Што се више човек пење духовном лествицом умножавајући своје подвиге, то је већа опасност од пада. Много је примера, о којима сведочи светоотачка литература, да су подвижници допадали таквих обмана које су сав њихов подвиг бацале у понор. Међу њима не мали број је духовну обману платио својом крвљу и животом.
Занимљиве и веома поучне случајеве описује један Светогорац, монах који је живео на Атону у деветнаестом веку и обилазио многа знаменита места на Светој Гори. Он је описао своје утиске у писмима својим пријатељима у Русији. Аутор писама упутио се са једним монахом са Свете Горе у келију тог монаха и када су пролазили успут поред огромне стене која се удизала над провалијом овај испричао следећу причу у вези с тим местом.
До последњег турског рата овде се спасавао Грк који је био из познате породице, али је одрекавши се свих својих права на славу и почасти света изабрао пустињски живот. Мора се претпоставити да је био нарочито јак у подвизима, јер иначе не би изазвао демона. Кад су сви покушаји у мисаоној борби с пустињаком остали узалудни демон је код њега нашао слабу тачку и његово сопствено срце и разум је употребио као оруђа за његов чудан пад.
Демон је пустињаку завртео памет мислима о висини његових подвига, убедио његов разум показивањем разноврсности и строгости и мноштвом ових подвига и на тај начин мало-помало временом довео несрећника у такву заблуду да је он почео да прижељкује тајанствена привиђења и очигледна искуства појава духовног света. Кад су се на тај начин у њему дубоко укоренили гордост и надменост демон је почео одлучно да делује! Почео је да се јавља пустињаку у виду анђела и да беседи с њим. Несрећник је до те мере веровао анђеоским речима и својим сопственим мислима да је почео да прижељкује да служи Цркви у архијерејском звању којег је он, по речима анђела, одавно био достојан и за које је од Самог Господа предодређен.
Значај његових родитеља у свету је превише заокупљао његову машту и слава њиховог имена је голицала мисао занесеног подвижника. Недостајао је само повод који би из пустиње могао да га изазове у свет… Али, демону то није представљало велики проблем. Једном кад је пустињак био веома заузет својом високом предодређеношћу у будућности и дубоко се замислио смишајући начине за достизање свог циља, одједном је неко звецнуо алком на трему. Пустињак је уздрхтао, прекрстио се, и шапћући молитву пришао вратима. “Ко је?” упита он. “Такви и такви,” одазваше се иза врата, “ми смо из твог завичаја, доносимо ти поздрав од твојих и још понешто. Дошли смо ти с важном поруком, дозволи да уђемо код тебе и да поразговарамо с тобом, свети оче.”
Пустињак отвори врата и два непозната човека га с поштовањем поздравише. “Добро дошли,” скромно рече пустињак отварајући врата. Али, какво лукавство! Много је данас оних који не би посумњали у то да је то заиста јављање анђела светлости: дизати човека на молитву усред ноћи и звати на Божанствену службу?! Колико је много оних који би сада без размишљања прихватили овакав позив. Непознати уђоше. Домаћин посади госте на диван од асуре и сам седе преко пута њих. На крају их пустињак упита за циљ њихове посете и непознати почеше да говоре: “Ево шта ти морамо рећи, свети оче: ти знаш како ми страдамо под влашћу Порте, како смо угњетени ми и наше породице, наша вера и сама наша Црква… Ти, наравно, то и сам знаш…” “Да, тако је,” саосећајно рече пустињак, “шта то треба да значи?” “Ти сигурно знаш и то,” настави непознати, “да се рат Турака с Русијом завршио миром, који је за нас веома повољан, сада имамо могућност и слободу да живимо хришћански… Али ево у чему је несрећа, нема код нас, у твом завичају, епископа. А може ли бити Црква без епископа, имамо ли ми снаге сами собом да управљамо? Ко ће нас одбранити од пљачке Турака? Међутим, знамо твоје рођаке, знамо и твој живот и зато смо те, опрости нам што смо то учинили без твог пристанка, измолили за свог епископа. Ево ти за то и турског фермана, а уз њега је и повеља патријарха.”
Непознати извадише папире и предадоше их пустињаку. “Молим вас!” успротивио се пустињак смирено погнувши главу, а у ствари спреман да скаче од радости. “Зар ја да примим жезал пастирског управљања кад немам снаге сам собом да владам? Зар ја да преузмем на себе бреме апостолског служења кад осећам своју сопствену немоћ и мноштво грехова? Не, децо, одричем се онога што премашује моје снаге! Осим тога, пустиња је за мене рај, дао сам завет пред Богом да ћу умрети овде…” “Мисли о себи како хоћеш, свети оче,” одговарали су непознати, “а глас народа је глас Божји, воља владе је боља Божија! Ти знаш да је општа корист пре наше појединачне. А чему ферман? Не, оче, не одричи се!… Црква те зове. Ако те ништа не дира, ни јади народа, ни наше породичне несреће, зар за тебе ни нужда Цркве ништа не значи?” “Кад је тако,” одговори пустињак на крају, тек после неког размишљања, “пристајем.” “Дакле, оче, пожури!” приметише гости. “Што пре кренемо, тим боље, недалеко одавде на путу нас чекају мазге и пратиоци.”
Док се пустињак спремао и нешто стављао у своју врећу непознати нису престали да га пожурују. На крају почеше да се пењу том стазом ка самом врху стене: тешка туга и нејасан предосећај притискали су груди подвижника, био је жалостан због растанка са својом пустињом. Кад су се попели тамо на сам врх несрећник није хтео да оде, а да још једном не погледа на лепоте низије своје сурове пустиње.
Сва тројица су стајали на стени, испод њихових ногу је лежала провалија… Пустињак је био тако неопрезан да је у разговору се непознатима дошао с њима на најстрмији део стене. И ту га снажан ударац у леђа збаци као јесењи лист с дрвета који откида ветар у бездан, а са стене се зачу звиждук и сатански кикот се разлеже над пустињом.
Несрећник међутим, није одмах умро. Бог му је дао време за покајање и баш као поручено послао му је монаха из суседне келије. Несрећник који је пао био је потпуно сломљен, лобања му је била разбијена, крв је у потоцима текла из рана, али је ипак имао довољно времена и снаге да исприча детаље из свог живота и искушења и молио је монахе који су га познавали да га помињу и да се моле за њега. На рукама монаха који је плакао испустио је душу. После овог свог ужасног искушења није живео више од три сата. Светогорац који је чуо за овај страшни случај стојећи на самој литици више се чудио томе што је овај несрећни монах још остао жив павши са такве висине. “Сигурно је имао неке врлине ради којих га Господ није оставио да умре без покајања,” закључује аутор писама ову повест. Из писама Светогорца, опет, очигледно је да се демони ни из далека не боје увек наших молитава, него још могу да подстичу многе наше неправилне молитвене напоре.
Преузето из књиге ''О тајним болестима душе''
Архимандрит Лазар Абашидзе
извор: www.prijateljboziji.com
До последњег турског рата овде се спасавао Грк који је био из познате породице, али је одрекавши се свих својих права на славу и почасти света изабрао пустињски живот. Мора се претпоставити да је био нарочито јак у подвизима, јер иначе не би изазвао демона. Кад су сви покушаји у мисаоној борби с пустињаком остали узалудни демон је код њега нашао слабу тачку и његово сопствено срце и разум је употребио као оруђа за његов чудан пад.
Демон је пустињаку завртео памет мислима о висини његових подвига, убедио његов разум показивањем разноврсности и строгости и мноштвом ових подвига и на тај начин мало-помало временом довео несрећника у такву заблуду да је он почео да прижељкује тајанствена привиђења и очигледна искуства појава духовног света. Кад су се на тај начин у њему дубоко укоренили гордост и надменост демон је почео одлучно да делује! Почео је да се јавља пустињаку у виду анђела и да беседи с њим. Несрећник је до те мере веровао анђеоским речима и својим сопственим мислима да је почео да прижељкује да служи Цркви у архијерејском звању којег је он, по речима анђела, одавно био достојан и за које је од Самог Господа предодређен.
Значај његових родитеља у свету је превише заокупљао његову машту и слава њиховог имена је голицала мисао занесеног подвижника. Недостајао је само повод који би из пустиње могао да га изазове у свет… Али, демону то није представљало велики проблем. Једном кад је пустињак био веома заузет својом високом предодређеношћу у будућности и дубоко се замислио смишајући начине за достизање свог циља, одједном је неко звецнуо алком на трему. Пустињак је уздрхтао, прекрстио се, и шапћући молитву пришао вратима. “Ко је?” упита он. “Такви и такви,” одазваше се иза врата, “ми смо из твог завичаја, доносимо ти поздрав од твојих и још понешто. Дошли смо ти с важном поруком, дозволи да уђемо код тебе и да поразговарамо с тобом, свети оче.”
Пустињак отвори врата и два непозната човека га с поштовањем поздравише. “Добро дошли,” скромно рече пустињак отварајући врата. Али, какво лукавство! Много је данас оних који не би посумњали у то да је то заиста јављање анђела светлости: дизати човека на молитву усред ноћи и звати на Божанствену службу?! Колико је много оних који би сада без размишљања прихватили овакав позив. Непознати уђоше. Домаћин посади госте на диван од асуре и сам седе преко пута њих. На крају их пустињак упита за циљ њихове посете и непознати почеше да говоре: “Ево шта ти морамо рећи, свети оче: ти знаш како ми страдамо под влашћу Порте, како смо угњетени ми и наше породице, наша вера и сама наша Црква… Ти, наравно, то и сам знаш…” “Да, тако је,” саосећајно рече пустињак, “шта то треба да значи?” “Ти сигурно знаш и то,” настави непознати, “да се рат Турака с Русијом завршио миром, који је за нас веома повољан, сада имамо могућност и слободу да живимо хришћански… Али ево у чему је несрећа, нема код нас, у твом завичају, епископа. А може ли бити Црква без епископа, имамо ли ми снаге сами собом да управљамо? Ко ће нас одбранити од пљачке Турака? Међутим, знамо твоје рођаке, знамо и твој живот и зато смо те, опрости нам што смо то учинили без твог пристанка, измолили за свог епископа. Ево ти за то и турског фермана, а уз њега је и повеља патријарха.”
Непознати извадише папире и предадоше их пустињаку. “Молим вас!” успротивио се пустињак смирено погнувши главу, а у ствари спреман да скаче од радости. “Зар ја да примим жезал пастирског управљања кад немам снаге сам собом да владам? Зар ја да преузмем на себе бреме апостолског служења кад осећам своју сопствену немоћ и мноштво грехова? Не, децо, одричем се онога што премашује моје снаге! Осим тога, пустиња је за мене рај, дао сам завет пред Богом да ћу умрети овде…” “Мисли о себи како хоћеш, свети оче,” одговарали су непознати, “а глас народа је глас Божји, воља владе је боља Божија! Ти знаш да је општа корист пре наше појединачне. А чему ферман? Не, оче, не одричи се!… Црква те зове. Ако те ништа не дира, ни јади народа, ни наше породичне несреће, зар за тебе ни нужда Цркве ништа не значи?” “Кад је тако,” одговори пустињак на крају, тек после неког размишљања, “пристајем.” “Дакле, оче, пожури!” приметише гости. “Што пре кренемо, тим боље, недалеко одавде на путу нас чекају мазге и пратиоци.”
Док се пустињак спремао и нешто стављао у своју врећу непознати нису престали да га пожурују. На крају почеше да се пењу том стазом ка самом врху стене: тешка туга и нејасан предосећај притискали су груди подвижника, био је жалостан због растанка са својом пустињом. Кад су се попели тамо на сам врх несрећник није хтео да оде, а да још једном не погледа на лепоте низије своје сурове пустиње.
Сва тројица су стајали на стени, испод њихових ногу је лежала провалија… Пустињак је био тако неопрезан да је у разговору се непознатима дошао с њима на најстрмији део стене. И ту га снажан ударац у леђа збаци као јесењи лист с дрвета који откида ветар у бездан, а са стене се зачу звиждук и сатански кикот се разлеже над пустињом.
Несрећник међутим, није одмах умро. Бог му је дао време за покајање и баш као поручено послао му је монаха из суседне келије. Несрећник који је пао био је потпуно сломљен, лобања му је била разбијена, крв је у потоцима текла из рана, али је ипак имао довољно времена и снаге да исприча детаље из свог живота и искушења и молио је монахе који су га познавали да га помињу и да се моле за њега. На рукама монаха који је плакао испустио је душу. После овог свог ужасног искушења није живео више од три сата. Светогорац који је чуо за овај страшни случај стојећи на самој литици више се чудио томе што је овај несрећни монах још остао жив павши са такве висине. “Сигурно је имао неке врлине ради којих га Господ није оставио да умре без покајања,” закључује аутор писама ову повест. Из писама Светогорца, опет, очигледно је да се демони ни из далека не боје увек наших молитава, него још могу да подстичу многе наше неправилне молитвене напоре.
Преузето из књиге ''О тајним болестима душе''
Архимандрит Лазар Абашидзе
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар