка када све то доноси плодове: једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет. (см.: Мт. 13: 8). Молитва постаје средиште нашег живота.
То чудо које се дешава на служби допире далеко изван саме цркве. И оно траје и после богослужења.
Пламен молитве који је добио у цркви, човек пажљиво носи кући и пали своје кандило. То подсећа на Велики четвртак када људи кући носе огањ из цркве.
Благодат молитве у цркви помаже човеку да код куће прочита задате вечерње и јутарње молитве. Молитвено расположење траје читав дан, не само пред сан, после буђења, или пре и после оброка.
Молитвене мисли се понављају више пута дневно, док радимо било који посао, нарочито ако је он тежак и одговоран: «Господе помози», «Благодарим Ти Боже», «Господе, опрости и благослови». Тако се моли човек када схвата да је лоше поступио.
Молитвене помисли које су нам усађене у цркви многострано нам помажу. Оне оснажују човека у борби са страстима и подстичу на покајање. Молитва утиче на наш однос са другим људима, јер ми често осуђујемо и вређамо друге из гнева, гордости, зависти... Молитва ,такође, мења однос човека према својој породици, послу или школовању и чини га одговорнијим.
Молитва преображава наш живот.
Ђакон Павле Сержантов
С руског Александар Ђокић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар