После много година секуларизације друштвеног сазнања и отвореног прогањања Цркве и њеног учења, однос к монаштву се суштински изменио. Данас су за већину неверујућих светских људи манастири и монаштво само лепа егзотика с изобиљем позитивне енергије. Неки пак црквени новинари, нажалост, када пишу о монаштву, добија се утисак да га сахрањују, зато што виде у њему само несавршенство. Они размишљају отприлике тако: „Ето раније, у древна времена, постојали су прави манастири и монаси, а данас је таквих неколицина или их уопште нема. Постоје само такозвани младостарци међу монасима, који нису могли (због своје неодговорности) да понесу бреме породичног живота, то су веома неуки људи, који су пали у прелест у борби с „ветрењачама“: глобализацијом, екуменизмом, БАР кодовима и неосергијанством (подилажење властима)“.
Ради одбране своје теорије о срозавању монаштва, аутори таквих публикација се обично позивају на пророчанства древних отаца-аскета и, делом, светитеља Игњатија (Брјанчанинова). На тим пророчанствима, такође, граде своје лекције познати професори богословља. Слушајући њихове лекције, невољно хваташ себе у мислима да они све исправно пишу и говоре, али намеће се питање, ко данас живи у многобројним манастирима, који се обнављају и поново образују по целој Русији? За последњих 20 година из рушевина је подигнуто и поново основано 750 манастира, у којима се подвизава више од 10 000 монаха. Да ли је могуће да су сви они - људи непризвани Богом, неодговорни, неуки и пали у прелест? Да ли је то могуће?! Критичари монаштва могу да се правдају да они не мисле на све монаштво, већ само најслабији његов део. Да, заиста, слабих монаха има свуда, у било ком манастиру, али по духу публикације види се да такви „душебрижници“ тешко да се брину за укрепљење слабих, вољно или невољно, они наносе ударац целом монаштву.
Узрока неблагонаклоности к монаштву може бити неколико. Као прво, у Цркви се институција монаштва налази на највиднијем месту, на својеврсној највишој, видљивој и невидљивој, тачки духовне одбране. Од најдавнијих времена, а тачније, после епохе иконоборства, негде од IX века, тако је кренуло, да су на све важније црквено-административне дужности почели да бирају монахе, јер они нису били оптерећени породичним проблемима и у могућности су, по речима Апостола, да више угађају Богу. Природно је, да су се појавили завидни људи, који су сматрали да би они боље од монаха извршавали то или друго административно послушање. Као друго, монаштво је слично исповедништву, мучеништву и пророчком служењу. Иноки су својим несветовним животом призвани да сведоче о пролазности овог света. Због тога они, не својом вољом, навлаче на себе гнев, подсмех и гоњење људи који их окружују. Као треће, и то је изгледа најважнији разлог за неблагонаклоност к монаштву: и црквеним и нецрквеним људима је веома тешко да разумеју суштину монашког служења. Многим хришћанима је сасвим неразумљив привид монашког „нерада“. Неки људи, слично древном западном јеретику Вигилијанцију, сматрају да монаси одвлаче од корисне друштвене делатности најбоље људе друштва. По њиховом мишљењу, ако допустимо постојање монаштва, оно би у манастирима морало да се бави активним социјалним служењем, васпитавањем деце-сирочади, преваспитавањем бескућника, пијаница и наркомана, а најобразованији монаси треба да се баве мисионарством и просвећивањем људи, да развијају богословску науку, активно управљају манастирским газдинством, баве се трговином.
Увек су постојали и постоје томе слични манастири и монаси. Из историје монаштва знамо да су многоборојни општежитељни манастири, основани преподобним Пахомијем Великим, издржавали сами себе, то јест живели су од рукодеља инока која су продавали. Неки монаси, као на пример Оптински старци, активно су се бавили просвећивањем људи. Али, како тврди истраживач монашког живота Евагрије Понтијски, главна делатност древних монаха је ипак била не активни спољашњи просветитељски и економски рад, већ молитва, помоћу које су, по речима Апостола, монаси досезали ум Христов. Преподобни Исаак Сирин пише: „Ништа није тако угодно Богу и није толико часно у очима анђела, ништа тако не умирује сатану и није тако страшно за демоне, ништа тако не приморава на одступање грех и не шири знање, ништа тако не приводи к самилости, не чисти грех, не помаже човеку да достигне смиреност, не умудрује срце, не даје утеху и не обогаћује ум, као стална молитва подвижника клечећег на земљи. То је мирна лука покајања, у коју је целокупност умилних помисли скупљено са сузама, јер је то ризница сила, умивање срца, пут чистоте, пут откровења, лествица ума. Таква молитва чини ум подобним Богу, даје му особине својствене будућем веку. Она надокнађује дуг дуготрајне небриге у кратком року. Она смешта у себе различиту и разноврсну делатност.“ (Главе о знању IV,31).
Када су неки филозофи хтели да се подсмехну неучености преподобног Антонија Великог, он их је питао: „Шта је важније: ум или писање? Филозофи су одговорили: „Важнији је, наравно, ум“. Тада им је Антоније рекао: „Ко има здрав ум, њему нису потребна писања“. Филозофи су били изненађени истанчаношћу и проницљивошћу ума преподобног и више му се нису подсмевали. Древни монаси су углавном били неписмени. Неки иноки су умели да пишу и читају, али, како пише свети Атанасије Велики, често им је памет замењивала књиге, то јест они су слушајући научили напамет целе књиге Светог Писма. То је била њихова основна храна за размишљање и молитву. Сачувани до данас, древни манастирски устави сведоче да су монаси већи део дана и ноћи посвећивали молитви. Рад је био само помоћно средство за одвлачење од лењости – мајке свих порока, који ометају молитву. Свети Игњатије (Брјанчанинов), дајући смернице монасима, пише да су они „у суштини ти хришћани који по могућности остављају све земаљске послове ради бављења молитвом - врлином већом од свих врлина, да би се помоћу ње сјединили с Богом, како је рекао Апостол: А ко се Господа држи један је дух с Господом (1.Кор 6;17)“ Светитељ сматра да сви други послови служе, или су припремна средства, или доприносе - молитви, или се дају онима који се, због своје моралне немоћи или недостатка умних способности, не могу стално занимати молитвом“ (Игњатије Ставропољски, свт. Творенија: у 7т. Т.1. – М., 1997.С.458; Т.2.–С.148).
Још један разлог неблагонаклоности к монаштву је западни католички утицај. По западној секуларној представи, монах (од лат. монос – један) јесте усамљени човек, губитник у животу, „жртва несрећне љубави“, који компензује свој недостатак активним социјалним радом у тим или другим монашким делатностима.
У источној православној традицији, монах – то није усамљени човек, већ подвижник, који помоћу молитве и поста стреми да достигне целовитост (отуда и руска реч „целомудрије“), јединство (од лат. унус – једини) са самим собом и Богом. Монах се удаљава од света не због животних неуспеха, не због мржње према њему, већ насупрот томе, због жртвене љубави према Богу и свету, подражавајући жртвени подвиг Христа Спаситеља. Он се одваја од света да би се у тишини манастира или пустињи излечио од својих страсти, достигао кротки и мирни дух. Када он достигне такво стање, тада се око њега, како говори преподобни Серафим Саровски, спасавају хиљаде. У том смислу су к монаштву призвани сви хришћани.
Тако је и било у Русији у ХVI и XVII веку, када је наша отаџбина била својеврстан велики манастир. Како је велика била љубав к монаштву у руском народу, сведочи такође та чињеница да је трећина земље у допетровској епохи припадала манастирима. Земљу су манастирима несебично жртвовали за вечни помен душе кнезови, бојари, трговци… Они се према монаштву нису односили с завишћу и интересом, како се многи односе данас, него су свето веровали да ће им се свака копејка, жртвована за манастир, вратити од Бога вишеструко. Неће бити преувеличано рећи да је највећа на свету Руска империја била створена не освајачким походима великих кнезова и истакнутих пуковника, већ захваљујући непрестаној молитви благочастивих инока и мирјана. И опет, почетку распада велике Руске империје је претходила безбожна политика секуларизације манастира и манастирске имовине, коју је спроводио император Петар Велики, а затим царица Јекатерина Велика. Обично историчари тим владарима придају заслуге за највећи прогрес и процветање руске државе. Ни мало не умањујући њихове заслуге у изграђивању државе, треба приметити да тешко да би велика достигнућа била могућа без вишевековног васпитавања карактера руског човека у строгој православној благочастивости. С гордим, злим, корумпираним, раскалашним и самољубивим људима, тешко да бисмо успели да изградимо велику државу.
У синодско време, када је монаштво било једно од најпрезренијих група људи од стране образованог друштва, и тим пре у безбожне совјетске године, када је монаштво физички истребљивано, врлине девичанства и целомудрија нису више биле на цени. Невиност и чистота душе и тела су примане као остаци заостале и необразоване прошлости. Наравно, бурно су почели да се шире свакојаки пороци. Као последица порочног начина живота, настало је потпуно растурање породице и демографска катастрофа. Јер, како учи св. Амвросије Медиолански: „Где је мало девица, тамо је мало и људи.“
Али Господ неће нашу смрт на изругивање од стране других нехришћанских народа. Изгледа не случајно, баш сада, када нашу земљу помоћу средстава масовног информисања покушавају да преврате у јавну кућу, на руској земљи почиње бурни раст броја манастира и монаштва. Ма колико се трудили да униште монаштво, оно је данас призвано да буде еталон светог, целомудреног живота… Ма како то изгледало парадоксално, само од монаха, који на пракси изучавају науку невидљиве духовне борбе са страстима и похотама, породични људи могу да науче како да правилно устроје свој живот, хармонично граде породичне односе на основу поверења, љубави, смирености и трпљења. Да би монаштво без проблема могло да извршава своју свету мисију, потребно му је не насумично осуђивање од стране „душебрижника“ чистоте, већ морална и материјална подршка свих друштвених институција. Никада не губи на актуелности древна изрека: „Светлост су за мирјане – монаси, а за монахе – анђели“.
Превод с руског С. М.
2.7.2012.
извор: manastir-lepavina.org
 |
| Манастир Вазнесење |
Узрока неблагонаклоности к монаштву може бити неколико. Као прво, у Цркви се институција монаштва налази на највиднијем месту, на својеврсној највишој, видљивој и невидљивој, тачки духовне одбране. Од најдавнијих времена, а тачније, после епохе иконоборства, негде од IX века, тако је кренуло, да су на све важније црквено-административне дужности почели да бирају монахе, јер они нису били оптерећени породичним проблемима и у могућности су, по речима Апостола, да више угађају Богу. Природно је, да су се појавили завидни људи, који су сматрали да би они боље од монаха извршавали то или друго административно послушање. Као друго, монаштво је слично исповедништву, мучеништву и пророчком служењу. Иноки су својим несветовним животом призвани да сведоче о пролазности овог света. Због тога они, не својом вољом, навлаче на себе гнев, подсмех и гоњење људи који их окружују. Као треће, и то је изгледа најважнији разлог за неблагонаклоност к монаштву: и црквеним и нецрквеним људима је веома тешко да разумеју суштину монашког служења. Многим хришћанима је сасвим неразумљив привид монашког „нерада“. Неки људи, слично древном западном јеретику Вигилијанцију, сматрају да монаси одвлаче од корисне друштвене делатности најбоље људе друштва. По њиховом мишљењу, ако допустимо постојање монаштва, оно би у манастирима морало да се бави активним социјалним служењем, васпитавањем деце-сирочади, преваспитавањем бескућника, пијаница и наркомана, а најобразованији монаси треба да се баве мисионарством и просвећивањем људи, да развијају богословску науку, активно управљају манастирским газдинством, баве се трговином.
Увек су постојали и постоје томе слични манастири и монаси. Из историје монаштва знамо да су многоборојни општежитељни манастири, основани преподобним Пахомијем Великим, издржавали сами себе, то јест живели су од рукодеља инока која су продавали. Неки монаси, као на пример Оптински старци, активно су се бавили просвећивањем људи. Али, како тврди истраживач монашког живота Евагрије Понтијски, главна делатност древних монаха је ипак била не активни спољашњи просветитељски и економски рад, већ молитва, помоћу које су, по речима Апостола, монаси досезали ум Христов. Преподобни Исаак Сирин пише: „Ништа није тако угодно Богу и није толико часно у очима анђела, ништа тако не умирује сатану и није тако страшно за демоне, ништа тако не приморава на одступање грех и не шири знање, ништа тако не приводи к самилости, не чисти грех, не помаже човеку да достигне смиреност, не умудрује срце, не даје утеху и не обогаћује ум, као стална молитва подвижника клечећег на земљи. То је мирна лука покајања, у коју је целокупност умилних помисли скупљено са сузама, јер је то ризница сила, умивање срца, пут чистоте, пут откровења, лествица ума. Таква молитва чини ум подобним Богу, даје му особине својствене будућем веку. Она надокнађује дуг дуготрајне небриге у кратком року. Она смешта у себе различиту и разноврсну делатност.“ (Главе о знању IV,31).
Када су неки филозофи хтели да се подсмехну неучености преподобног Антонија Великог, он их је питао: „Шта је важније: ум или писање? Филозофи су одговорили: „Важнији је, наравно, ум“. Тада им је Антоније рекао: „Ко има здрав ум, њему нису потребна писања“. Филозофи су били изненађени истанчаношћу и проницљивошћу ума преподобног и више му се нису подсмевали. Древни монаси су углавном били неписмени. Неки иноки су умели да пишу и читају, али, како пише свети Атанасије Велики, често им је памет замењивала књиге, то јест они су слушајући научили напамет целе књиге Светог Писма. То је била њихова основна храна за размишљање и молитву. Сачувани до данас, древни манастирски устави сведоче да су монаси већи део дана и ноћи посвећивали молитви. Рад је био само помоћно средство за одвлачење од лењости – мајке свих порока, који ометају молитву. Свети Игњатије (Брјанчанинов), дајући смернице монасима, пише да су они „у суштини ти хришћани који по могућности остављају све земаљске послове ради бављења молитвом - врлином већом од свих врлина, да би се помоћу ње сјединили с Богом, како је рекао Апостол: А ко се Господа држи један је дух с Господом (1.Кор 6;17)“ Светитељ сматра да сви други послови служе, или су припремна средства, или доприносе - молитви, или се дају онима који се, због своје моралне немоћи или недостатка умних способности, не могу стално занимати молитвом“ (Игњатије Ставропољски, свт. Творенија: у 7т. Т.1. – М., 1997.С.458; Т.2.–С.148).
Још један разлог неблагонаклоности к монаштву је западни католички утицај. По западној секуларној представи, монах (од лат. монос – један) јесте усамљени човек, губитник у животу, „жртва несрећне љубави“, који компензује свој недостатак активним социјалним радом у тим или другим монашким делатностима.
У источној православној традицији, монах – то није усамљени човек, већ подвижник, који помоћу молитве и поста стреми да достигне целовитост (отуда и руска реч „целомудрије“), јединство (од лат. унус – једини) са самим собом и Богом. Монах се удаљава од света не због животних неуспеха, не због мржње према њему, већ насупрот томе, због жртвене љубави према Богу и свету, подражавајући жртвени подвиг Христа Спаситеља. Он се одваја од света да би се у тишини манастира или пустињи излечио од својих страсти, достигао кротки и мирни дух. Када он достигне такво стање, тада се око њега, како говори преподобни Серафим Саровски, спасавају хиљаде. У том смислу су к монаштву призвани сви хришћани.
Тако је и било у Русији у ХVI и XVII веку, када је наша отаџбина била својеврстан велики манастир. Како је велика била љубав к монаштву у руском народу, сведочи такође та чињеница да је трећина земље у допетровској епохи припадала манастирима. Земљу су манастирима несебично жртвовали за вечни помен душе кнезови, бојари, трговци… Они се према монаштву нису односили с завишћу и интересом, како се многи односе данас, него су свето веровали да ће им се свака копејка, жртвована за манастир, вратити од Бога вишеструко. Неће бити преувеличано рећи да је највећа на свету Руска империја била створена не освајачким походима великих кнезова и истакнутих пуковника, већ захваљујући непрестаној молитви благочастивих инока и мирјана. И опет, почетку распада велике Руске империје је претходила безбожна политика секуларизације манастира и манастирске имовине, коју је спроводио император Петар Велики, а затим царица Јекатерина Велика. Обично историчари тим владарима придају заслуге за највећи прогрес и процветање руске државе. Ни мало не умањујући њихове заслуге у изграђивању државе, треба приметити да тешко да би велика достигнућа била могућа без вишевековног васпитавања карактера руског човека у строгој православној благочастивости. С гордим, злим, корумпираним, раскалашним и самољубивим људима, тешко да бисмо успели да изградимо велику државу.
У синодско време, када је монаштво било једно од најпрезренијих група људи од стране образованог друштва, и тим пре у безбожне совјетске године, када је монаштво физички истребљивано, врлине девичанства и целомудрија нису више биле на цени. Невиност и чистота душе и тела су примане као остаци заостале и необразоване прошлости. Наравно, бурно су почели да се шире свакојаки пороци. Као последица порочног начина живота, настало је потпуно растурање породице и демографска катастрофа. Јер, како учи св. Амвросије Медиолански: „Где је мало девица, тамо је мало и људи.“
Али Господ неће нашу смрт на изругивање од стране других нехришћанских народа. Изгледа не случајно, баш сада, када нашу земљу помоћу средстава масовног информисања покушавају да преврате у јавну кућу, на руској земљи почиње бурни раст броја манастира и монаштва. Ма колико се трудили да униште монаштво, оно је данас призвано да буде еталон светог, целомудреног живота… Ма како то изгледало парадоксално, само од монаха, који на пракси изучавају науку невидљиве духовне борбе са страстима и похотама, породични људи могу да науче како да правилно устроје свој живот, хармонично граде породичне односе на основу поверења, љубави, смирености и трпљења. Да би монаштво без проблема могло да извршава своју свету мисију, потребно му је не насумично осуђивање од стране „душебрижника“ чистоте, већ морална и материјална подршка свих друштвених институција. Никада не губи на актуелности древна изрека: „Светлост су за мирјане – монаси, а за монахе – анђели“.
Превод с руског С. М.
2.7.2012.
извор: manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар